САША КОЦИЋ КОЦЕ – ПЕВАЧ И УЧЕСНИК „ПИНКОВИХ ЗВЕЗДА“
Саша Коцић Коце музиком се бави већ 22 година, а наступао је на многим концертима, клубовима, локалима, дискотекама, фестивалима, а многи га памте по учешћу и у „Пинковим звездама“. Таленат и вољу за бављењем музиком је наследио од оца Бранислава Коцића, познатијег као Коцка, који је свирао гитару и углавном рок музику, да би пред крај каријере ушао у комерцијалне воде.
– Данас отац воли да засвира за свој грош. А ја сам са музиком кренуо врло рано. Већ са неких 12 година, мој школски друг и ја, почели смо да свирамо и наступали смо врло професионално. Свирали смо популарну музику, људи су слушали и били смо омиљени у кругу људи који су долазили на наше свирке. Обично су то били рођендани код наших другара. Он је после напустио, а ја сам наставио да се бавим музиком. Са 15 година сам ушао озбиљније у тај посао и никада нисам прекидао да се њиме бавим. Имао сам доста сарадника, не само кроз бендове, већ и друге афирмисане музичаре са којима сам радио. Имали смо сталне свирке и наступе, и доста је људи сада познато, као на пример Жељко Васић, са којим сам и данас у контакту, а неки су престали да се баве овим послом – рекао је Саша.
Све до 1997. године Саша је свирао клавијатуру, и није му падало на памет да пева. Ипак, игром судбине, како каже, због једног нејављања на телефон његовог колеге, он је запевао.
– До 1997. године свирао сам по Златибору и околини, али не у Ужицу. Добио сам позив за свирку у једном клубу, која је била врло важна за мене. На ту свирку сам дошао на молбу једног мог колеге, да га заменим. Требало је да наступам са једним певачем. До тада ме никада није занимало да певам. Али, те вечери, а тада није било мобилних телефона, звао сам певача, али се нико није јављао. Дође 10 сати увече, а ја сам морао да почнем да свирам у клубу који је био препун људи. Морао сам да ставим микрофон и почео сам да певам. Срећа је била да је свеска са песмама од тог певача остала код мене. И тада сам почео да певам. После сат времена су ме питали зашто никад не певам, а ја кажем да нисам певач, да сам клавијатуриста. Онда су ми рекли да треба сам да радим, да певам. И када сам дошао кући размишљао сам како је све добро прошло, нисам осетио да је неко био незадовољан. Да се тај певач јавио на телефон, данас не бих певао, већ бих био члан неког бенда. Три године пре тога нисам ни постављао микрофон испред себе и то ми је био први целовечерњи наступ и то сам – сећа се Коце.
Иако је имао могућности да покуша и раније да се афирмише, он се ипак определио да буде нека средина. Каже да није волео да се превише експонира у медијима, на телевизији, али то није значило да се не бави професионално музиком. Појавио се на једном фестивалу у Сарајеву пре 15 година, освојио је прву награду за најбољи аранжман, али после тога, и ако су га звали више пута, није ишао, јер како каже, није хтео да свој мир жртвује зарад неке популарности.
– Није ми било неопходно, а и данас је исто тако. С времена на време се појавим на неким такмичењима и наступим на неким великим концертима – рекао је Коце.
За свој највећи успех сматра учешће на Цецином концерту, када је певао пред око 40.000 људи, и то као специјални гост.
– То је посебан осећај, када можеш да се представиш пред толиким бројем људи. Тај концерт је био Златибору. Већ сам добио позив да учествујем на њеном концерту у Врњачкој бањи са својом екипом – додао је наш саговорник.
Без учитеља певања и свирања, Саша је успео, због карактеричног гласа и начина певања, у музичким водама успешно траје већ 22 године.
