Од самоуког до врхунског музичара

- Себе нисам никада доживљавао као неког гитаристу, мада временом човек после толико свирки, научи и да свира, и то је сада природно стање -

НЕБОЈША МИЛУТИНОВИЋ МИТА, „МУНДЕНС“
Пред ужичким музичарем Небојшом Милутиновићем Митом смешила се примамљива музичка каријера рок певача, али је ипак одлучио да остане у свом родном граду и посвети се породици и музици у граду у ком је поникао. До сада је Небојша са групом која је прво носила назив „Сабвеј“, а касније „Мунденс“ објавио два албума и то „Између главе и срца“ и „Tell Your Boss to Shut the Fuck Up!” („Реци свом газди да умукне!”), а данас спрема и трећи албум, који ће светлост дана угледати до краја ове године. „Мунденс“ данас чине Небојша Милутиновић Мита – вокал и гитара; Александар Васиљевић Цике – бубњеви; Милош Скоковић Скока – бас гитара; Љубодраг Вукадиновић др Љупче – клавијатуре и Мирослав Остојић Мире – перкусије. Миту старије генерације знају по запаженом учешћу током прве сезоне култне емисије „3К дур“ 1999. године, у којој је стигао до супер финала.


Свакако да овакав музичар заслужује да се нађе на страницама нашег листа, у једном опширном разговору о својим почецима, као и о музичкој и животној каријери.
– У основној школи нисам имао неког посебног контакта са музиком. Повремено сам нешто певао и то што сам певао добро је звучало. Имао сам срећу да су преко пута мене, на Росуљама, живела браћа Џудијевци, Дејан и Саша, који су били пар година старији од мене. Они су били присталице новог таласа, Азре, Шарла, Електричног оргазма, Битлса, Стонса и слично, а касније Пинк флојда и других. Био сам пети, шести разред када су ме помало увачили у ту врсту музике. У суштини, моје музичко интересовање је кренуло нетипичном стазом за моју генерацију, од андерграунда, од есктремнијих ствари. Са њима сам почео помало да свирам гитару. Имао сам неку акустичну гитару и на јендој жици поприлично сам могао да репродукујем неке мелодије. Помислио сам да имам неког талента, па су ми они показали оне базичне акорде. Тако је то кренуло. Ако ме је, ето, неко научио нечему, то су били Дејан и Саша, а све остало сам сам – рекао је Мита.


У средњој школи, са својим школским друговима проводио је доста времена.
– Сава Петровић, Света Пауновић, Пеђа Радоњић су већ имали неке своје бендове и с њима сам повремено ишао на њихове пробе. Мало-помало уз њих сам се заинтересовао за нешто што се зове свирање у бенду. Тада смо направили бенд који се звао „Андерграунд“ и кренули са пробама. То је било давно, 1987. године, и прва свирка нам је био концерт на тргу, који је у септембру организовала тадашња Омладина Ужица. У „Андерграунду“ мој брат Раде свирао је бубњеве, Милош Дејић бас, а ја гитару и био сам вокал. Свирали смо први и мислим да смо звучали катастрофално, али сам тада схватио да је то нешто што ће ми представљати важну ствар у животу. Желео сам да наступам пред људима на концертима, а не да будем собни свирач, да анимирам друштво и никада то нисам радио. Некако сам одувек знао да ћу свирати и певати, и наступати, да ћу направити добру екипу и радити свирке. „Андерграунд“ је редовно наступао у тадашњој дискотеци „Линеа“ на плажи, где је некада, а и сада, „Крмећак“. Имали смо редовне наступе четвртком, а ту је и сваки неафирмисани бенд имао прилику да дође и договори свирку и одсвира. И свадбари, који су били увежбавани, могли су бар једном месечно да свирају. Ми смо се одмах ухватили неког озбиљнијег и захтевнијег материјала, свирали смо Пинк флојд, Ди парпл, Цепелин. То је за наше скромно свирачко умеће било прилично изазовно. Ипак,скупа смо звучали пристојно – сећа се Мита.


