Носе је животни ветрови

- Ја никада у животу нисам планирала ствари, увек сам пуштала да се десе..., нисам никада, ни журила, ни јурила. Мислим да свима нама дођу одређене ствари у животу, баш када треба да дођу -

Андријана Симовић- глумица Народног позоришта у Ужицу
Уочи успешно изведене премијере представе Краљ Лир у ужичком позоришту, разговарали смо са глумицом Андријаном Симовић, која је на ужичким позоришним даскама дебитовала 2007. године, у представи Боинг Боинг.
Таленат младе Баранке, пореклом из Никшића, открива и бруси професор Бошко Димитријевић на приштинској академији, коју је Андријана из петог покушаја уписала 2003. године, завршивши до тада средњу музичку школу. Било је или глума или ништа.
– У међувремену сам студирала италијански језик и књижевност и била врло незадовољна…- присећа се Андријана.
– Коначно сам била задовољна, уписавши глуму у Косовској Митровици, тачније у Звечану. Могу да кажем да смо као класа имали много среће. Били смо једна, ако тако могу да кажем, револуционарна класа, која се борила за своја права и није пристајала на лоше услове. Нисмо имали ни воду, ни струју, ни зграду…, те смо се, заједно са нашим професором, изборили, и на велику нашу срећу, све време студија били у Београду. Или на а ФДУ, СКЦ-у, где смо имали и колоквијуме и испите, и били чак на репертоару у СКЦ са представом Сан летње ноћи. Људи су нам излазили у сусрет, без икаквих проблема, јер су знали кроз шта на Косову пролазимо. Имали смо срећу да се дружимо са колегама са осталих академија и да идемо у све београдске театре, што не бисмо могли да смо остали доле.

УН: Како сте доспели у Ужице?
– Била сам 2006. године позвана од редитеља Немање Ранковића на радионицу мјузикла познатог бродвејског редитеља. Тог лета на Барском љетопису упознала сам неколико људи из ужичког позоришта, глумце Бобана Љубичића, Вахидина Прелића и друге…. Знали су да сам завршила соло певање, и тако се ја појавим у јесен 2006. године први пут у Ужицу, које ми је до тада било потпуно непознато, јер сам кроз њега само пролазила. С обзиром да је са мном на класи био и колега Никола Пенезић из Ужица, имала сам код кога и да спавам, и да се дружим, тако да ми је опет све то било познато, а и у Београду сам упознала доста Ужичана. Црна Гора јесте мала, али тако различита по менталитетима, па, иако сам са приморја, није ми страно ни „брдо“, јер сам рођена Никшићанка, а тај менталитет и овај ужички, су јако слични. Све ми је то пријало.

УН: Шта сте прво одиграли у ужичком позоришту?
– У јануару 2007. године први пут ускачем у представу Боинг Боинг Бобана Љубичића и заиста сам била пресрећна, јер је ужичко позориште важило за најбоље позориште у унутрашњости Србије. Тако сам почела, као „популарни ускок“ у ужичком позоришту, ускачући након тога у још неколико представа. Прва представа у којој сам играла са правим процесом, од почетка до краја, била је изведена у септембру 2008. године, Жорж Данден у режији Бранка Поповића. Текст Чорба од канаринца, мој дипломски рад, изабрала сам много пре него што ћу доћи у ужичко позориште. Нисам планира где ћу га играти, ни са ким, али сам знала да хоћу да играм ту драму и да ми се јако допада. Гледала сам је само једном у извођењу Градског позоришта из Подгорице и желела сам да урадим нешто другачије и некако ми је било логично да то урадим у позоришту у Ужицу. И директор Стаматовић ме је храбрио да је поставимо, да дипломирам, макар и не заживела на репертоару. Питала сам, сада мог животног сапутника и колегу, Вахидина Прелића, да ли би он играо са мном и прихватио је одмах. Питали смо професора Димитријевића да ли би желео да нам буде супервизор и он је пристао. Након читања ове дуодраме, рекао нам је „или ћете да играте мелодраму или ћете је ишчашити“. Када то глумцима кажете, они то „ишчашити“ прихватају оберучке, јер сви желе да буду другачији. Проблем је само што је то лако рећи, а тешко реализовати. На моју срећу, ова представа ми је донела диплому уз највишу оцену, а након њеног шездесетог извођења у ужичком позоришту професионалну сатисфакцију. Људи ме и данас изненађено питају, „Стварно, то је твоја дипломска представа?“, јер те дипломске представе најчешће не заживе. Најбоља реклама за сваку је „од уха до уха“, и могу да кажем да људи непрестано долазе да гледају Чорбу од канаринца. Увек је пуна сала, гледаоци зову, пишу мејлове и на друштвеним мрежама истичу колико су одушевљени и после толико година од њеног првог извођења.