– Све сам стекао искључиво радом, без ментора, нити неког да ме упути. Можда је то добро, а неко мисли да је лоше. Добро је што човек изгради свој стил. Неке музичаре називам својим учитељима, јер сам пратио њихов рад и све што је добро искористио, а све што сам лоше виђао на естради, избегавао сам и одбацивао. Изградио сам себе као посебног певача и као посебну личност. Нисам ишао у музичку школу, али мислим да то није важно, чим 22 године трајем. Можда то није савршено, али је океј, то се добро показало. Кроз ове године имао сам невероватан број наступа – рекао је Коце.
Он каже да су им „Пинкове звезде“ донеле неку популарност, мада нису много утицале на број наступа.
– Пре „Пинка“ сви смо имали доста наступа, баш као и сада. Само, сада је много лакше да неко сазна нешто о нама, довољно је да погледа Јутјуб.
Он то не каже без разлога, јер би, како је рекао, могао ући у Гинисову књигу рекорда по броју непрекидно изведених наступа.
– Пет и по година свирао сам и певао непрекидно сваког дана. Мислим да нико није толико радио у целој својој каријери и зато то зовем Гинисовим рекордом. Оно што сам најбоље у животу искористио то је Златибор и то на набољи могући начин. Ту сам се афирмисао, у златиборским клубовима, ту сам изградио себе, свој имиџ, научио да радим. Ове године је пуних 17 година како непрекидно свирам на Златибору, сваког викенда сам ту и имам своју публику која долази. За тих 17 година се променило много генерација и већ видим да долазе неки млађи људи, деца оних који су долазили 1999. године. Златибор је туристичко место где долази много људи и зато имам прилику да ме многи чују и виде, а неки и запамте. Битан је само рад и да своју позитивну енергију пренесем на публику – рекао је Саша.
Оно по чему ће широј јавности сигурно остати упамћен је његово учешће у „Пинковим звездама“.
– Током 2014. и 2015. године, заједно са колегама из Ужица, учествовао сам у „Пинковим звездама“. Ми смо обележили тај шоу, јер нас је било десетак из Ужица. Оставили смо посебан утисак и на саму продукцију, на гледаоце и надам се да су Ужичани били задовољни и поносни нашим наступима. Имали смо једног супер финалисту, у јакој конкуренцији од 420 певача, који се професионално баве музиком у свом граду. Имамо и колеге, које смо присвојили, као што су колеге из Прибоја и из Пријепоља, који су заједно са нама наступали и ужичка публика зна за њих. „Пинкове звезде“ су нам донеле доста пријатељства и познанства са другим музичарима, са којима се можда никада не би ни упознали, ни срели. Имали смо заједничке наступе и доста одржаних хуманитарних концерата и обишли доста градова. Ни сам не знам на колико сам концерата учествовао – рекао је Коце.
Посебно му је драго што су он и његове колеге зачетници нечег новог у Србији, а то су хуманитарни концерти.
– Концерти су били наша лична организација, а сав новац је ишао у хуманитарне сврхе, док смо ми покривали наше трошкове. Посебно ми је драго што смо покренули неке нове људе из других градова, да то исто раде. Ипак, више сам за то да се концерти одржавају у јесен и у пролеће, јер су људи тада у граду. Зато ће на јесен бити још концерата у хуманитарне сврхе. На сваком том концерту се појављује неко са стране, из другог града, кога смо упознали на том такмичењу. Пробудили смо тај осећај да треба некоме да нешто помогнемо, да неко има вајде од наше музике – рекао је Коце.
Годинима је од пријатеља слушао сугестије и савете да сними албум или неку песму, а истовремено се појавило доста музичких ријалитија.
– Многи су испливали и постали звезде из тих шоу програма, а неки људи су и заборављени. Наступ на тим такмичењима је мач са две оштрице. Био сам противник тога и сматрао сам да постоје други начини да се исплива из анонимности. Међутим, то није једноставно, као што људи мисле, јер треба доста новца, па и многи познати певачи сниме једну песму годишње, ретко ко изда цео албум. Када је реч о тим тв такмичењима, увек сам се држао са стране, али је било оних који су стално говорили да се пријавим. Онда су дошле „Пинкове звезде“ као први серијал и било је занимљиво бити учесник у нечем првом. То је било непознато за нас, јер су важила друга правила у односу на друге шоу програме. Онда сам питао свог колегу, који ми је рекао да се обавезно појавим, јер ће у мом CV-ију писати да сам учествовао и да вреди имати неко такмичење. Рекао ми је да то искуство више – испричао је Коце о својој одлуци да се пријави за учешће у „Пинковим звездама“ и додао је да у животу никада није имао трему, али када је имао прво снимање у „Пинковим звездама“ имао је чудан осећај.
