НАГРАДА УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ – НАЈБОЉИ ПРЕДУЗЕТНИК ЗА 2015. – СТАНИМИР ДРОБЊАКОВИЋ, ВЛАСНИК „ПУЛСАРА“
Креативност и вредноћа су две основне особине које красе Станимира Дробњаковића – Цанета, власника агенције „Пулсар“. Још од малих ногу од свога оца, међу Ужичанима познатог Бранка Дробњаковића, званог Бране Киш, Цане је на својствен начин код себе развијао креацију.
– Мој отац је завршио Машински факултет у Београду, мало тамо радио, а онда се седамдесетих вратио у Ужице и оженио. Радио је на Арматури (касније „Фасау“) у „Првом партизану“, у развоју производа и на организацији сајамских наступа. Поред тога, био је уметник сликар аматер и члан удружења. Онда је почетком осамдесетих основао своју фирму. Сестра и ја смо одрастали у таквом подстицајном окружењу, где се стално нешто радило и стварало. Тако сам од малих ногу увек нешто чачкао по радионици и никада ми није било досадно – каже Цане.
Дошло је време да се Цане определи и за животни пут, али то су била незгодна времена. Почетком тих кризних деведесетих година прошлог века Цане је завршио средњу школу, отишао у војску, вратио се, спремио за Београд и машински факултет, али криза је узела свој данак. Зато се вратио у Ужице и уписао Вишу машинску школу, и одслушао прву годину. Тада се у њему нешто преломило. Схватио је, можда је криза која је захватила целу привреду утицала на то, да не би могао да живи као „машинац“, па се окренуо ономе што стварно воли да ради, неким занимљивијим стварима, ономе што уме да ради. Захваљујући једном пријатељу упознао се са Мишом Радовановићем, власником „Бохора“.
– И први кораци које сам урадио, а званично и комерцијални, били су брендирање „Бохоровог“ теретног возила, комбија, када је ова фирма кренула да ради суву градњу. Требало је осмислити графику. Отишао сам код њега, саслушао га и оно што га занима успео сам да претворим у графику. Урадио сам ручно скицу и обојио акварелом, јер тада још није било рачунара, а иако је био неки рачунар у граду, то је било графички неупотребљиво. Однео сам скицу Мишу, презентирао идеју и она је била усвојена. И тако, тог лета 1992. године решио сам да то радим и да покушам да живим од тога. Тек 1994. године сам купио рачунар, а већ сам познавао софтвер и онда је то кренуло брже да се ради, развија – рекао је наш саговорник.
Са тим што је радио, једино му се није слагало име занатске радње, која је давно добила име „Санџаклија“. То име је Цанетов отац дао због свог оца, због сентименталних успомена на њега. Цанетов деда је 1920. године дошао из Кокиног брода у Ужице и населио се. Ту је испекао абаџијски занат и отворио своју радњу, коју је назвао „Санџаклија“.
– Некако се то име није уклапало у време када сам почео да радим и оним са чим се бавим. Зато сам успео да убедим оца да променимо име и од 1996. године основао сам „Пулсар“. И ето, прошло је 20 година од тада, с тим што сам 2011. године из “сзр” прешао у “д.о.о.” – додао је Цане.
„Пулсар“ је од тада почео да се постепено, али сигурно, развија. Прерастао је у фирму која својим клијентима нуди цео пакет, од идеје преточене у визуелно решење.
– То што ми сада радимо је дизајн, продукција и комуникације, све што је везано за графичку продукцију, за визуелно обликовање од почетка до краја. Ми смо консултанти нашим клијентима. Не пласирамо само идеју, него ту идеју доводимо до реализације. Дакле, ми обликујемо и осмишљавамо концепт како нешто да се пласира на тржишту, како да искомуницирамо са публиком, односно купцима, и како да добијемо повратне информације. Ми смо ти који ћемо да саслушамо причу, да направимо шта би могло да буде презентирано и да реализујемо то да краја, да то буде једна удобна вожња авионом и да се безбедно слети – објаснио је власник „Пулсара“.
Није баш увек лако доћи до правог решења – има ту пуно изазова. Цане каже да није реткост да клијент не уме да дефинише задатак. А често су и жеље у раскораку са циљевима.
– Има разних захтева, а многи клијенти на почетку не умеју да артикулишу то што желе. Дешавало се у том нашем иницијалном разговору, када питамо шта желе и како би они то желели да изгледа, обично кажу:“Направи то да буде светски!“. Добра пракса и професионални приступ од нас захтева да схватимо заједно са клијентом шта је то што ће њему да донесе посао и новац, да пошаље позитивну поруку. Наравно да има и људи прецизно знају шта хоће и који су већ успели у послу и ту има много мање дилема. Наша услуга подрзумева идеју и реализацију. Клијент не мора да иде у једну агенцију за идеју, па да оде у другу кућу да то материјализује. Ми све то радимо, код нас је све то заокружено – рекао је наш саговорник.
На питање како је пословати у Ужицу, власник „Пулсара“ каже да је код нас добро – тачно је да овде нема обрта као у сродним агенцијама у Београду, али за разлику од источне Србије, код нас је много боље. То обично нагласим када у друштву крене јадиковка за Београдом.
