Мушки спорт

- На Влајковом терену је 20. септембра 1960. године одиграна прва званична рукометна утакмица ужичког клуба „Севојно“ против „Такова“ из Горњег Милановца –

ЉУБИША СИМИЋ, ЛЕГЕНДА УЖИЧКОГ РУКОМЕТА
Љубиша Симић, сада је пензионер, некада професор физичке културе, а генерације га се сећају као једног од најбољих рукометаша у Ужицу. Један је од првих играча рукомета у Ужицу, човек који је остао упамћен као бек са јаким шутом и карактеристичним шутом седмерца са окретом, нешто што се тада, тих касних педесетих година прошлог века, на теренима није могло видети.
Љубиша Симић рукомет је почео да тренира 1957. године, када је дошао у Учитељску школу, данашњи Учитељски факултет. Сећа се да су фудбал, кошарка и рукомет баш своје корене имали у Гимназији и у Учитељској школи.
– Тренирало се и играло у дворишту наше школе, као и дворишту Гимназије. Ту је почео прави рукомет, а то било 1958/9. године. У граду је био познат ривалитет те две школе у кошарци и у рукомету. Слободно могу да кажем да је родоначелник рукомета у Ужицу професор Влајко Ковачевић из Учитељске школе. Он је почео да тренира са дечацима и девојчицама, а касније са девојкама, и док их је водио, направио је изузетан успех. После њега преузела их је Корнелија Зечевић, репрезентативка у то време, која је дошла у Ужице, где се удала. О њеном раду је илузорно причати, јер је она много урадила и учинила за ужички рукомет, и као играч, и као тренер – сећа се Љубиша.


Када је клуб настао звао се „Младост“, а 1957. године узела га је Ваљаоница бакра и алуминијума Севојно.
– Тадашњи председник клуба био је радник Ваљаонице бакра Милош Томановић, познатији као Мишо Ћопо. То је био прави ентузијазам. Где је он налазио новац у Ваљаоници да нас негде одведе, ни данас не знам. Тада је почела и лига. То су била нека ближа места. Ми смо играли на Влајковом игралишту, које је било где су трибине данашњег стадиона, ка Заводу за запошљавање. Био сам друга година Учитељске школе када смо ми, ђаци, правили, копали ручно земљу за терен. Помагали су ђаци и других школа. Црвену шљаку смо вадили и доносили из ложионице, где је сада Ватрогасни дом. Ручно је и табано и ваљано. Влајко се сналазио за цемент за трибине – каже Љубиша.


Касније, када су се играле утакмице, према Љубишиним речима, на том терену је увек било од 300 до 500 гледалаца.
– Играло се и на терену Соколане, за којом ме и данас душа боли. Играло се углавном напољу, јер унутра није било простора. Тек касније су, због кошарке, у Соколани тесани зидови. Имала је солидан, велики балкон. А на Влајковом терену је 20. септембра 1960. године одиграна прва званична рукометна утакмица против „Такова“ из Горњег Милановца. То је била нека лига где су били Ужице, тада је почела и Пожега, почео је ФАП из Прибоја, Чачак је имао две екипе „Ремонт“ и „Атеница“, Горњи Милановац… „Ремонт“ ми је остао у сећању, јер су имали игралиште прекривено црном шљаком и када смо ту играли, останемо скроз црни. Играло се у својој опреми, изузев дреса. А то су опет Влајко и Мишо негде налазили. Мишо је, када негде пођемо, куповао 5 килограма грожђа и говорио да имамо ручак – каже наш саговорник.


После тога екипу су преузеил Рацо Јововић и Милија Ђуровић. Они су били и председници и секретари клуба.
– То је већ била нека лига, у коју се ушло 1962/3. године. Србија је била подељена по областима и тим лигама. У то време „Црвенка“, из лиге која је обухватала Војводину и источни део Србије била је најјача, а у овом делу Србије 1964/5. године примат у рукомету преузео је ФАП. Ја сам 1963. године дипломирао, а ФАП ме је већ следеће године позвао у клуб. То је било после Санџачких игара у Пријепољу. На том турниру су ме прогласили за најбољег играча. Онда ме позвао секретар општине Нове Варош и питао да ли бих радио у школи у Новој Вароши. Наравно да бих, и каже ми да пошаљем документа, а да ће конкурс накнадно изаћи. Постао сам и њихов стипендиста – каже Љубиша.
Љубиша додаје да је тада формирана једна лига, која се играла као зона и која је поред досадашњих градова обухватала и Косово. Из ове лиге се улазило у другу лигу. Путовало се и имало се доста анегдота.


