Од касабе до модерне чаршије

- Изградњу стамбеног блока „Липа“ финансирало је ГП „Златибор“, као извођач радова, јер Ваљаоница бакра није имала средстава, мада је припремила терен за изградњу -

Времеплов: Како је мењан изглед старог Ужицa
Неки ће за садашњи изглед града рећи да је насеље светлих стамбених солитера, а неки, као Миодраг Брашновић, пензионисани ужички уча старинског кова, да је Ужице велика пренасељена рупа, где једва има места за остављање дечјих колица, а камоли за паркирање све већег броја путничких аутомобила.
Но, било како да је, истина је да су се о изгледу града више питали политичари, него урбанисти. Колико се зна, никад није организован форум за изношење њихових мишљења и предлога како је најбоље да се урбанистички мења изглед овог града.
Али на мењање „богомданог“ изгледа највише је утицала изградња Ваљаонице бакра у Севојну и њене све веће потребе за изградњом станова. У монографији Ваљаонице бакра и алуминијума, објављеној 1975. године, поводом двадесет пет година од почетка изградње, забележено је да се свима који се сећају како је ужичко и севојничко насеље изгледало, 1950. године, на почетку изградње, чини као да су од тада прошли векови.
Занимљиво је да је шедски амбасадор, који је посетио Севојно 26. маја 1955. године, изјавио „да је имао чврсту намеру да посети Титово Ужице“, пошто га је необично интересовало, као стари град „чије име је ушло у историју НОБ-а, али, „због лошег пута“, његова жеља је остала неиспуњена. Могуће је да је одустао због тога што је пут Севојно – Ужице био у изградњи и стављана коцка. Они који се сећају тих дана, памте да је председник општине Витомир Чворовић на зборовима говорио да је свака коцка коштала хиљаду ондашњих динара, па је готово поплочан све самим хиљадаркама у целој својој дужини и ширини!
А да је имао могућности да стигне и у Ужице, шведски амбасадор би видео варош источњачког типа, праву касабу. „А данас десетине страних туриста“, како је забележено у поменутој монографији, „сваког дана у сезони, у пролазу или задржавајући се, разгледају његове историјске знаменитости, нове стамбене зграде, велелепни трг који опасују исто такве вишеспратнице, са робним кућама, угоститељским радњама, вртићима…“

– Како је почело –

„Велики задатак стоји пред свим грађанима Титовог Ужица“ писале су ужичке Вести 7. августа 1952. године. „Ваљаоница бакра је захтевала да јој се за почетак идуће године у граду да терен где ће градити стамбене зграде. Захтев је био велики: 900 дужних метара са минималном ширином од 15 метара. Народни одбор је овај захтев смело решио: једногласно је прихваћен предлог да се сва новоградња сконцентрише у главној улици. Било је потребно да се изврше следећа рушења:
„Стамбена зграда до Дома ученика у привреди и гвожђарска продавница „Градине“ преко пута ње. Све зграде од пекаре Обрада Јованетића до Берберско- фризерске задруге, изузимајући зграду Давида Новаковића. Даље, све зграде од хотела „Златибор“ закључно са кућом Драгог Вукосављевића, обе зграде између Градског и Среског одбора и Апотеке, све зграде од Апотеке до Унутрашњих послова на Слануши, све зграде изнад куће Миодрага Ковачевића, Житне пијаце и куће Косте Вранешевића, све зграде између куће која се гради у улици Сердара Мићића и велике Пековића куће, све зграде између четири улице на простору „Труманове“ кафане и Занатске радионице, све зграде између Житног трга и улице у којој је биоскоп „Златибор“. Рушиће се само зграде које се налазе на лицу улице до дубине од 15 метара у унутрашњост. Поред овога, ваљаоници се стављају на располагање сви празни плацеви у главној улици“.

 

 

-Где градити станове-  Но, пре почетка градње станова, у том тешком тренутку, кад се готово од уста одвајало за циглу, цреп, даску, наметнуло се и питање где градити породичне зграде. Мишљења су била подељена. Олдучујућа дискусија између присталица различитих мишљења водила се на седници Радничког савета 11. и 12. фебруара 1953. године. Од 19 присутних чланова за градњу у Титовом Ужицу гласало је 16, а за Севојно свега 3 члана. „Тежња за изградњом стамбених објеката у Севојну је културна заосталост поједних личности. Ми морамо ићи тим путем да се наш индустријски радник са ситносопстевничким поседом макар и администативним путем пресели, да се поседа одрекне и да буде збиља индустријски радник, иначе под овим условима он је за индустрију штетан. Даље, ми не смемо занемаривати ни питање развоја града Титовог Ужица“, наглашено је у дискусији. Пре коначног одмеравања мишљења, потегнути су и ових ови аргументи као: тешкоће у превозу ђака, домаћица, подизање школа, изградња путева, задовољавање културних потреба и друго. Колико је то питање било важно, донета је одлука да се колективу објасни због чега је дата предност изградњи у Титовом Ужицу. Али ова тема је била актуелна и даље, док је нови догађаји нису потиснули и, како је наведено у монографији, пракса потврдила правилност избора основне стамбене локације. 
Но, пре почетка градње станова, у том тешком тренутку, кад се готово од уста одвајало за циглу, цреп, даску, наметнуло се и питање где градити породичне зграде. Мишљења су била подељена. Одлучујућа дискусија између присталица различитих мишљења водила се на седници Радничког савета 11. и 12. фебруара 1953. године. Од 19 присутних чланова за градњу у Титовом Ужицу гласало је 16, а за Севојно свега 3 члана. „Тежња за изградњом стамбених објеката у Севојну је културна заосталост поједних личности. Ми морамо ићи тим путем да се наш индустријски радник са ситносопстевничким поседом макар и административним путем пресели, да се поседа одрекне и да буде збиља индустријски радник, иначе под овим условима он је за индустрију штетан. Даље, ми не смемо занемаривати ни питање развоја града Титовог Ужица“, наглашено је у дискусији. Пре коначног одмеравања мишљења, потегнути су и ових ови аргументи као: тешкоће у превозу ђака, домаћица, подизање школа, изградња путева, задовољавање културних потреба и друго. Колико је то питање било важно, донета је одлука да се колективу објасни због чега је дата предност изградњи у Титовом Ужицу. Али ова тема је била актуелна и даље, док је нови догађаји нису потиснули и, како је наведено у монографији, пракса потврдила правилност избора основне стамбене локације. 

