početak DRUŠTVOINTERVJU Никада не одустајати, борити се до краја

Никада не одустајати, борити се до краја

od nedelja
1,6K pregleda

ВЕСНА ЧИТАКОВИЋ ЂУРИШИЋ, ЛЕГЕНДА УЖИЧКОГ СПОРТА
Некадашња ужичка одбојкашица Весна Читаковић Ђуришић прославила је ужички клуб „Јединство“ у коме је играла пуних 10 година. Данас Весна живи и ради у Београду.
УН: Реците нам нешто о вашем детињству и када сте и због чега почели да тренирате одбојку?
– Одбојком сам почела да се бавим после Олимпијских игара у Сеулу 1988. У школи је била одбојкашка секција, коју је водио тренер Слободан Ћурћија. Тада је у Бајиној Башти био клуб ОК „Таратекс“. Играли смо другу Лигу СФРЈ.

УН: Када сте дошли у Ужице, како је све то изгледало? Какав је био Дарко Закоч у вашим очима? Какав је био однос међу играчицама у ОК Јединству? Да ли су вас одмах прихватиле, или је то у почетку било неке резерве?
– После три године проведене у одбојкашком свету, уследио је позив више клубова из тада већ распале СФРЈ. Мој избор је пао на Ужице, град у коме сам се родила, тако да је то био бинго за мене и моју каријеру. Сећам се да су све те девојке биле старије од мене по пет, десет и више година. Као најмлађа (скоро 13 година) гледала сам у њих као у чудо. Драко Закоч је за мене био страх и трепет. То је генерација Снеже Бранисављевић, Бранкице Аврамовић, Весне Драгичевић, Јасне Маринковић, Гоце Филиповић, Јелене Вучићевић, Марије Мијатовић, Љиље Томић… Као најмлађа, нисам имала појма о чему се ту ради и како треба да се понаша један спортиста. Од њих сам научила пуно ствари и добила доста савета шта и како. Били смо кaо породица. Нико тада није имао велике уговоре, радили смо то из љубави и другарства.

УН: Колико сте пута са „Јединством“ освајали шампионске титуле и националне купове? Шта вас је толико мотивисало да тако дуго будету на врху?
– Са „Јединством“ сам освојила осам шампионских титула и седам купова и били смо вицешампиони Европе. Била сам део владавине „Јединства“ пуних 10 година. Моја прва титула је била у 8. разреду основне школе. Учени смо да никад не одустајемо, да будемо борци до краја, да не спавамо на ловорикама славе, да је сваки дан ново доказивање… да је терен храм и да смо сви на терену род рођени, који гину једни за друге… рад, ред и дисциплина…

УН: Како сте доживљали те утакмице, нарочито када се играло у ужичкој хали? Да ли је хала била пуна, како се навијало, колико вам је то давало подстрек, да ли сте пре или после утакмице разговарале са противничким играчицама и да ли су оне коментарисале публику?
– То што је моја генерација доживела у хали Велики парк… О тим утакмицама се причало, писало… мислим да су те утакмице остале у сећању свих… то је био празник… пуна хала навијача који воле свој тим, поштују противника, трубачки оркестар Дејана Петровића је давао посебан шмек и ритам свима нама… људи су буквално висили са плафона… Били смо непобедиви … Постоји податак да нисмо изгубили годину дана сет у Великом парку, а утакмицу две и по године. Е, то је оно што данас нема на одбојкашким утакмицама. А Ужичани су живели за викенд и наше утакмице, као и ми играчи.

УН: Играли сте за репрезентацију. Негде сам прочитала податак да сте одиграли 171 утакмицу. Освојили сте бронзу на Светском првенству 2006. године у Јапану и сребро наредне године на Европском првенству у Луксембургу. Шта бисте из тог периода одабрали као нешто што ћете вечно памтити, а шта је то што бисте радо заборавили?
– За репрезентацију сам почела да играм 1994. године. Са 19 година сам постала капитен. Истина је да је први успех направљен 2000. године на Спринг купу у Брну. Већ 2003. године били смо на Европском првенству у Анкари после 15 година. Кад помислим на то време и почетке наше репрезентације, најежим се. Сви мисле да је било лако, али медаља има две стране. Не знам да ли је ико икада играо предквалификације за квалификације за квалификације?! Звучи нестварно, али, истина је. Када се крене са дна, једино се може ка врху. Клуб је клуб, а репрезентација је за мене била лична сатисфакција. Желела сам да се моја генерација нађе на Олимпијским играма и то ми се остварило. Наше две медаље биле су мотор свим селекцијама. Одбојка је постала популарна и то је оно што ме чини срећном. Бити олимпијац је посебна част и велика обавеза и сан сваког спортисте.