– Када смо ишли на Косово са Рацом је ишла његова жена. На једној утакмици у Призрену било је 3.000 гледалаца, све беле капе, а једина жена на стадиону је била Рацова жена. Није било туче, нисмо се осећали угрожени. Ишли смо великим ваљаоничким аутобусом и било је места и за публику. И тако је један навијач у једном моменту ушао на терен пре утакмице, а био је баш пијан, и стао на сред игралишта и викао „Ајде Крцунови синови!“. Извели су га, а после сам га видео да спава испод записничког стола – сећа се Симић.
Симић каже да је тих шездесетих година прошлог века поред њега, играли и Видан Ђенић, Вуко Мулина, који је бранио и кога сматра да је један од најбољих голмана, па затим Душан Ћитић, новинар из „Вести“, Слободан Гавовић Гавла, Станимир Ђуровић Жућо, Звонко Лопин из Сремске Митровице, за кога каже да је био сјајан голман и човек, и да им је био узор и водич, а као најстарији и ауторитет, кога су сви поштовали. Најпопуларнији је био Милош Ђокић, кога су звали други Беара, као и Милош Зечевић, који је био велики голман и који је несебично позивао млађе голмане да га мењају у току утакмице. Дошао је Јуреј Вушковић, који је играо пивота. Он је овде био у војном оркестру, свирао је рог и трубу и био је сјајан човек. Као пивот играо је и Драган Кончар, а после њих и Зоран Нинчић, за кога Симић каже да је био феномен, врло мршав, а за пивота важи правило да је увек крупан. И за Маша Бабића, каже да је био сјајан пивот. Бека је играо Видан Ђенић и са Симићем је важио за најјачег пуцача с линије. Имали су увек „фластере“ уз себе. Десна крила су били Лукић, и леворуки Цветковић, који је дошао из Куршумлије. После је дошао је Млађо Терзић, Шућур и Гавла, глувонеми Слобо Миливојевић, који је радио у штампарији и играо за репрезентацију глувих. За Миливојевића нашег саговорника веже један необичан догађај.


– Играли смо у Приштину утакмицу. И тада је било намештања утакмица у Савезу, а на нашем примеру се то очито видело. Слобо, који је играо на крилу, како год да баци лопту, давао је голове. И судија му изрекне две опомене. Тада није било искључења на минут, већ је искључен из утакмице. Ја сам тада био капитен екипе. Питао сам судију зашто, а судија ми каже да псује много. Када је судија на крају утакмице написао записник, навео је да је искључио играча Слободана Миливојевића, због псовања мајке и провоцирања током целе утакмице. Када се потписао, ја, као капитeн тима, имао право да напишем своје мишљење. Написао сам да се слажем са судијом, да је искључио тог играча, али да није псовао, јер је глувонем од рођења и приложио сам његов број карте Савеза глувих. Када је судија прочитао, молио нас је да то избришем. Наравно да нисмо хтели. У „Спорту“ је излазила рубрика, нешто попут онога што је Хаџи Костић објављивао, па је тако писало да код неких судија и неми псују – сећа се Љубиша са осмехом.


Каже да је у то време „Слога“ из Пожега почела да напредује, док се у Ужицу већ акценат стављао на „Слободу“, фудбал и кошарку, а почела је и одбојка са Србом Николићем, који је 1967. године предводио екипу за Санџачке игре у Горажду, а Тоша Ђурић је био вођа екипе и за културу у општини, док је председник Спортског савеза био Зоран Јовичић. Ужички рукомет је ишао мало горе, мало доле, а и често су, као и данас, прављене неке реформе система.
– „Слога“ је напредовала, а ми смо постали сенка у Ужицу, јер су напредовали фудбал, кошарка, одбојка. Полако смо почели да се растурамо, било је врло мало пара. Онда је ФАП почео нагло да иде горе. Ја сам 1966. године отишао на студије у Београд. Тада ме је Корнелија Зечевић одвела у Црвену звезду. Корнелија је још увек играла у Београду, још се није удала за Килику. У Звезди су биле легенде Ђорђе Вучинић Жоф и Андреј Бањанин голман, кога сматрам родоначелника у измени брањења. Он је први почео да примењује лепезу као стил брањења, а до тада се бранило бацањем као голман у фудбалу. Док сам био на студијама, био сам две године у Звезди. Вратио сам се 1968. године и на главној улици ме сретне пријатељ из Прибоја. Каже ми да је обећао да ће ме довести у Прибој. Рекао ми је да ћу имати дневнице, спавање, шта год хоћу. Одем код директора ФАП-а и кажем да сам стипендиста у Новој Вароши и да би ми требала гарсоњера. Он зовне секретарицу да му позове Нову Варош и договоре се за пет минута. Отварио је фиоку и рекао ми да идем преко пута школе у самачки дом. Дао ми је кључ од гарсоњере, а сутра да дођем у клуб. И тако је ФАП постао друга Црвенка, јер је у клубу било двоје, троје из Прибоја, а сви остали са стране. Дошао је чак и Тута Живковић из Ниша као голман, а био је светски голман – каже Симић и додао да је 1969. године ФАП био освајач КУП-а Србије.
У ФАП-у је Љубиша провео две године и 1970. године се вратио у Ужице, у коме су живели његови стари родитељи.


