На врху Монблан

- Ноћење је од 60 до 80 евра. Флаша од литар и по воде кошта 7 евра, док је у овом дому нешто ниже - 5 евра. Пиво је 9 евра, а јаје са неком тестенином су 18 евра. Све се допрема хеликоптером. Ту не може да се дође ненајављено –

АЛПИНИСТА ДЕЈАН ТОМИЋ
У организацији Планинарског клуба Балкан из Београда 18 чланова експедиције, укључујући два водича из тог клуба, 14 планинара и алпиниста из Србије, по два из БиХ и Македоније, 4. јула кренули су из Београда на Монблан (4.810 мнв). Међу њима је био и Ужичанин Дејан Томић, члан планинарског друштва Ужице и Планинарског савеза Србије. Поред Дејана из Србије су у групи били један Смедеревац, тројица из Београда и остали су били Војвођани.
Дејан се поред планинарења бави и ултра маратоном (о чему је Ужичка недеља већ писала). Иако није мислио да ће учествовати на овогодишњем ултра маратону, Дејан се предомислио. Успео је да га прође, иако су услови били најгори могући, са снегом и хладноћом, а одржао се 22. и 23. априла на Фрушкој Гори. Припреме за овај маратон су напорне, а само учешће захтева савршену утренираност. Тако спреман, пут за Монблан не би требало да представља велики проблем.


– Када сам видео оглас да праве експедицију за Алпе и да је то само после два месеца од ултрамаратона, рачунао сам да имам снаге и за Монблан. Уз неке мање акције планинарења по овим нашим планинама и са одређеним теретом, да бих одржао физичку и рачунао сам да ћу бити потпуно спреман. Маратон ме је највише подстакао да идем на Монблан. Знао сам да на пењање тих високих врхова постоји терет, односно ранац. Док сам се припремао за ултра маратон, нисам користио терет. Зато сам време од маратона до Монблана, тренирао са ранцем тешким око 20 кг. Јесте да сам направио жуљеве, али боље жуљеви овде, негде на планини, као што су имали неки чланови експедиције. Тако ми физички није тешко пало пењање – говори Дејан о припремама за највећи врх Алпи.
На Монблан се ишло преко ПД „Балкан“. Огласе постављају и друга планинарска друштва крајем јануара и планирају се уплате. Пред саму експедицију требало је да се група састане неколико дана раније, ради припреме за акцију, да се људи међусобно упознају. Међутим, Дејан није могао због послова, а када су кренули 5. јула испред храма Светог Саве у Београду, већ је познавао неколико њих са неких претходних планинарских акција у Србији.


– Кренули смо и осванули смо у Аустрији. Одмах смо са ранчевима из аустријског села са 1.400 мнв кренули до дома на 3.000 мнв. Ту смо ноћили, а одатле се попели на 3.700, на врх Grossvenediger, па поново сишли на 3.400 мнв. То је тај први врх који смо одрадили, а то је четврти врх по висини у Аустрији. Ту смо користили ужад. Пењање на тај врх се ради чисто због аклиматизације. После тога смо направили један дан паузе и отишли у Италију. Попели смо се на „Gran Paradiso“ (4.061 мнв). Пре тога смо возом дошли у неко село до 1.900 метара. Тај воз иде и до 2.700 м, а возе углавном жене и девојке. Одатле смо се попели до дома на 2.700 мнв. Ту смо ноћили и ујутру кренули на пењање ка врху. Тада нам је било најлошије време. Киша је константно падала. Сада се питам како смо успели да по таквом времену дођемо до дома. До 2.800 м су стене, попут Дурмитора, има неког зеленила и нисмо користили ужад. Иде се у колони, са штапом, не носе се дерезе, односно шиљци на ногама. А све веће успоне смо радили везани по групама од 6 до 9 људи.