УН: Ова представа вас је везала за ужичко позориште?
– Да, свакако. С тим да сам се ја заљубила још док сам радила Жоржа Дандена. Желела сам да одем негде даље, пошто сам у том тренутку још плаћала стан у Београду и радила на два места, тадашњој ТВ Фокс са Ланетом Гутовићем Кабаре Орално доба, и на ТВ „С“ неку ауторску емисију, тако да сам и даље имала где да се вратим. Међутим енергија овог града, позориште, људи који раде у њему и човек са којим имам дете и у кога сам се, те 2008. године, заљубила, просто су довели до тога да ни сада не могу ни да замислим неку другу опцију. Ја никада у животу нисам планирала ствари, увек сам пуштала да се десе…, нисам никада, ни журила, ни јурила. Мислим да свима нама дођу одређене ствари у животу, баш када треба да дођу. Не онда када ви желите, него онда када су вам потребне, и ја тако идем кроз живот. Неко ће помислити да је то глупо, неодговорно и немарно, или оно класично одмахивање руком, „ма, да, она је уметница“, али не, ја просто тако живим“. Зато у мом животу нема неких нарочитих изненађења, нема разочарања, јер препуштам животним ветровима да ме носе у свим смеровима.

УН: Од Жоржа Дандена до ево сада Краља Лира, одиграли сте петнаест премијера у ужичком позоришту, а међу њима и оне са вашим супругом Вахидином Прелићем, прваком драме ужичког позоришта. Да ли вам то представља проблем?
– Можда неком није пријатно да ради на послу са својим мужем или својом женом. Поготово ако је то нека канцеларија у којој се ради у четири зида, али када радите креативан посао и при том се јако добро познајете, више него остале колеге, утолико вам је лакше да радите, јер знате у сваком тренутку шта може да се деси и како ће онај други да реагује. Зато Чорба од канаринца тако дуго траје, јер се Вахидин и ја међусобно осећамо на сцени.

УН: Међусобно познавање, значи добра представа?
– Тачно, али и да није тако, ужички ансамбл је изузетно професионалан. Посао глумца је иначе такав да имате утисак да живите и спавате са тим људима у својој кући, јер нама је позориште друга кућа. Нама пробе трају по дванаест сати дневно, шест пре, шест поподне. Не можете да кажете, као на неком другом послу, рецимо, „Е, ја сада идем, морам нешто да завршим“, јер о вама се ради и
нечему у чему учествујете заједно са другим људима, што не можете да оставите незавршено. Пошто пробе дуго трају, неминовно је да се уђе и у пријатељске и у непријатељске односе, ако су људи искрени. Као и у свакој кући, има и љубавног и свађалачког жара. Професионализам је зато битан. Постоји конфликт, али шоу мора да иде даље.

УН: Видите ли себе у будућности у овом граду?
– Немам одговор на то питање. Могу само да кажем да постоји жеља да напредујемо у послу. Мој супруг је, рецимо, много више окренут телевизији и филму. Док нисам постала мајка, ја сам раније била доста отворенија за ангажмане и чак и након тога била сам пуно пута позивана од кастинг агенција, али се нисам појављивала, јер ми је на првом месту моје дете и моја породица. Вахидин заиста пуно ради, и на телевизији и на филму за страна тржишта, ради рекламе, а ја сам неко ко је изабрао ту улогу да буде у позоришту и да будем поред мог детета, јер ми је то најважнији посао у животу. Не кажем да то није добро, али ми популарност не значи пуно. Жеља ми је да учим, учим и само учим свој посао, и не видим да нешто пропуштам бринући за своју породицу и радећи ово што сада радим. Ја сам овде једанаесту годину и мени је то „само“. Не знам где ће нас живот одвести за пет или десет година, али бих волела да те године прођу тако што ћемо напредовати у свом послу.

УН: Може се бити успешан и задовољан и у провинцији?
– Немам ја тај комплекс провинције, јер Београд сам упознала из свих углова и не дотиче ме тај живот. Много људи нас је питало, „Па ти пуно радиш, Ваха пуно ради, успешни сте, зашто не одете даље?“ Мој одговор је да ја волим мала места. У њима се осећам пријатно, лепо, мени је задовољство када ја могу да позовем комшиницу на кафу, осећам се лепо када ми моја комшиница донесе део свог ручка. Тога у Београду нема. Ја сам из провинције, Бар је мали град. Одрасла сам у породичној, фамилијарној атмосфери, са дивним пријатељима и комшијама, и тако нешто желим и за своје дете. Јурњава за новцем, популарношћу и слободним временом у Београду мени је потпуно бесмислена, јер на крају дана ништа ниси урадио. То није квалитетно време. Живети у малом граду је луксуз. Мени је луксуз да ја могу натенане да устанем, скувам себи кафу, одем на пијацу, направим детету доручак, одем на посао, вратим се, направим ручак, одморим, опет одем на посао, представу, пробу, свеједно, или да одведем своје дете на базен. То је највећи луксуз. То у Београду не можете, јер то све мора неко други за вас да уради, пошто вам од тачке А до тачке Б треба баш пуно времена. При том, овде има предивних људи са којима можете да се дружите и сваког можете да замолите за помоћ и они вас. Мени је то луксуз.

