Свратила пријатељица у мој Атеље 5 на кафу и жали се због свакодневне нервозе… Каже: – Ето, свратила код тебе, да мало пореметим твој мир, зато што твоја смиреност на мене утиче. Пре неки дан села да предахнем, попијем кафу, очистим остатке јутарњих мора, лелујавих снова. Три жене су урлале за сточићем до мог, ту у кафићу на Тргу. Котрљале су речи, које само могу да буду звучна наказност и ништа више. Простаклук се уселио у свакодневицу. Једна, која је пролазила улицом, са раздаљине од пет метара, са њима је расправљала о свом и њиховом животу и свакодневним “*ебачинама” у којима учествују… На другој страни, те камене урбане кафанске баште, човек је водио бесмислен разговор мобилним петнестак минута, такође употребљујући речи које одају његову максималну некултуру… Нисам издржала, замерила сам, рекао ми је: “Са ког дрвета си ти сестро пала?”. Неки дан сам у другом кафићу, где сам свратила с пријатељицом после биоскопа, једној шмизли, која је за суседним столом урлала у свој мобилни, довикнула: „може ли тише“, а она остаде на моменат без даха, разрогачи очи и издера се на мене: “Мурш матора, одјеби” и настави још гласније…
Гледам у њене црне очи, откривају нервозу и тај немоћни бес. Са свештеничком смиреношћу рекох: – Да, страшне су те галаме и изливи сировости свуда около, а о ноћном животу Ужицу, као што је овај овде у “Старој пивници” или горе на Слануши, у том кафићу “Којекуда” или како већ, граниче се са ужасом. Гласност, хука, громор, свеопште драње, праскање, ломљава стакла, арлауци, толико су неподношљиви, да човеку дође да ту на сред улице стане и урла. Тада би га можда неко чуо, зауставио, да остане без речи, или би пре био ухапшен, јер он ту не припада.
Те галаме у викенд ноћима свуд наоколо, убијају ум. Раније сам писао како не познајем бучнији град од овога у глуво доба. Каткада хука, гласност, заглушност, громор, тутњава, трештање, клопотање, праскање, звека, Гранд бљак музика, брујање, вика, арлаукање, свеопште драње и некултура… То је последица погрешних људи на погрешним одговорним местима у граду, као и криза морала, која нас годинама тресе. И ти као и ја мораш порадити на свом обрамбеном механизму и одвајати важно од неважног. Као кад шеташ уз Ђетињу осећаш њену свежину и видиш ту лепоту, паткице које сви воле, не обраћаш пажњу на бројна кучећа гованца која нервирају…
Пријатељица настави – Само за двадесет минута, колико сам провела чекајући у апотеци, три особе тражиле су чепиће за уши, воштане, рекли су: -Хоћемо воштане, јер ти воштани најбоље приањају, најбоље зачепљују, никако оне за воду, чепићи за воду крути су и искачу, а воштани се добро прилагоде.
Одговорих: – Кад пишем и причам о бучности овога града, неки се осећају лично погођени, као да су они град, премда, заправо јесу, многи на то слежу раменима и смеју се, јер су потпуно неосетљиви на галаму. А то су управо они које баш брига за разум, за идеје, за поезију, за уметност, укратко, за све што има везе с радом мозга. Галама је најдрскија од свих наметљивости, јер нам ремети и прекида мисли, заправо дроби их, смрскава и разбацује. Али, тамо где се нема што прекинути, ова се лудила, наравно, не осећају. “Те нагле, оштре ударе, који разарају мозак и убијају идеје, свако ко у глави има бар нешто налик мислима, доживеће као неподношљиву бол; сваки такав звук ремети на стотине можданих операција и опасан је, попут замаха мача, чија ће оштрица одвојити главу од трупа. ” – рекао је Шопенхауер.