Када смо били на „Gran Paradiso“ ту нас је ухватила јача магла, а задњих 100 метара све је било залеђено. Са тог неког снега прешли смо на ту гребенску стену и онда смо као мачке забадали шиљке. Све време се ишло преко глечера, преко снега, који је некада покренут у некој лавини и терен изгледа као тигрова кожа. Снег, па провалија, снег, па провалија и тако редом. И само се чује вода како тече испод нас. Не знамо да ли смо на пећини, провалији, а површина је залеђена, сами лед и снег. На тај врх смо кренули око 4 сата ујутру, а када смо се враћали, то више није био тај исти снег, више није беле боја, него бљузга. Онда смо правили неке обилазнице, јер не знамо по чему ходамо. Тако везани, гледали смо како је ко ходао. Ово што се види на фотографијама, није ни пет посто од те атмосфере, јер 80 посто времена које смо провели на планини, не могу да ослободим руку, а камоли да сликам или снимам. До тих неких 2.700нмв смо ишли у нормалној гардероби, јер је температура од 12 до 13 степени, а киша се трпи. Када смо дошли до дома, пресвукли смо се и иде се на снег – препричава Дејан пењање на други врх.


Одатле су кренули на 4.061 нмв. Како су прошли 2.900 па наредних 100 м висински, ставили су техничку опрему, на ноге дерезе (шиљке), узели цепине, штапове спаковале у ранчеве и везали се једни за другог, на размаку по 4 метра.
– Био сам у групи од 6 нас. При врху, задњих 150 м, било је већ око 70 до 100 људи. То се људи само пењу, силазе, долазе групе са севера, југа. Пошто је то највећи врх у Италији, а то је једна мала зараван и једна стена висине од 5 метара и ширине два метра, стављен је кип Мадоне. Сви су хтели ту да се сликају. Једни су чекали, други су пристизали, трећи силазили, Све то време очи раде као код камелеона, да се не гурне неки камен да некоме не би разбио главу, или да ти камен не би пао на главу. Стално смо под великом опрезношћу, пресијом, непрекидно мора да се буде концентрисан на све што се ради. То мора да буде цела група, група мора да буде као један. Зато је 18 нас изашло на врх, а да нико нокат није сломио. Носило смо храну за два до три дана, воду, одело и техничку опрему на леђима. Мало њих из наше групе је имало симптоме висинске болести, а то су малаксалост, вртоглавицу и слично. У суштини смо били толико паметни да сваку промену говоримо водичима. Оба водича су били на 7.200 мнв и имају доста акција и искустава. Један од те двојице Македонаца је био доктор дерматолог, али је знао да помогне ако се некоме укажу ти симптоми. Све се сведе на кафетин, бруфен, на те неке таблете које убрзају циркулацију крви. Мене си догодило да у дому на 3.800 мнв, где смо ноћили, у спаваони са 30 људи, где свако купи мало кисеоника, када сам легао да спавам, осетио притисак у грудима и ушима. Попио сам кафетин и после пола сата ми је било лакше – каже Дејан.


Он даље описује да је до 3.000 могло да се седи у дугим рукавима и ногавицама, а наочари се нису скидали због УВ зрачења. Мазали су се што већим фактором због заштите.
– Преко 3.000 мнв температура већ пада. Било је од – 5 до 5 степени. Све је то ништа, када нема ветра. Ветар је највећи проблем. Имали смо срећу те нас није ухватила олуја, а када смо сишли са врха, оне који су после три дана дошли ухватило је невреме. Нико седам дана није ишао на Монблан. У том последњем дому на 3.800 мнв, може да се остане само два дана и не може да се резервише на више. Један дан је за пењање, а други дан за силажење. Е, ако имаш несрећу да се први дан не попнеш, други дан се пењеш и мораш тај дан и да силазиш. Обично се креће ноћу. Ако немаш среће ни тај други дан, мораш да напустиш тај дом. Тако је са нама био један из Босне, који већ 15 година покушава да се попне на Монблан. До сада је био два пута, али због невремена није успео да се попење, али је овај трећи пут успео. И када смо дошли у тај дом, ту је већ било око 200 људи. Ми смо дошли на лепо време.

Када смо ми кренули на Монблан, кренули су сви ти људи, а истовремено су кренули и они са 3.200 мнв, јер нису имали среће да резервишу смештај у задњем дому. То је била једна велика гомила људи за једно такво место и то је додатно отежавало ход. Стално смо у страху, на снегу смо, пазили смо од проклизавања, јер има деоница које су буквално само стазе од по највише пола метра, а доле литице. И када се сретнемо са неким ко се враћа и када морамо да се мимоиђемо буквално се праве неке акробације. Све је ту помози боже. Нема ту неспремних, мада увек има један посто будала. Ако ти спадне рукавица или наочаре, можеш само да се вратиш у дом. Милион фактора може да утиче да се не попнеш на врх. Додуше, мени је лично била гора деоница од 3.200 до 3.800, која се зове „Кулоар смрти“ или „Црна стена“, него од 3.800 до 4000нмв. Ту су само стене и док се моја група пела, друга је силазила, неки су изнад мене, неки испод мене. Занимљиво је да Французи на Монблан, иду као ми на Златибор. Поведу децу од 15 до 16 година. И тако се сви пењемо, силазимо, док около зује лете хеликоптери – каже Дејан.