УН: Играли сте и по многим европским клубовима. Има ли велике разлике у игри одбојке у Србији, Италији, Румунији или Турској?
– Како да не. Лиге попут турске, италијанске, пољске… прво организација и материјални статус су на много већем нивоу. Код нас спорт је постао престиж.

УН: Основали сте породицу, али и даље нисте одустали од одбојке све до ове године. Колико је било тешко уклопити породицу и професионалну одбојку?
– Било је тешко, али уз добру организацију све се може.

УН: Ове године сте завршили са играчком каријером, али још увек сте активни у спорту. Шта сада радите?
– Пошто сам пре шест месеци завршила каријеру, увек ми је била жеља да останем у спорту, да својим искуством и знањем помогнем младима да се афирмишу кроз спорт, без обзира хоће ли бити рекреативци или репрезентативци. Сад сам у Црвеној звезди спортски директор за жене и тим менаџер јуниорске репрезентације.

УН: Када бисте направили поређење ваше генерације, када сте почињали са тренирањем и освајањем титула са садашњим генерацијама, да ли ту има разлике?
– Наравно да има. Моја генерација се борила да имамо завидно место у свету одбојке, да кроз квалификације или директно одемо на нека велика такмичења. Сада девојчице, чим се нађу на списку селектора, одмах оду на европско или светско првенство и мисле да је то нормално. И јесте нормално, јер нама нико није дао ту могућност. Али смо МИ урадиле на томе да будемо поштоване и цењене у свету. Оне само треба да наставе тако. Чини ми се да ове нове генерације имају дозу самољубља, пре њих нико и после њих нико. Не причам ово као матора тетка, шта је било пре педесет година… причам као неко ко је из блиске прошлости, а то је десет година. Моја генерација и ја освојиле смо прву медаљу, а оне наставиле … Е, то је оно што ме чини срећном. Олимпијске игре у Риу су потврда да код нас, одбојкаша, поштује добар рад и организација, да смо у служби нашг спорта.

УН: Како сте доживели утакмицу између „Јединства“ и „Црвене звезде“, играну у фебруару ове године у ужичкој хали?
– После 14 година сам ушла у Велики парк и то у другом дресу. Чудан осећај. Прво ја у „Звездином“ дресу, друго празне трибине … и, најгоре, изгубих утакмицу. Али, са друге стране, нити је то оно моје „Јединство“, ни људи који су радили… Све се променило. Туга. Ето, тако бих описала ту утакмицу.

УН: Такође, негде сам прочитала да вам је сан да ви и ваш супруг отворите спортску академију. О чему су ради и да ли има наде да се ваш сан оствари?
– Жеља ми је да помогнем да наш крај опет буде извор репрезентативних играча. Ипак смо ми горштаци, велики и ратоборни људи великог срца. Наша деца имају природну кондицију, добру физику за спорт. У нашем Ужицу живе легенде одбојке – Јасмина Мазалица, Весна Томашевић, Александра Аврамовић. Зашто за њих нема места у ужичкој одбојци? Мислим да оне могу доста да помогну да се Ужичка одбојка врати на пут старе славе. Треба их активирати, јер знају о чему се ради у овом спорту. Неко треба да буде паметан и позове те жене. Бранисављевић води екипу у Чајетини, Љиља Томић води приватни клуб, оне су се лепо снашле. Али зашто да се делимо, можемо опет да се ујединимо и да направимо велико „Јединство“. Места сујети и егу и себичности нема у спорту.

УН: Колико често долазите у Ужице и у свој родни крај и шта вам највише недостаје?
– Мој живот је сада у Београду. У Ужице долазим ретко због обавеза које живот намеће. Али, сваки пут кад се вратим, обавезно посетим све пријатеље, родбину, сестре… И наравно комплет лепиња, увек једна за понети.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.