– Осетио сам да нисам баш на свом терену. Пред сам наступ, осврнем се око себе и видим 19 људи који се понашају и осећају као да им је то од животног значаја, сви су под тремом, сви се нешто распевавају… Али ја не, нисам имао трему. Једино ме бринуло да ли ће моје друштво, које је било моја подршка, стићи на време. Пре камера, иза завесе стоје двоје људи, који раде у организацији и обично служе да разбију трему певача. Стојим ту и очекујем да изађем, јер је била техничка пауза од три минута. Та девојка ми каже да се опустим, а ја јој одговорим да немам трему и да сам спреман, да се 22 године спремам за ово. Изашао сам и певам, али и даље имам чудан осећај. После сам имао коментар од жирија да сам имао хладно певање и то је био коментар на месту. Нисам могао да пробудим емоцију. Нисам имао пресију од жирија, јер волим да наступам пред људима који су направили каријере и баш умем пред њима да се представим. На мојим наступима било је доста познатих певача свих ових година. И стварно не знам како сам тако хладно певао. Та моја прва песма је била народна, а Цеца ми је рекла да сам више за забавне песме. И као другу песму сам отпевао екстремну тешку песму од Тонија Цетинског, „Умирем“. И тада сам осетио неку снагу и посебну енергију. Хтео сам себе да задовољим са певањем. Прошао сам даље и после је све ишло својим током. После тог мог првог наступа, сви који ме познају, рекли су ми да то нисам био ја. Онда је дошло снимање Новогодишњег програма на „Пинк“ телевизији и извео сам песму од Саше Матића „Рузмарин“. Тада сам био у неком свечаном оделу са лептир машном и то ми се посебно допало. Учествовало је 350 певача и ту сам већ био свом на своме. То је одлично искуство и сада саветујем ове млађе певаче да окусе и то, и да виде да ли им треба каријера или не. Ништа изгубити неће, напротив, сви су добили нешто, бар постали познати, гледало их два милиона људи – описао је Коце своје учешће у „Пинковим звездама“ и објаснио да би се једна емисија снимила, постоје три до четири пробе и да многи у току тих проба изгубе енергију.
– Пробе се раде у карантин хотелу, а техничка проба у студију. Онда креће емисија. Прво певање на проби сви су најбољи, али већина изгуби енергију. Ја ћу увек имати снаге за те две песме у наступу. Колико год да сам уморан, врати ми се у глави да волим овај посао. Можда се поново појавим у неком шоу или на неком фестивалу. Смета ми то што такмичење траје целе године и одузима доста времена, док фестивал траје један дан. Ипак, појавио бих се поново у том неком музичком шоу. Волео бих да прођем кроз ту организацију поново, због дружења са тим људима и новим познанаствима. Све ми је то донело доста неке позитивне енергије и покренули су ме. Знам сигурно да сам од пре две година сада бољи десет пута, јер сам увидео све своје грешке и мислим да би сада сасвим боље било – рекао је Коце.
Он признаје да му више лежи да пева забавну музика, мада он дели музику на домаћу и страну.