О том последњем дому на 3.800 мнв, последњој станици до Монблана, Дејан каже да је све прескупо.
– Изградња тог дома је коштала 37 милиона евра. То је грађевинско чудо. Ноћење је од 60 до 80 евра. Флаша од литар и по воде кошта 7 евра, док је у овом дому нешто нижа – 5 евра. Пиво је 9 евра, а јаје са неком тестенином је 18 евра. Све се допрема хеликоптером. Ту не може да се дође ненајављено – описао је Дејан тај последњи дом.
Пењање на највиши врх Дејан је описао као степенасто пењање.


– Све време се иде по том хиљадугодишњем снегу, по тим некадашњим лавинама. Ту нема живота, нема биљки, нема животиња. Облаци су испод нас, на висини на око 3.000 мнв. На Монблан смо кренули у 3 сата ноћу, а испред нас је већ имало група које су кренуле око поноћи. Било је – 5, а ветар је правио – 20. Био сам обучен добро. Иде се споро због аклиматизације и да се не знојиш. Не смеш да дозволиш да се умокри опрема. Не тражи се храна, а воду мораш да уносиш редовно, али тако да не мораш да идеш у WC, јер не можеш да се развезеш од људи. На тој висини тело другачије ради. Ја сам носио флашицу Kока коле и помало пијуцкао, На врх смо стигли у пола девет. Дакле, за шест сати прешли смо 4 до 5 км дужински, а висински око 1.000 м. Што се иде спорије то боље, али опет не преспоро, јер морамо да се вратимо, а снег због подизања температуре попушта и постоји могућност од лавине. У дом смо се вратили око 12, јер је дупло брже силажење, него пењање. Од нас 18, само девет је било резервисало ноћење, а остали су кренули са 3.200. Ми смо одмах сишли у тај камп на 3.200 м, доле су нам били шатори и ту смо сачекали ове момке који су сутрадан пошли на Монблан. После смо се спустили заједно до воза – каже Дејан.
Са породицом три до четири дана није имао контакта, јер горе високо није било сигнала. Иначе, што се тиче групе у којој је био, Дејан каже су сви били у реду, да су се зближили после седам дана, па су тако заједно поделили сву радост када су се попели на сам врх. Честитали су једни другима, сликали се…


– На самом врху се остаје максимално пола сата, јер ту ветар дува од 30 до 35 км на час. Лично сам био десетак минута. Не могу описати тај осећај. Док сам се пењао човек остане сам са својим мислима. Једино што видиш човека 4 метра испред себе и човека 4 метра иза. Не прича се, јер се штеди дах. Не сме да се слуша музика, јер нећеш чути пуцање леда, снега. Тако да си сам. И када се дође на врх, сва се осећања помешају. И онда полако назад, опет јако опрезно, јер највише се несрећа догоди при повратку. Људи су тада пуни еуфорије, мисле да је крај, мање су опрезни. Ми смо били свесни тога. себи сам рекао, док не седнем у воз, нема опуштања. И исто када сам сео у воз. Неко осећање чудно овлада човеком – каже Дејан и додао је да је једва чекао да дође у Ужице, да узме у наручје своју унуку, која је изашла из породилишта на дан када је кренуо на експедицију.
На крају је Дејан закључио да је срећан што живи у овом крају Србије.


– Обишао сам скоро све планине у околини и по Србији, тако да сам се лепо припремио за Монблан. Било је Београђана и Новосађана који нису ишли на овдашње планине, него су се припремали сасвим другачије. Новосађани су се, на пример, данима, односно месецима, са ранцима од по 20 кг пели и силазили низ степенице вишеспратница. Лично мислим да нема лепше и боље припреме од обиласка наших планина, само да се стави мало тежи ранац на леђа. А како ће ко реаговати на тој висини, то нико не зна док не оде. Ово планинарење по нашим планинама је основа свега – закључио је Дејан.
Није сигуран да ће ићи, али би желео да идуће године проба да освоји неки други врх преко 5.000 мнв.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.