Музику су учили слушајући касете и плоче.
– До музике није било лако доћи, док је данас то поприлично лако. Нико од нас није читао ноте, а ја их не читам ни данас. Постојале су плоче и довољно је било да је више пута преслушамо и полако скидамо музику, и то је био једини начин. Они мало талентованији су брже учили, они који нису имали талента дуже су се мучили. Срећа је била познавати некога од старијих музичара, па да он покаже. Мени је то релативно лако ишло и могао сам да скинем те песме без великог проблема. Тада сам у суштини схватио да ћу бити првенствено певач, а гитара ми је била да себе пратим. Себе нисам никада доживљавао као неког гитаристу, мада временом човек, после толико свирки научи и да свира, и то је сада природно стање. Тешко је било наћи инструменте, озвучење, купити и наћи жице. плоче, добар уређај. Све је у односу на данас у техничком и организационом смислу било теже. Било је то време када је у Ужицу било десет музичара који су одлазили у Лондон, куповало инструменте. То је била предност тог времена, јер се лакше путовало и имало се пара, што је данас незамисливо, а с друге стране све је достпуније, а нема се пара. Свако време има своје бреме. Нама је било лепо, били смо млади, пуни ентузијазма – казао је наш саговорник.
Мита је после „Андерграунда“ са клавијатуристом Дејаном Пејовићем, Деспом, наставио да свира. Пејовић данас, каже Мита, има одличан студио, а у међувремену је завршио академију, Пеђа Радоњић се бави филмском режијом, а Митин брат Раде Милутиновић је професор енглеског и ради у Ваљоаници.
– Сви смо нашли свој пут ван музике, јер данас да би се човек бавио рокнеролом, мора да буде егзистецијално решен на неком другом пољу. Наша прича са „Андерграундом“ завршава се нашим одласком на факултете у Београд, Крагујевац или у Нови Сад – додао је Мита.


Мита је прве три године студирао машинство у Крагујевцу, а потом у Београду.
– У Крагујевцу сам имао екипу. С њима сам снимио касету на којој је био ауторски материјал. Тај албум је био релативно запажен, а после у Београду сам радио са екипом која се звала „Блади Мери“ (Крвава Мери). То је била екипа баш добрих свирача и свирали су репертоар који је блуз рок, хард рок, што је мени порпилично одговарало, јер сам то и сам волео. То је трајало до 1995. године. Тада сам се оженио и вратили смо се у Ужице крајем године и добили сина. Моја жена је завшила за социјалног радника. Тако се опет моја професионална и животна каријера враћа у Ужице, а нама је и била жеља да се вратимо у Ужице, јер нисмо било одушљевљени Београдом, нарочито почетком деведестих. Онда сам са мојим другом Павловићем кренуо да свирам по ужичким кафићима, затим у Пожеги, Чачку, Краљеву, Врњачкој бањи, Крагујевцу, Бајиној Башти итд. Тако смо радили сигурно пет година, Одмах након тога формирали смо групу која се прво звала „Сабвеј“, јер нам се прикључио мој брат, који је свирао бубњеве. То је била једна необична комбинација, две гитаре и бубњеви. Имали смо запажених свирки у Сарајеву, Новом Саду, доста смо свирали и путовали. Професионално смо се бавили музиком. Након доласка Саше Дуковића басисте, настао је „Мунденс“ рекао је Мита.
Тај период, константног усавршавања на инструменту и постићи велики број свики, иако је требало издржавати породицу, овај ужички музичар каже да је за њега било врло инспиративан.
– Увек сам свирао нешто што је било ван задатог програма, стварао неке своје композиције. Годинама се скупило неколико песама, које смо коначно уобличили доласком Саше Дуковића и Аца Васиљевића (бубњеви). У ствари, тада смо почели да размишљамо о ауторском раду, да се поред обраде туђих песама, бавимо и свирањем сопствених. Обрада песама је била неминовност, јер ауторски бендови су имали мали број свирки. Песме које сами правите су намењене неком ужем кругу пријатеља, који могу да их чују и схвате о чему се ту ради или да медијски имате моћну машинерију, да би то било на нивоу бар једног „Електричног оргазма“. Будући да смо све то знали, нисмо се превише упуштали у рекламе. Значи, понеку ствар коју доведемо до краја, одсвирамо је и ослушнемо публику – рекао је Мита.