– Понекад по три дана не изађем. Онда изађем. Или отпутујем. Јуче сам изашла да прошетам уз Ђетињу и одмах угазила у кучеће говно. Ипак, од ових видљивих свакодневних шетача, најбољи су кучкари, кад шетају своје псе, они ћуте и ходају равно. Не знам да ли су почели да скупљају кучећа говна, мислим да нису, јер да јесу не бих се поклизала и одмах изнервирала… Ма, ни у кући ми није ништа боље, а тек телевизија, стална нервоза због тих ријалитија на граници лудила. Реагујем кад спикер дочека с оним: “У Србији због облака је облачно” Или „Данас је у несрећи погинуло 65 мртвих. Или “Дневници”, ма како их звали, посебно ме иритира, поготову откад су се одужили, посебно на Пинку, па и на Б92 . Пуни идиотлука, трачева и досадних слика из свакодневног досадног живота, па се, наравно, и спикери понављају, јер не могу сакупити довољно баналности које изгледају умно. Притом, још се и смеше, толико су се навикли, а кад се нису смешили? Остајали су чили с утиском начитаности, иако је оно што су говорили било врло трагично и алармантно, све језива убиства, на гомиле мртвих, на стотине хиљада избјеглих, порушени градови. Са слушањем радија такође имам проблема због баналности… И тако у Србији, једнима скочи притисак до ненормалних висина, док другима толико падне, да одмах морају прилећи, ко Шурда у “Врућем ветру”… А ја измучена, све више висим по апотекама, које су пуне нервозног света, оваквих као што сам и сама. Ето због чега моја нервоза манијачки расте, што је за здравље погубно. Лице ми се обесило. С обе стране браде сад ми се праве кесице, као код булдога. Чим сакупим нешто новца, отићи ћу и те кесице подићи. Знам да нисам једина, неки то себи с муком признају, али јавно – не дај боже. Мушкарци, они стабилнији, оставе ситуацију каква је, знају да човек добија додатни шарм са годинама, а они који се не праве блесави, пуштају браду или за јавност око врата везују шалове, који им допиру до доње усне… Да одем, какав ти је то забринут израз?
– Никако, док ти ово не кажем: – Код тебе, твоја нервоза, изазвана ужичком свакодневицом, прешла je у својеврсни поремећај. Осећаш се стресно и забринуто, имаш изненадна осећања неконтролисане нервозе, то те води до напада панике. Често људи имају и поремећаје друштвене природе, нпр. превише брину о томе шта ће рећи или стрепе да не кажу нешто погрешно, што их може осрамотити у присуству других. Једна од негативних последица овог поремећаја јесте и повлачење у себе, које касније може проузроковати озбиљне проблеме. Један од начина да се победи ово твоје стање је принцип замене негативних мисли позитивним. За промене у размишљању потребно је време. Зато је битно да здраво размишљање “вежбаш” свакога дана. После неког времена, позитивно размишљање ће постати део твог размишљања. Кад сам ја био у сличном стању, послужио сам се техником под именом “блокирање мисли”. Ова техника помаже нам да променимо начин размишљања, да се осећамо боље. Битно је упражавати ову технику свакога дана, а после извесног времена моћићеш лоше мисли да блокираш истога тренутка када се јаве. Промене у размишљању помоћиће да се лакше носиш са нервозом која те спопала или да спречиш њену појаву. Позитивне мисли могу те умирити и зауставити овакве реакције. Што си негативнија, што више сами себе опетрећујеш разним будалаштинама, биће ти све теже да одржиш позитиван став. Вежбом можеш рехабилитовати свој ум да се носи са нервозом која носи и убеђеност да ће се нешто лоше десити, иако за то нема неких оправданих разлога или опипљивих разлога.
На крају крајева, размисли, а и ви читаоци, нико од нас није рођен са негативним мислима у глави, већ је то нешто прихваћено. Не постоји разлог, пријатељице драга, да поново не “научиш” свој ум да блокираш те негативне мисли изазване околином и замениш их позитивним. Позитивно размишљање се такође, на разне начине, брине о твом здрављу. Уколико се осећаш лоше, можеш запасти у депресију.
Позитивно размишљање може помоћи да се лакше и успешније носимо са стресом. Позитивно размишљање, најпре одвајање битог од небитног, за почетак, против свега што си рекла да те нервирало. Игнориши све што те нервира и што те материјално не дотиче. Тако и Ви остали који се препознајете у овој колумни, порадите на себи. Нема разлога да се мучите, упростите ствари. Много љубави, срећа, праћена је љубомором, па тако и нервозом. Онда секс, да би се смирили. Еее, то ти је главна радост у нашим животима.
