Пише проф. Биља Грујичић
Пажљиво сам је слушала. Кога? Министарку државне управе и локалне самоуправе Ану Брнабић и допадала ми се. Нисам желела да говорим о нивоу свиђања у политици, јер ме то не занима; него се одувек залажем за принцип корисности. Зашто је то значајно за мене, за тебе, драги мој? За нас који свако јутро купујемо хлеб у комшијској продавници, да оставимо клинцима да не устају рано? Шта је порука мени, као професору? Осим оне да сачекам јануар са повећањем плате. Понекад ми се чини да обећања иду квартално. Наравно, могу то да схватим, ако испуњења иду одједанпут. Но, мало подсећање на то да сваки избор, има своје последице, са којима се боримо, тек кад смо избор направили. Па шта сад? Воајеришите, драги моји.
Допадала ми се њена посвећеност послу и енергија са којом га обавља. Поново сам почела да верујем да ће људи заиста радити оно за шта су се и школовали и у чему су, претпоставимо, најбољи. Истински сам се радовала са свим оним младим људима који су ових дана дипломирали, а било их је. Драго би ми било да се сврстају у групу оних горе поменутих и да остану овде. Нећу сад о подацима и процентима. Имају ли шансе, то бих волела да знам. Биљана, ко ти је рекао да предвиђаш будућност, зар не можеш да живиш данас, зар нисмо то одувек радили? Кога је брига шта ће сутра бити? Ко се то везује за дуге рокове? И зашто ниси купила ту јесењу гардеробу за предстојећу сезону? Рекла си прошлог пута да ћеш бити само плавуша. Није дискриминаторски.
Међутим, допадала ми се одмереност, са којом је говорила ова млада жена. Нећу да се опредељујем ни за младе, ни за старе, јер сумњам у своју припадност било којој од те две групације, а дивно сарађујем са обе, како кажу, младост може, оно што старост зна. Заправо, верујем у одличан спој ове две силе, што рече Шопенхауер, по систему бодљикаве прасади, да ја не сметам теби, да ти не сметаш мени, да нама обоје буде пријатно, то се ваљда зове демократија.
Ове недеље Шутановац је постао председник ДС-а, Додик је поново победио, као и Грујичић по први пут, нешто се на овом чудном месту опасно заљуљало, ваљда је трусно. Или је трусно, онолико колико желимо да буде? Одлучује онај ко има нож и погачу, то сам научила још у школи. Под који кишобран ћемо се ми обични сакрити, остаје да видимо.
Заувек Ваша Биљана!