– За источну Србију, Ниш, Књажевац, Зајечар, Неготин, ми смо за њих Запад, јер овде, је индустрија преживела, ипак имамо велике системе који су опстали, као што су „Први партизан“, „Импол Севал“, „Ваљаоница бакра“, „Јединство“, „Путеви“, као и мања предузећа попут „Металкомерца“, „Турбо-сервиса“, „Електротермија“ и „Ларго“ на Белој Земљи, „Бохор“, „Тргоагент“, „АБЦ“, „АТМ“, „Аутовентил“ и гомилу малих фирми које запошљавају од 20 до 50 људи, и све су то озбиљне фирме. Поред тога, ту је и Златибор као туристички центар. Зато је пословати у Ужицу изазовно. Ако радите да направите нешто квалитетно, онда није тешко. Ми, ето да кажем, имамо солидан капацитет у радионици где производимо графике. Имамо принтер ширине 1,60 који ради фолије, које после штампања могу да се лепе на аутомобиле, паное, зидове. Имамо и машину за обраду и за сечење тих фолија, а зимус смо купили равни принтер, који служи за маркирање рекламног материјала у пуном колору и на мањим предметима. Ту сам се ослонио на добављаче који су озбиљни и стабилни – јапански Роланд и Графтек последње генерације. Ми немамо опрему, нити имамо као циљ велике малопродајне системе као што су „Делез“ и „Рода“, али зато имамо заокружену услугу високог квалитета за локалне потребе. Профилисани смо за купце средњег формата. Зато имамо за клијенте гомилу пристојних фирми – рекао је он.
У почетку „Пулсар“ није имао све машине, па је често радио са кооперантима. Тек, 2008. године, набавио је машину за дигиталну штампу, а како каже, тада су му се поклопиле три околности.
– То је била инвестиција од 30.000 евра. Догодило се да је мој кооперант погрешио у штампи, не изађу неке нијансе како треба и није било константаног квалитета. Иако је хтео да призна трошак, није било времена да се поново штампа. А пошто сам перфекциониста, ту се гомилало моје незадовољство… У истом тренутку увозник је направио акцију и спустио цену машине и као трећа околност је била та што нам је СоЖе банка рекордном брзином изашла у сусрет. Тако сам за 20 дана кренуо у штампу на новој опреми која је била последња реч технике!
Поред продукције „Пулсар“ организује и догађаје. Један од већих догађаја је био отварање нове линије у „Импол Севалу“, као и нове хале у „Првом партизану“. Такође, спрема и наступе на сајмовима.
– На Новосадском сајму пољопривреде у последњих седам година најбољи и најлепши штанд је имао „Златиборац“. Тај штанд смо ми радили и увек је привлачио велику пажњу. То је простор од 90 квадрата, на коме смо ми направили право мало златиборско село. Ту смо направили ливаду прекривену правом травом, имао је поток од 1.500 литара воде са пумпом, која ту воду тера 20 литара у секунди, чуо се цвркут птица, пејсаж, имао је право дрвеће и девојке одевене у народну ношњу. Зато је привлачио пажњу. Прошле године „Златиборац“ није био на сајму, али за ову годину спремамо нешто ново. Иначе, са овом фирмом сарађујем од почетка. Александар, власник „Златиборца“ и ја смо се упознали на пролеће 2000. године. Направили смо иницијалну причу, а „Златиборац“ је тада била мала фирма са неколико запослених. До краја те године осмислили смо лого, који данас постоји. Онда смо кренули у причу о амбалажи. Данас то предузеће има 300 запослених и сада управо радимо на лансирању нових 42 производа – каже Цане.
– Јако добру сарадњу имамо и са предузећем „Сретен Гудурић“, где смо стартовали 2010. године и не прође дан да немамо нешто у реализацији за ту кућу. Огромно међусобно поверење и отворена подршка нашим идејама су донеле добре резултате.
На питање да ли ради политичке промоције, он каже да се не упушта у политичке кампање, пошто, због недостатка креативних слобода, ту нема изазова. Сарадња са јавним сектором је спорадична.
– Поносим се углавном што радим за привреду, јер ту имамо обострано поверење и ту се резултати јако брзо виде – додао је Цане.
Иначе, „Пулсар“ је једина фирма у Златиборском округу која се бави овом врстом посла на свеобухватан начин.
– Ми једини радимо целу понуду. Има ту неколико веома квалитетних колега који су специјализовани за поједине области. Никола Вукашиновић рецимо, који сада ради у Франкфурту и добио је један добар посао, затим Урош Савић, мајстор илустрација и плаката, тренутно у Швајцарској. Посебно бих издвојио фирму „Дигитал” и креативни тандем Слободан Ковачевић и Тијана Јевтић, који су вансеријски креативци и професионалци, са којима тесно сарађујемо.
– „Пулсар“ има десет запослених и непрекидно сарађујемо са неколико колега, који имају своје фирме. Поред њих, имамо преко 30 сарадника разних профила, које ангажујемо по потреби. Ако нам треба електронски пројектор, имамо јако доброг партнера из Београда, који је технички добро опремљен. У штампи било какве врсте материјала или амбалаже имамо кооперанте. Из града бих посебно издвојио Живана, Вула и Манду, са којима је велико задовољство сарађивати. Када је питање реализација на терену, имамо десетак бравара и столара који су ту да нам прискоче у помоћ. Имамо пуно креативаца са којима радимо, када је у питању звук или видео. Њих повремено ангажујемо, јер немамо сваки дан тај тип посла – рекао је Цане.
Иначе, врло је изненађен наградом, односно плакетом коју „Ужичка недеља“ додељује за предузетника године.
– То је мени потпуно неочекивано! Када ме је власник „Ужичке недеље“ звао да ми саопшти, мислио сам да се шали. Међутим, иза награде стоји озбиљан жири, то су људи које познајем, изузетно поштујем и уважавам. И ако су они препознали, да то што радим, са мојом вредном екипом, оставља некакав озбиљан траг, то је мени велики подстицај.
– Знам да има још пуно вредних и људи у нашем граду, који сигурно заслужују ову награду и пре свега пажњу јавности као позитивни примери. – додао је на крају власник „Пулсара“.
Звездана Глигоријевић
