Малина је уништила сточни фонд

- Мислим да је на сточарство доста утицала производња малине, јер је лакша производња и можда мало већа зарада са мале површине земље, него да се баве сточарством -

МИЛАН ПЕТРОВИЋ: МЕСАРА МАВИЈАН
Уочи Божића, 6. јануара, пре двадесет пет година, на Пори отворена је месара „Мавијан“. Отворили су је браћа Милан и Радован Петровић и намера им је била да то постане породични посао. У томе су и успели. И сада, после две и по деценије свог постојања, кажу да су задовољни, јер су остварили своју намеру.
– Постали смо права једна мала породична фирма. Поред месаре на Пори, у граду имамо једну радњу брзе хране и кланицу и сушару на Чаковини. Имамо седам запослених, мој брат и ја, наше супруге, братова деца, а имамо и четири раднице запослене у брзој храни, где ради и мој син. Дакле, сви који раде код нас су из породице и заједнице – рекао је Милан Петровић, један од браће, власника месаре „Мавијан“.
Радован и Милан су се пре отварања месаре бавили другим пословима, док је њихов отац, клао јагњад и прасад у свом селу Јакаљ код Бајине Баште.
– Наш отац, који је из Јакља код Бајине Баште, клао је јагњад и прасад, а потом месо носио осам километара у пакетима до аутобуса, да би аутобусом долазио у Ужице и месо носио муштерији. Мислили смо да он нешто тако зарађује, али када смо ушли у тај посао, видели смо да на тај начин не може да се заради. Онда смо дошли на идеју да мало то осавременимо, да наставимо то што је отац почео, па смо отворили месару – прича Милан о почетку рада „Мавијана“.


Након шест година од отварања месаре отворили су своју кланицу и сушару у Чаковини на Јеловој гори.
– Раније смо имали своју производњу, товили бикове и имали десетак коопераната који су радили са биковима. Међутим, после нисмо имали интереса да радимо са биковима, прво смо смањили број, а онда их потпуно укинули. Сада вршимо набавку стоке из околине. Стока стиже у нашу кланицу, где се коље, па онда у нашу месару. Почео је посао са хотелима и ресторанима на Златибору, а пре три године у улици Никола Пашић отворили смо брзу храну и то углавном води мој син – рекао је Милан.
Сада се главни посао заснива, око 55 процената, на снабдевање хотела и ресторана на Златибору.
– На Златибору радимо са највећим хотелима, као што су „Мона“, „Палисад“, „Олимп“, „Ирис“, „Гранд“ и другим, као и са „Лотиком“ на Мећавнику на Мокрој гори. То су све озбиљне куће, са којима имамо озбиљну сарадњу. „Мона“ баш узима велику количину меса. Са њима сарађујемо већ 15 година. То дуго време и говори да је наша сарадања на обострано задовољство и да смо је задржали само захваљајући квалитету. Можда плаћају мало скупље месо него код других добављача, али знају да је код нас месо пречишћено и лепо обрађено. Најбитније је да су њихови кувари задовољни, јер када би они имали примедбе, мислим да би сарадња била прекинута. Такође, знају да велике куће које се баве месом гледају да на ситницама зараде, па и на масноћи. Са „Олимпом“ сарађујемо од када се отворио, а са „Лотиком“ већ пет година. Дакле, све су то дугогодишње сарадње, које одржавамо само квалитетом. Било је тога да се неки хотели и ресторани окрену другим добављачима, али после извесног времена се врате нама уз извињење. То је и нама велики плус. Када нам сада неко каже да неће више да купује месо од нас, ми се и не потресемо, јер скоро смо сигурни да ће се пре или касније поново вратити код нас – рекао је Милан.
Ипак, и власнике „Мавијана“ и друге власника месара брине што је на тржишту све мање товилишта биковима.


– Углавном нема бикова и крупне стоке. Кољу су и краве и женска телад, што значи да се уништава сточни фонд. Што се тиче овчарства, за сада функционише, јер и овде у околини, одакле се ми снабдевамо, има јагњади у понуди. Свиња и има и нема. Главни проблем је у крупној стоци, јер је дуг период да се обнови, да се врати у неке нормалне токове. Ипак се брже запате и свиње и овце. Ми смо већ и као држава сада у проблему са биковима. Жалосно је што наш крај има идеалне услове за гајење крупне стоке, а све је мање људи који то раде. Мислим да је на сточарство доста утицала производња малине, јер је лакша и можда и мало већа зарада са мале површине земље, него да се баве сточарством – каже наш саговорник.
Поред свог објекта где праве брзу храну, месара „Мавијан“ снабдева готово све киоске брзе хране са месом. Исто тако, као и са хотелима, неки пређу код других снабдевача, али после се опет врате „Мавијану“.
– Наравно, да за нашу брзу храну одвајамо најбоље месо. Син ујутру позове телефоном и требује робу. И ми сви из куће се повремено доле хранимо, јер знамо шта једемо. Овде на Пори, у месари, имамо муштерије које долазе у недељну набавку меса, као и наше комшије које купују свакодневно. Имамо муштерије које већ двадесет година долазе код нас, а сада и њихова деца – каже Милан и додаје да доста раде и за весеља, од сировог до сушеног меса.
Петровићи кажу да немају потребе да проширују посао, да отварају месаре по граду, јер су сада потпуно задовољни. Нове месаре или објекти би нам биле само додатне обавезе, јер би онда требало тражити нове раднике, радити са већом количином меса, а то им баш и не треба у овом тренутку.
Иначе, месара је добила име по врсти голуба „мавијан“.
– Обично сви дају имена месарама по презименима. Међутим, ми нисмо хтели и мој брат је предложио да се зовемо „Мавијан“, јер сам се у то време озбиљно бавио голубарством. И тако дадосмо име месари по голубу. Голубарством се не бавим више од десет година, јер не може да се стигне и посао, и породица, и голубарство. Голубарство је велико одрицање, кога човек није ни свестан, и тек када изађе тога, види колико је времена изгубио на голубове – рекао је Милан.
Ова породична фирма је за пример како једна заједница може да функционише. Милан има четворе деце, ћерку и три сина. Најстарији син је после две године рада у месари, преузео рад у брзој храни, док средњи син иде у средњу школу, а најмлађи је још увек у основној школи. Брат Радован има два сина и оба су укључена у посао.

З. Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.