– Рацо је и даље водио ужички клуб, а укључивао се и Милија Ђуровић. Он је касније постао председник, када се Рацо разболео. Ипак, клуб је био у много тешкој ситуацији. Иначе, Рацо нам је свима био као отац. Када год је неком требала помоћ, он би помогао колико би могао. После њих је дошао Вилма, који је доста урадио за рукомет. Био је велики заљубљeник у тај спорт и доста је за њега урадио, али школованих и правих тренера није било. Све су то били људи који су били по неким семинарима или наставници. Дошла је и Нела (Корнелија) која нас је упознала са доста новина у игри. Тада се углавном играло без скокова, шут је био са земље, а видим да се то враћа у наш рукомет. У томе су код нас најбољи били Жико Ристићевић, Младен Терзић, Љубинко Златић, а за голмана је дошао изузетно успешни Славољуб Прљевић – рекао је Симић, који се у међувремену оженио и добио дете.


Од свих тимова, каже да је клуб из Рашке био „најпрљавији“ у игри.
– Са њима смо играли утакмицу испред Соколане. Један њихов играч је чак потегао нож на утакмици, који му је био у тренерци – додао је наш саговорник.
После двадесет и више година престао је активно да игра рукомет. У целом том периоду његов клуб „Севојно“ најдуже је играо у Западно-моравској лиги, где је Пожега била најбоља, а касније прешла у виши ранг.
– После сам водио екипу као тренер, али нисам оставио неки траг. Тешко је било саставити цео тим, на тренинг дођу по двојица, тројица, није било професионалних уговора, већ све добровољно. Један играч дође, други се наљути, људи су радили друге послове. За то време је Зоран Нинчић окупио тим девојчица, а финансирала га је тадашња „Цвета Дабић“. Он је њих кратко водио, јер је имао удес, па су екипу понудили мени да је тренирам. То су биле девојчице седми, осми разред и из првог разреда гимназије. Било је њих 16. Све су биле добре. Са њима сам радио од 9 увече, јер другог термина за сале нисам могао да добијем. То је било 1988/9. године. Држао сам родитељске састанке, а сви су ме мање-више знали. Родитељи су доводили децу и сачекивали их, а ја сам на 15 дана ишао у њихове школе, да проверим како уче и оцене. Учио сам их да у игри исто размишљају, да нема боље и лошије. Када одем у школу и видим да је нека попустила, кажем јој сутрадан да не долази док не поправи оцене. Плакале су, долазили су родитељи да да виде што да не долазе на тренинге, а ја им кажем да су попустиле у школи. И после седам дана свака од њих је поправљала оцене, а то је морао да ми потврди родитељ. Тај успеху школи је ишао на горе и имао сам подршку родитеља. Био је договор да са њима радим годину дана. Постојао је и старији тим. После три месеца, председник клуба Перо долазио је да гледа како напредују и предложио утакмицу младих и старијих девојака. Прво полувреме мале су побеђивале, а друго, ове старије, ваљда због искуства, биле су боље, али је разлика била мала. Након три и по месеца поново је дошао Перо и предложио да се у старијем тиму изврши замена. Истовремено су дошли из Београда и тражили да пет мојих девојчица иде за Београд. Рекао сам да немам ништа против, али да морају да питају родитеље. Родитељи нису дали, мислили су да прво треба да заврше школе. Родитељи су у мени видели некога који је према деци прави педагог. Већ сам планирао да од те деце направим први тим са још три старије играчице. Међутим, један дан дођем на тренинг и Перо ми каже да је управа одлучила да споје девојчице са старијом екипом. Ја сам се тада поздравио са мојом децом и вратио опрему. Није прошло 15 дана звали су ме родитељи и кажу да им деца неће више да тренирају. Тако су растурили ту добру екипу. Тада сам престао чак и да идем на утакмице – испричао је Симић и додао да је мушка екипа била појачана са Малешевићем и Пјевцем, да је кренула на боље, али да се опет вратила на старо.


– У тих преко две деценије играња моји саиграчи су били сјајни људи – рекао је Љубиша.
Са поносом истиче да је 1972. године био на листи предлога за спортисту године у Ужицу, на којој су још били Јовичић, првак света у дописном шаху, стрелац Златић и други. Није заборавио да помене и спортског новинара Стојана Ђерића, који је пратио рад малих клубова у граду и за њега каже да је информативно доста допринео развоју спорта у Ужицу. Наш саговорник је скромно поменуо да је 2006. године на предлог Министарства и Савета спорта добио награду за животно дело.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.