МЛАДЕН ПЕЦОВИЋ, ЕЛЕКТРИЧНА ГИТАРА
Школа гитаре „Арс нова“ организовала је у среду, 6. јуна, дружење својих полазника са Младеном Пецовићем, који већ преко две деценије свира електричну гитару, а последњих година и компонује инструменталну музику. На овом сусрету Младен је ученицима говорио о електричној гитари, њеним раскошним могућностима:
– Сви инструменти имају своју револуцију, која траје стотинама година. Клавир, класична гитара, виолина, хорна, прошли су кроз неки развојни пут и нашли су своје место у укупној звучној слици оркестра, као солиситички концертни инструмент, чија је техника усавршавана годинама. Електрична гитара је веома млад инструмент, али се некако мора класификовати, да не би било, као што је моја професорка инструмената у средњој Музичкој школи рекла, то је играчка, то није инструмент. За мене је електрична гитара инструмент који полако улази у свирку и звук инструмента. Захтева од музичара да има основно познавање физике, електронике и дизајна звука, да би се снашао код основних ствари – објаснио је Младен ученицима.
Након предавања и објашњавања о звуцима електричне гитаре, ученици „Арс нове“ свирали су пред Младеном, који им је указивао на грешке, а уједно хвалио неке њихове потезе.
Иначе, Младен Пецовић је претходно вече одржао концерт у Градском културном центру, где је пред многобројном публиком показао како музика на електричној гитари звучи у уметничком смислу.
Младен Пецовић је рођен у Ужицу 1982. године, где је завршио основну школу. Затим се одселио у Београд, где је уписао електротехничку школу.
УН: Како сте почели да свирате електричну гитару?
– Уписао сам Електротехничку школу и схватио сам да тиме у животу никако не желим да се бавим. Спремио сам диференцијалне испите за годину дана и уписао средњу Музичку школу. Завршио сам џез гитару код Данила Карамарковића и теоретски одсек код Станковића. После тога сам уписао пет академија и стицајем околности, нигде нисам отишао да студирам. Али, искористио сам време да седим кући, да напредујем и да радим.
УН: Како је текла Ваша професионална каријера?
– Са сваким, са ким сам сео да свирам, од најгорег до најбољег, трудио сам се да нешто научим, Мислим да не бих био комплентан, да нисам загазио и у кафану. Свирао сам и фину музику са финим људима и радио сам озбиљне концерте, свирао сам и за позориште, свирао сам џез и класичну музику, али, опет, кажем, да нисам загазио у кафану, мислим да никада не бих осетио како се жива музика догађа на лицу места. Мислим да је то врло битно и да људи то треба да осете.
УН: Када је почело Ваше интересовање за гитару?
– Када сам био мали, хтео сам да свирам виолину. Тада је био популаран Стефан Миленковић, који је ту, можда мој вршњак. Али, тада је било јако езотерично поменути свирање виолине у Ужицу, па сам се одлучио за гитару. Ишао сам на часове класичне гитаре код Перице Ивановића, али ми није било нешто претерано занимљиво. Програм за класичну гитару првих пар година иначе није занимљив, требало је издржати. Наравно, после сам наставио да радим на томе, пошто сам видео да ми треба. Сада свирам и то. Заправо, почео сам да свирам и да вежбам, оног момента када сам добио електричну гитару. Када сам отворио кофер и видео инструмент, био је то чаробни моменат. И онда сам стварно почео да радим на томе и да свирам. У неком тренутку на ТВ-у сам видео Гери Мура и први пут зажелео да се дешава музика на такав начин, да учиним да та гитара запева код мене, као код њега. И онда сан седео кући и вежбао по 15 сати, нисам ишао у школу, па сам се исписао из те техничке и уписао музичку школу.
УН: Који су Вам узори, ког ментора или професора највише цените?
– Мог професора Данила Карамарковића, који је изузетан музичар, педагог и човек, који је више заборавио о гитари, него што сви ми знамо, а и даље зна више. И после оволико година, након што сам завршио ту школу, ја нисам успео да применим ни 30 посто знања, које ми је он пренео. Не само о џезу, већ иначе о музици и о гитари.
УН: Ви сте посвећени уметничкој музици на електричној гитари. Да ли таква музика може опстати код нас и у свету?
– Уметничка музика има могућност опстанка, колико је будемо гајили. Уметничка музика за мене је у овом тренутку добра, зато што ме не кошта, на нули сам са њом. Иначе, ја се бавим популарном музиком, да би финансирао себи уметничку музику. Уметничка музика мора бити финансирана, мора бити дотирана, мора се хранити из фондова, иначе добија императив комерцијалног успеха. Ако добије тај императив, завршиће у неком тренутку као поп музика, изгубиће на квалитету, уколико се буду правили велики компромиси.
УН: Шта је данас, према Вашем мишљењу, популарна музика?
– Пошто се бавим музичком продукцијом, у занатском смислу, то је музика, не само која је популарна, већ која је и комерцијална, која је потрошна роба и прави се да би се људи забављали. То је нешто као примењена уметност. Оно што је дизајн ентеријера за сликарство, то је популарна музика за музику.
УН: Како настаје Ваша музика?
– Комбинујем све са чим сам се до сада сусрео.
УН: Да ли ће ускоро снимити неки Ваш албум?
– Да. Сада сам у преговорима са две куће у Београду, и планирам да се то деси на јесен.
УН: Шта ће бити на албуму, да ли ће то бити ауторска дела?
– Биће скоро сва моја ауторска музика, само две нумере су прерађене за електричну гитару и то уопште нису гитарске композиције. Овог пута ће бити албум у класичном рок саставу са бубњевима и са бас гитаром, а за убудуће ћу видети, јер имам разних идеја. Имам сталне сараднике, а пројекат се зове Младен Пецовић. Свираћу са мојим сталним сарадницима, а то су моје колеге са којима имам сусрете и на другим музичким пословима и са којима волим да свирам. То је Мирко Кесић, изузетан басиста и изузетно музикалан човек, са којим ми је част да свирам сваки пут, а ту су и Петар Милојевић и Милан Јејина.
УН: Како сте задовољни свирком у Градском културном центру?
– Било је одлично. Моје Ужичане је тешко преварити. Када се њима свидела моја музика, значи да је добро и то ми је баш драго.
УН: Планирате ли концерте у Београду, Србији?
– Ове године се нисам много ангажовао за концерте. Планирам да завршим овај албум и то ми је најбитније, тако да немам времена да заказујем концерте. Долази летња сезона, када се много ради у мом послу и стално смо на путу.
УН: Колико често долазите у Ужице?
– Долазим код бабе и деде понекад, али баш ретко. Сада сма дошао и био сам пре три месеца. Јако ретко стижем, морам пуно да радим. Када сам у Београду, не стижем никада ништа, немам друштвени живот, само посао, тако да немам слободно време, не идем на одморе.
Звездана Глигоријевић
