Млекарица

- Понекад ми се чини да сва моја безбројна дешавања у току дана, могу стати у то њено „нека“, а да је и то “нека“ речитије од свега што сам тог дана чула. Задовољна је животом и оним што добија од њега, ваљда по оној да „пас који има коску у устима, не уједа“ -

bilja grujičić

Пише проф. Биља Грујичић
Поново ћу послушати вас, драги моји, који сте тражили обичне, свакодневне теме. Ова је баш таква. Ако очекујете да је о некој познатој личности, мораћу да вас разочарам. Познате су певале по пољима, оне гостују по устаљеном календару обавеза и сумњам да бих дошла до њих, а ја моју виђам сваког другог дана. У питању је нико други до моја млекарица. Кажем „моја“, а можда и “ваша“, драги моји, али ја верујем у оно: “Имајте свога месара, своју фризерку, своју шнајдерку…“ Врло је леп осећај који нас две гајимо годинама, посвећеност, дубока оданост и верност. Никад нисам одустала, а није ни она. Сваки други дан, два литра млека, испред мојих врата. Ова је размена постала традиционална.
Разговор је увек конвенционалан у почетку. Касније сазнам како су родиле шљиве, знам колико су домаћа јаја, знам да грашак није ове године родио, знам пошто је и литар љуте. Онда се распитујем за стељу, кавурму, остало суво месо и бели мрс. Добијам ценовник. Тако кажу, обавезно додаје, као да и нема своје мишљење. Тако је, ваљда, научена. Тржишна економија, закон понуде и потражње и без господина Зеца. Међутим, оно што ме увек изнова разоружа је тиха, исконска смиреност са којом разговара. Велика искуства и тежак рад навикли су је да ствари прихвата онакве какве јој долазе. Ненавикнута да јој други решавају проблеме, дубоко верује у здравље, земљу и својих десет прстију. Понекад се моли и небу, јер каже, тежак је живот земљораднички. Увек има лепу реч за некога, или оно речито “Нека, нека..“ Понекад ми се чини да сва моја безбројна дешавања у току дана, могу стати у то њено „нека“, а да је и то “нека“ речитије од свега што сам тог дана чула. Задовољна је животом и оним што добија од њега, ваљда по оној да „пас који има коску у устима, не уједа“. Знам и колику кацу ће ове године оставити за купус,“ јер, фала Богу, проширила се фамилија“.
Не трају наши разговори дуго, ниједна нема времена, а и држимо се дистанце, али каже, одавно је видела с ким има посла.
Никад нисмо разговарале о афлатоксину. Обе смо га заобишле. Не помињемо ништа више од онога: “Куд су пошли? Па увек је најбоље код своје куће.“ На све даље одмахује главом, није то за нас, каже. Захваљује на логопеду којег сам јој препоручила. (Нема сврхе да јој објашњавам да су сада, управо они у школама сувишни.)
Тако изгледа спој две жене, једне градске, образоване, заузете и једне сеоске, самоуке и такође, заузете. Нема разлике, најчешће су нам и закључци исти. Неки казани, неки неизречени.Понекад ми се чини да су њени и бржи, ја дуже сагледавам. Иако нас деле и генерације, обе чинимо исто, штитимо себе и породицу, традицију, земљу. Нисмо ваљда пропаснице (пропасница-жена која неумесно руководи кућом и кућним пословима), каже.
И на крају, хоћете ли шољу млека? Са пахуљицама, или без?

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.