Од сајџије до власника месаре

- Најсигурнији су нам купци грађани који уђу у радњу. То је готов новац и не мучимо се око наплате - У Ужицу нема много купаца морских плодова, једноставно нису навикли на такву исхрану – Сада сајџије више продају сатове, а поправка се свела на замену батерија, каиша или наруквице -

AKVARIJUM 2

УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: МИЛОШ НИКОЛИЋ, ВЛАСНИК „АКВАРИЈУМА“
Милош Николић, власник радње у којој се продају месо и риба „Акваријум“ код зелене пијаце, стријим Ужичанима познатија као Мишко Сајџија, за овај број „Ужичке недеље“ говори о томе како је кренуо са послом продаје меса и рибе, а како је било време док је поправљао сатове.
Милош Николић као да је био предодређен за бављење трговином. Заволео је трговину још као дете, док му је отац био трговац у некадашњем трговинском предузећу „Чигота“. Сплетом околности, том делатношћу тек је почео да се бави у једном од најтежих периода у историји Србије, а то је време сумануте инфлације.
– Почео сам да радим у трговини када је било најтеже, у време инфлације. Заједно са Мићом Јараковићем држао сам дисконт „ММ“, код пијаца. После једног времена, ја сам се одвојио и купио овај локал, одмах преко пута „ММ“ дисконта. То је био магацин грађевинског предузећа „Златибор“ и претворио сам га у месару. Мићо је у конзорцијуму са још неколико људи купио „Сретен Гудурић“. И тако, скоро 20 година, радим са овом месаром. После пет до шест година од почетка рада месаре, реновирао сам је и претворио је у модерну месару – рекао је Николић.
Име „Акваријум“ је мало чудно за једну месару, али је и то Милош Николић појаснио.
– Када сам хтео да отворим локал, у почетку сам мислио да радим само са рибом, али током припремање локала, видео сам да има ту простора и места за месо. Поред тога, ту је и пијац. Сада је то радња за промет рибе и меса – објаснио је власник „Акваријума“.
Некада је ова месара можда боље пословала, јер је радила са многим предузећима која су имала мензу. Међутим, како каже Николић, сада многа предузећа немају мензу, а она која имају, углавном раде са великим месарама. Ипак, Николић се не жали много, јер има доста купаца обичних грађана.
– За ових двадесет година било је и старих и нових купаца. Снабдевали смо ресторане на Златибор и у Ужицу, као и неке друштвене мензе, док их је било. Има их сада, али сада све иде на тендере. Као мала месара, ми се не уклапамо у то и ту су се појавили ови велики кланичари. Ја немам кланицу и врше ми услужно клање у Мачкату. Једноставно, не уклапам се у цену. Сада имам купце и снабдевам мање ресторане у Ужицу и на Златибору, који купују мање количине. Један од бољих купаца је, на пример, „Златиборска ноћ“, са којима имамо изутено добру сарању, а с времена на време „Ваљаоница“ купује неке прерађевине, док на на Златибору имамо сарадњу са око десетак ресторана. Ипак, најсигурнији су нам купци грађани који уђу у радњу. То је готов новац и не мучимо се око наплате – каже Николић.
С обзиром да се у тој улици налази још месара, Николић каже да је конкуренција коректна и да сви имају своје муштерије.
Поред меса у „Акваријуму“ има и рибе.
– Риба је артикал који добро иде. Понуда је велика, и стварно је јевтина. На пример, скуша је само`150 динара по килограму. Некада је било много теже набавити рибу него данас. Сада у Чачку имамо два увозника, можда најјача у Србији, и са њима имам баш коректну сарадњу, када је у питању рок плаћања и цене. Поред скуше имамо бели ослић, филете од ослића и сома, као и рибље ћевапе и пљескавице од рибе. То нарочито добро иде у време постова. Скупљу рибу, ону која кошта 800 до 900 динара по килограму, набављамо само по наруџби. Имамо и лигње, али је слаба потражња за њима, као и за осталим морским плодовима. У Ужицу нема много купаца за то, једноставно нису навикли на такву исхрану – рекао је власник „Акваријума“.
У овој месари раде три продавачице и два месера. Они су задовољни односом власника према њима и редовним исплатама. С друге стране, и Николић хвали своје раднике.
– Раднике које сам запослио пре 20 година и сада су код мене. То је очигледно гаранција неког коректног мог односа према радницима, што се тиче плате и мојих прохтева и захтева од њих, а и њих према мени – додао је Николић.

akvarijum

Пре бављења приватном трговинском радњом, Милош је био трговински путник за фабрику чоколаде „Инка“, али радио је дуго као сајџија у радњи Петровић. Власник радње је био његов кум.
– То је било у мојим млађим данима. Та радња и данас постоји, а некада смо је звали сајџиница код „Обнове“. Власник радње је био мој велики другар, баш смо се добро дружили, те ми је био и кум. Као сајџија стално ме је наговарао да радим са њим. И ја мало-помало почнем да радим са њим и заволим тај посао. После сам га радио 20 година. Лепо сам и зарађивао тих 20 година. Истовремено сам радио као трговачки путник за фабрику чоколаде „Инка“. Пре подне сам путовао и радио са чоколадом, а поподне сам радио у сајџиници и то свако подне, јер је имало пуно посла. То је било време када је поправљање сатова цветало. Људи су носили сатове много, много више него данас. Сада сајџија скоро да не постоји. Шта је његов посао данас? Више продају сатове, а поправка се свела на замену батерија, каиша или наруквице. У наше време није било дозвољено да ми продајемо сатове, већ су за то постојале трговинске радње. Сатови су тада били чиста механика. Са великим успехом смо их поправљали. Ужичани када ме виде на улици заустављали су ме да им погледам сатове, да им очистим или поправим неки стини квар. Било је то лепо време, али смо много радили. Остајали смо и ноћу до 12 сати. Зими, кроз стаклена врата само видимо милицију како шета улицом и никога више. Кум је релативно млад умро, а његов син наставио са послом. Ја сам напустио тај посао и наставио да радим као трговачки путник. Волео сам трговину. Мој покојни отац је такође био трговац у трговинском предузећу „Чигота“. И ја сам то завелео и нисам погрешио. Када нешто волиш што радиш онда и зарадиш. После сам се оженио – сећа се Николић и додаје да је тај период док је радио као сајџија био много опуштенији, имало се посла, а сада и омладина која хоће да ради нема посла. Каже да када би сада дао оглас да тражи радника, да би му се јавило најмање 50 њих, јер га и сада, када му не требају радници, зову и питају и питају за посао.
Милош је јако поносан на свог сина Владимира, који је некада био најмлађи авио капетан у Србији.
– Владимир је одувек волео авионе и отишао је у Вршац да се школује. Завршио је школу са највишем оценама. Као капетан инструктор на боингу 737 радио је у нашем „Авиогенексу“, а одатле је на позив отишао у Африку, где је радио дуго година. Затим је отишао у Словачку, где се оженио Словакињом. Ту су основали своју приватну авио компанију. Међутим, вукла га је жеља да се врати у Србију. Он се вратио и запослио се у „Ер Србија“, а његова жена и даље води компанију у Словачкој. Он се тренутно налази у Италији, на обуци за тип авиона који ће летети за Америку, а то ће бити ускоро – поносно каже Николић.

З. Г.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.