Моја генерација

БЕСКРАЈНИ, ПЛАВИ КРУГ. У ЊЕМУ?
Људски живот у љутој провинцији, као што је Ужице данас, или у пропалој земљи која деценијама стагнира, као што је Србија, рекло би се да функционише по декадама. Могуће да је тако и иначе, где год живели, иако чисто сумњам. Како било, ипак се не бих усудио да глумим будистичког учитеља и будем тај који даје некаква решења и коначне одговоре, а, ако ћемо искрено, и нисам нигде живео, осим у овој љутој провинцији под кодним називом Ужице. Да ли је то ствар личног избора или ми се тако наместило, тешко је рећи.
Првих десет година по рођењу, свако, хтео – не хтео, слуша и упија шта други говоре, наредних десет година човек и даље интезивно прикупља све што допре до њега, али почиње и озбиљнија интеракција са околином у којој се налази. Друга половина те деценије је оно што се зове пубертет. Трећа деценија наших провинцијских живота је време у коме, пуни младалачке енергије и заноса, заузимамо место у средини у којој живимо, деценија у којој постављамо темеље сопствене будућности, иако тога у том периоду најчешће и нисмо свесни.
Четврта деценија је последња фаза коначног обликовања сопственог универзума и учвршћивање позиције у друштву у коме живимо и радимо. Крајем те деценије практично доживљавамо врхунац интеракције са околином, коначну потврду сопствених потенцијала, а све то пресудно утиче на квалитет остатка живота, чега, иако још увек прилично магловито, постајемо свесни. Још увек се осећамо јаки, млади и способни да стигнемо до неба. Ко је шта желео и могао, до краја те деценије је и урадио.
Пета деценија је оно право зрело доба, када се беру плодови дотадашњег рада и позиција које смо заузели, када смо још увек кадри стићи и утећи, али већ постајемо свесни да је време највећих лудовања иза нас и да се ваља спремати за године које долазе. Осећамо се јако, стамено, чврсто држимо освојене територије, спремни смо да се носимо и са млађима и са старијима, потпуно смо свесни себе и својих потенцијала… То је, барем по мом мишљењу, и последња деценија живота која носи озбиљније изазове, већ од друге половине, у провинцији почиње да бива смртно досадно, јер се сваке године, са сваким годишњим добом, ама баш све – понавља. Наравно, увек пристижу нове генерације, које, будући да се налазе у својим претходним деценијама живота, мисле да раде бог зна шта посебно и генијално и да живот и у провинцији може бити узбудљив и пун изазова.
И у том премишљању, очас посла стигне и шеста деценија. На самом почетку ове декаде свако, иако још није стар, по први пут схвати да одавно није ни млад, почиње сумирање урађеног, такозвано подвлачење црте. Занимљиво, људима у шестој деценији дешава се чудан феномен, чини им се да сви око њих старе, а да једино они остају и даље истих година. Деца су им већ озбиљно одрасла, родитељи у дубокој старости, једино за њих време стоји, и свако јутро, пред огледалом, никако да старо лице у које гледају, повежу са собом. Тек када сретну вршњаке на улици схвате да су постали они које су у младости називали – маторцима. Па кажу, али себи у браду, да их нико не чује, ко каже да сам матор, шта ми фали….
И, каква је шеста деценија живота у малим учмалим провинцијским градовима, какво је Ужице? Управо таква. До те деценије најчешће нисмо ни свесни шта значи реч провинција. Човек још увек, осим ако га не снађе каква болест, има довољно снаге и енергије да нешто ствара, али, нити има са ким, нити има где. Тада по први пут постанемо свесни озбиљних ограничења провинције. Џаба стечено искуство, џаба знање, ако немаш где да га примениш. А немаш. Стигле су нове генерације, са новим правилима, боре се да заузму позиције, њима врло значајне, а шездесетогодишњацима давно освојене, па тиме и потпуно безначајне. Тачније, нису безначајне само јер су освојене, већ што су и заиста безначајне, само што тога млађи, по природи ствари, нису свесни. У тим годинама се све мање задовољство осећа у послу који је био животни позив, све се више окреће хобијима и алтернативним занимањима, а која, у крајњем, те генерације и уклањају, полако, али сигурно, са јавне сцене. У суштини, све се то дешава јер се фактор време, тек тада схвата и разуме на прави начин. Не каже се џабе да тада године почињу да лете…