 

– Како се градило-

Подаци говоре да су станови грађени напоредо са битком за остваривање радних планова. Нису били ретки случајеви да се на градњи станова радило добровољно, да су уштеде са фабричког градилишта пребациване на побољшавање стамбених прилика, што се постизало преко многих лишавања и разних облика жртвовања.
Ипак се на седници Радничког савета 14. марта 1953. поново распламсала дискусија око тога где градити станове. Резулат је био да се у Титовом Ужицу гради блок „Ц“и да се не граде раздвојене зграде, како је било предвиђено.
Године 1954. учињен нови корак: извршена је експропријација нових парцела за изградњу станова у Ужицу, и то: Блок „Б“ на простору од хотела „Златибор“ до зграде Вукосављевића у улици Сердара Мићића. Блок „Б1“ у улици Маршала Тита на простору где се налазе књижара „Победа“ и канцеларија предузећа „Градина“. Парцела до зграде Војног одсека где су се тада налазиле ковачке и кујунџијске радонице на Слануши. Парцела на углу Сердара Мићића и Маршала Тита на простору од сајџије Петровића до куће Пековића. Слободан плац у улици Маршала Тита на простору од куће Пековића до куће Алексића. Плац у улици Сердара Мићића на простору од Апотеке „Здравље“ до зграде Команде милиције.
До 1960. године подигнуто је око 400 станова. А априла 1961. на простору код фудбалског стадиона почела је изградња два солитера од по 28 станова а затим и трећег код Алексића Моста и 8 сстанова у солитеру на Тргу партизана. Од 1961. до 1964. започета су и довршена два солтера у Железничкој улици и солитер у улици Михаила Илића. У изградњи су били станови у улици Душана Вишића, Војводе Маслаћа и два монтажна солитера у Сарајевској улици у Титовом Ужицу.
Априла 1968. преузета је изградња солитера у блоку „Златибор“ од предузећа „Стан“. Осим тога ГП „Златибор“ је за потребе радника Ваљаонице већ градило станове у малом и великом блоку на потезу „Златибор“ и солитер у Крчагову.


Од оснивања Ваљаонице бакра до 1973. изграђено је 1178 станова. Мада је ваљаоница припремала терен за изградњу станова у блоку „Липа“, због недостатка средстава била је принуђена да улогу инвеститора препусти извођачу радова ГП „Златибор“. Први станови у овом блоку завршени су тек 1974. године.
До краја те године предузеће је изградило укупно 1.240 станова. Тако се из дана у дан мењао иглед старе ужичке вароши. Притом су се Ужичани привикавали на стање да им је све на дохват руке, јер су све школе, надлештва, све установе од јавног интереса лоциране што ближе центру, па можда и зато сада некима изгледа пребукиран.
Размишљајући о таквом начину лоцирања, дипломирани економиста Драгослоав Томић, бивши финансијски директор Ваљаонице бакра, ових дана каже да је неке средње школе, неке установе, као пореска управа, геодетска управу и друго требало лоцирати у Севојну. Ако, вели, Севојничани морају путовати за све што им треба у Ужице, могли би и Ужичани за неке потребе путовати у Севојно, и не би било толике подвојености, надмености, суревњивостви оних који су добили станове у граду.
„Ужичани су“, како каже грађевински инжењер Јован Јовичић, који је пројектовао пругу Стапари – Бијело Поље, „били толико размажени у оном систему, да су желели малтене да им железничка пруга прође готово испред куће, како би право из кревета могли ускакати у купее путничких возова. То је, вели, можда превагнуло кад се одлучивало о траси пруге и велики део градске површине на јужној страни заробљен за ону бетонску грдосију од железничке станице и разлог да се сруши Соколана, једна од најлепших грађевина у овом граду.
А постојала је варијанта да пруга скрене уз речицу Дервенту у селу Поточању или ближе граду, уз Врела, у правцу Златибора. Али не одлучује о свему струка него некад и навика а највише политика.

М.Ј.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.