– Народна музика се чешће свира на наступима, али не бежим од свог стила, без обзира да ли је нешто комерцијално или не. И тако ће увек бити, свираћу и певаћу за публику, али и за себе. Има песама које стварно волим да певам, чак и певам неке песме које су непознате и необјављене, а написали су их моји пријатељи. Публици је занимљиво да их чује, а они који долазе често, већ их знају. Мој репертоар је 2.500 домаћих песама. То знам зато што сам записивао када сам научио неку песму. Пре 10 година дошао сам до цифре до 2.000 песама и како напредује музика, мислим да сам научио још 500 песама. То је одличан фонд и то су углавном познате песме. Када сам почињао да радим, а то саветујем моје младе колеге, да од сваког извођача знају макар по једну песму. Ја сам се водио том логиком и никад нисам погрешио, увек сам био спреман да неком удовољим. Али, на пример од „Бијелог дугмета“ свирам и певам око 65 песама, то су два концерта. Од Тозовца знам око 30 песама. Волим те захтевне песме и та такмичења су добра, да се чује колики је распон гласа певача. Техника певања се учи, мада мислим да се и распон гласа стиче и да је за то потребно искуство. Можда ће се већина певача изненадити овом мојом тврдњом, али лично сам свој распон гласа изградио својим радом. Није ми такав распон гласа био пре 15 година. Што се више пева, то је глас отпорнији и не могу да схватим певача који каже да је певао две, три вечери и да је промукао. То никада нећу подржати. И на крају, сматрам да није битно ни ко више како технички пева, него је битно колико је ко слушљив слушаоцима. Чињеница да многи популарни певачи нису сјајни певачи, али су слушљиви највећем броју људи. Не воле људи и када је нешто перфектно и када је нешто 100 посто по пе-есу, али воле да чује нешто живо – рекао је Коце.
Поред наступа на Цецином концерту, Коце је наступао на концерту Боре Ђорђевића.
– Имао сам ту привилегију, јер је он за мене институција. Харису Џиновићу сам био тон мајстор, као и Мирославу Илићу. Марину Туцаковић сам често виђао на мојим наступима на Златибору – казао је Коце, који најчешће наступа у „Вендому“ на Златибору.
У тим златиборским клубовима, према Коцетовим речима, највише се слушају старе народне песме, од пре 20 и 30 година.
– Кроз моју каријеру сам приметио да су неке песме нестајале и враћале се, као, на пример, песме од Томе Здравковића или Тозовца. Оне су биле старе и када сам ја почео да се бавим музиком. Свирао сам их једно време, па после су биле потиснуте у други план, па се опет врате, па се опет потисну и тако у круг. Вероватно је то тако и нормално, јер долазе нове генерације, за које су те песме, да кажем, нове. И трудимо се да те песме прилагодим данашњем времену, да звуче мало модерније, него као што су звучале када су настале. Зато их сада лакше млади људи прихватају. На својим наступима свирам и рок музикu и то добро пролази, бар код нас овде, мада нисам сигуран да би у сваком граду било тако. Поп музика пролази свугде. Ипак, има песама које буду занимљиве јако кратко, а неке песме и не стигнемо да научимо, а она већ избледеле данашњој омладини. Врло брзо потроше ту песму и постане им као испричани виц више пута – рекао је наш саговорник.
Коце и ужички певачи на „Пинку“ су добили надимак Ужички клан.
– То нам је име дао водитељ „Пинкових звезда“ Милан Каленић. Зашто? Зато што је нас из Ужица и ужичког краја било око 20. Занимљиво је, док су се снимале емисије, а то је трајало целу јесен, нико од нас није се срео на снимању. Једино су једном Александра Ђерић и Никола Николић били заједно у првом кругу. И онда, када се гледа емисија, у свакој емисији је био неко из Ужица. Мислим да је једино било толико учесника из Новог Пазара. И, како су одмицале емисије, ми смо почели да се сусрећемо, па смо онда почели да идемо у Београд да будемо подршка једни другима. Ја сам био 18 пута. Када ме је водитељка Душица питала колико подржавам своје колеге, ја сам јој рекао да их подржавам више него себе. И када сам испао са такмичења, навијао сам за њих и држали смо се заједно. Једном смо били испод бине у току снимања и навијали за свог колегу. Милан нас је спазио и рекао да мора да поздрави тај Ужички клан певача. Рекао је да има певаче за још једно финале. И тако су нас прозвали у продукцији „Пинка“, а и данас тако зову – рекао је Саша Коцић.
Звездана Глигоријевић