Седма деценија живота у провинцији… Броје се године до пензије или године проведене у пензији. У првој половини те деценије свакоме је већ одавно јасно да је радни век практично готов и да, стечено знање, а није мало, нема коме да се пренесе, јер провинцијски живаљ то, напросто, не занима. Провинција има своје габарите, који су прилично ограничени, и преко те, минималне мере, све је, па и знање, сувишно. А искуство тек нико не зарезује. Ако ћемо поштено, не треба то ни да чуди, какво су знање и искуство потребни за живот у три уздужне и три попречне улице? Све за живот у том простору научи се још у прве две деценије живота, само што је човеку потребно још коју декаду да би тога постао и свестан. Када је већ касно…. И тако до Доварја. Или Сарића…
Последњих година млађахне паланачке патри(ј)оте, поготову ови на неким сићушним, а њима необичном важним политичким функцијама, у жељи да импресионирају сироте духом, све чешће позивају младе да се после студија врате у свој родни град. Да се врате? Чему? Да те исте који их испраћају уз лажну срдачност, сутра моле за неко безвезно радно место? Да пренесу научено? Коме? Да примене знање? Где? Свиђало се то некоме или не, све, пре или касније, дође на своју меру. Провинција је – за провинцијалце. Они који поседују озбиљнији потенцијал само би у провинцији протраћили свој живот. И живот и живце. Као пубертетлији, никако ми није било јасно, а сматрао сам то, потпуно неосновано, и прилично увредљивим, зашто у америчким филмовима њихове забити приказују на смрт досадним, а људе из провинције третирају као дебиле (сетимо се само прикана око којег се врти радња у култном остварењу „Коса“). То је просто било правило, филмски стереотип, млади који желе “више од живота”, главом без обзира, беже у Велики град. Добро, није ово баш толика провинција, нити је Ужице Тwin Peaks. А, опет, ако боље размислим, иако је наше мало мисто бројем становника добрано веће, менталитетом и нисмо много одмакли од Линчове Недођије…
Можда ствари чине прилично другачијим у односу на Америку, то што је разлика између њихове провинције и Великог града огромна, јер је тамо Велики град стварно велики, а у нашем случају, Београд, поготову менталитетом, и није тако велики у односу на провинцију, па је зато све чешћи случај да се млади заиста и враћају. Наравно, то се не односи на оне који стварно имају шта да пруже човечанству, којима је и Београд љута провинција.
Не кажем, јесам и ја до пре коју годину био локалпатриота, радо цитирао Шантићев стих „сунце туђег неба неће вас гријат к‘о што ово грије…“, али сам сасвим сигуран да би данас и Шантић сам, другачију песму написао. Он, у свом лирском заносу, помиње браћу, братски стисак руке, љубав, домовину…, а тога, ако где нема, нема у провинцији. Можда је било у његово време, али данас – никако.
Некада сам веровао у заводљиву флоскулу да провинција постоји само у главама, међутим, чак и да је то истина, прилично је залудан посао мењати људима мишљење, чак и у друштвима која желе да напредују, а потпуно немогућ у заједницама самодовољних егоманијака, каква је Србија. Да не дужим више на ту тему, о томе су Домановић и Нушић већ све рекли.
Можда се питате од прве реченице овог текста, када ћу престати са филозофирањем и прећи на конкретно, што ми је у опису радног места. Тачно, ништа конкретно, али, ако погледамо шта су најактуелније теме ових дана у Србији и у Ужицу, управо ћемо и видети да је све исто као прошле године, и претходне, и оне пре ње… То ме је и довело до оваквог текста.
Зар није већ све о откупној цени малине речено и написано? Зар има потребе још било шта рећи о умишљеном нарцису Вучићу? О тупости и бахатости његове партије? О покварености политичара, и власти и опозиције? Дакле, све су приче одавно испричане, а суштинско питање и даље остаје без одговора – шта је свако од нас лично учинио да се ствари покрену и поправе? У одговору и лежи наша горка и сурова истина. Управо је у тој тачки престао сваки дијалог, а почела провинција.

Тони Станковић (Ужичка недеља 962)

Comments

comments