УН: И ваш отац, Драгиша Симовић, је глумац… Да ли вам недостају породица и приморје?
– Недостају ми. Мој отац доста ради и на телевизији, и на филму, и у позоришту. Доста ради и врло је успешан. Ради као слободњак, нема стални ангажман, а наша публика је недавно могла да га види у серији Будва на пјену од мора, филму Горчило…Много дечијих и представа за одрасле је иза њега. Недостаје ми приморје, и тек сад разумем људе који оду да живе негде другде, зашто их хвата носталгија. Лечим је одласцима на више дана током лета, када осетим барско сунце и мирис мора. И Ужице сам заволела, јер су ми Ужичани помогли да га заволим. Када дођеш да живиш у неки град, треба да направиш себи да ти буде лепо, а временом је ово заиста и постао мој град.

УН: Премијера представе Краљ Лир је требало да буде у децембру, у склопу обележавања Шекспировог јубилеја, али се мало касни?
– Нисмо могли раније да изађемо са њом, због свеобухватног рада на свим шрафовима који су важни за ову велику представу, иза које, слободно могу да кажем, стоји права машинерија, не само глумаца, јер је велика подела, већ и свих осталих позоришних радника и многих изван позоришта. Краља Лира режира Иван Вуковић, који није први пут у ужичком позоришту. Публика га ја упознала преко представе Сврати рече човек, која је на фестивалу Јоаким Вујић 2015. године освојила награду за најбољу представу. Познајући добро ужички ансамбл, одлучио се да овде постави Краља Лира.

УН: Са каквим осећањем сте ви ушли у ову представу?
– Много волим да радим класике, али одговорност глумца је највећа када их игра, а нарочито Шекспира. Играм Корделију, најмлађу ћерку Краља Лира и луду која га прати кроз целу представу. Сви глумци су били одушевљени радом на овој представи, али свима нам се врзма и питање „да ли ми то можемо?“. То је као када читате феноменалан роман, а бојите се да одгледате филм, да вам не поквари устисак. Тако се и глумци боје да не покваре Шекспира. Није, међутим, добро ни ући у представу са великим самопоуздањем, јер некако се добро не заврши. Када имате несигурност, онда имате и потребу да пуно радите. Градећи лик, стичете искуство, упознајете људе и свете око себе. Само ретки глумци могу да имају неупитно самопоуздање. Овај пут, мислим, да смо се трудили да премашимо своје, и редитељ сопствене границе, и уз костиме и сценографију, који су врхунски урађени, направимо добру представу.

УН: Да ли се глумац постаје или се глумац рађа? Питам вас и због праве мале поплаве приватних школа глуме. Шта је смисао свега тога?
– То је врло тешко питање. Но, морам најпре да кажем да су школе глуме изузетно корисне. Родитељи доведу децу, или деца сама дођу, из жеље да једнога дана постану глумци. Деци у старту кажем, „ви можда никада нећете постати глумци, али ово што сада радимо, биће изузетно корисно, ма чиме се бавили у животу“. Не радимо ми само вежбе глуме. Радимо вежбе ослобађања тела, па како да освестимо своје тело, сваки његов део, сваку кост. То је техника, и то се учи. Затим, дикцију, која је неопходна и у свакодневној комуникацији, да би вас људи боље разумели, као и на јавном наступу. Врло је важно како се нешто говори, и како да привучете пажњу оног ко вас слуша.

УН: Зашто су неки глумци велики?
– Ми глумци кажемо „зато што прелазе рампу“. Нема школе у којој то може да се научи. Са тим се рађа.

УН: До чије критике вам је највише стало?
– Нисам о томе размишљала, али нека то буде моје мајка. Можда зато што није из глумачког света. По занимању је професор енглеског језика и књижевности, али још из детињства се сећам, када сам као клинка играла у школским представама, никада ме није хвалила. Увек је на неки посебан начин говорила да ли јој се нешто допада или јој се не допада. Стало ми је до њеног мишљења, јер ме она најбоље познаје и зна да ли сам природна или нисам природна. И када сам отишла доста од себе у некој улози, иако се то ретко дешава, пошто је тешко играти нешто што немаш, то се једноставно не дешава, она зна да ли је то што сам урадила било добро или није.
Гледала је све моје представе, али никада нећу заборавити када је након представе Хроми идеали коначно попустила и рекла „Сине, ово је било дивно“. Мени је то било као да сам добила Оскара.

Љ.К.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.