Прави преокрет за Миту се догодио у једном клубу у Београду, у Македонској улици.
– Ту смо свирали и пришао нам је један човек, који је био наших година, можда тек мало старији од нас. Пристојно нам се обратио и рекао да је свирка била добра. Питао нас је да ли имамо неких наших ауторских песама и тражио да их чује. Одсвирали смо две до три песме. Те песме су биле на енглеском и на следећој паузи нам је пришао и упитао да ли имамо још тога. Када смо му рекли да имамо, рекао нам је да је он Владан Грајић, музички уредник ПГП-а, а ми смо се предствљали као Мики Маус, Пинк Пантер, Капетан Марк, Блек Стена. Мислили смо да нас зеза. Покуша је да нас убеди да је то он, али смо ми наставили по свом. Онда се окренуо и отишао. Одмах нам је притрчао конобар и згрануто нас питао да ли смо нормални, јер смо се зезали са Владом Грајићем. Вратили смо за сто Грајића и договорили се. Био је ту пресудан фактор среће, јер је срећа била да је баш био ту у то време. Он нам је понудио да снимимо у ПГП-у, што смо оберучке прихватили. Услов је био да прво препевамо песме са енглеског на српски. То смо успели да одрадимо. У новембру 2003. године изашао је албум, који се звао „Између главе и срца“. Имао је 12 песама и брзо смо га урадили. Урадили смо и спот за једну песму, али ја тај спот никада нисам видео. Наиме, када је посао завршен у ПГП, на ред је дошао РТС као маркетинг. Човек са РТС-а тражио је 800 евра. Нисмо имали те паре, Епилог је био да се наш спот, за који је кажу да је поприлично весео, емитовао у времену од пола 4 до пола 5 ујутру и то три пута. Које тада гледао видео је спот. И, нажалост, без те подршке, коју смо по уговору имали са ПГП-ом, нисмо успели да направимо тај неки хит. А и морало се да се буде у Београду. Онда смо се окренули ка свиркама, које су нам заиста добро ишле, јер смо имали педигре доброг клупског бенда – испричао је Мита.
Преименовање групе из „Сабвеј“ у “Мунденс“ дошла је случајно. Свирали су у Сарајеву 2003. године. Седам дана раније у истом том клубу гостовала је словеначка група „Сабвеј“, па је менаџер тражио да се преименују. Одмах су променили име у „Мунденс“ по песми Џима Мориса. Доста пута су гостовали у Босни Херцеговини, Македонији, све док нису почели да се траже зелени картони, пооштрили царину и слично. Уз све то, хонорари су остали исти, а трошкови скочили три пута. Али, зато су свирали на Егзиту два пута.
Кроз групу је прошло још неколико људи, попут Мишка Милосављевића, Аре из „Шок банане“, а повремено ускачу, када неки од чланова не могу, Мато Зумбер, познати ужички бубњар, Мићко Савић и други. Често наступају у пуном саставу, понекад као тројка, а понекад Мита и др Љупче.
Као последица дугог рада, „Мунденс“ је пре четири године издао нови албум „Tell Your Boss to Shut the Fuck Up!” („Реци свом газди да умукне!”). Снимили су га у студију Саше Јовановића у Севојну.
– Поред наших песама, имали смо гостовање великог броја локалних музичара. Били су ту Драганче на клавијатури, Божана и Дарија са вокалима, Милан Јевтовић је свирао гитару, Марко Јанковић певао неке песме. То смо радили за своју душу, без амбиција да нешто комерцијализујемо. То је нешто са чим сам баш задовољан када слушам. Имали смо лепе критике на разним порталима од људи који се баве рецензијом – каже Мита са поносом.
На реду је, како каже, нови албум, који је у припреми и раде га код Бојана Француза у Ужицу. Треало би да буде завршен до краја године.

Иначе, наше саговорник је задовољан када види да у Ужицу има деце која се интересују за ову врсту музике.
– Нису то клинци који дођу да само нешто издрндају. Ови наши су дисцилиновани, озбиљни су, вежбају и што је најбитније имају жељу. Ја сам ту, да им као старији помогнем, ако нешто питају – казао је Мита.
Поменули смо да је Небојша био у 3К дуру.
– То је било заиста дивно искуство. То је био замајац и јако гледана емисија у поприлично скученом избору програма, који су били на распологању. Поред РТС-ових канала мислим да је само постојала БК телевизија. 3К дура је према неким тадашњим истраживањима имао чак 50 посто гледаности. То је била огромна ствар. То је било када сам дошао из војске, неколико месеци пред бомбардовање. На мене је та емисија оставила јак утисак у смислу саме организације, јер сам први пут видео каква је припрема. То је била права и прва емисија тог типа, а сада све је рециклажа и прилагођена жанровима, као што су Пинкове звезде и слично. Ја сам наступао више пута, певао сам Шумадијски блуз и друге песме, и могуће да ме је тада запазио Влада Грајић. Много се позитивних ствари десило након тога – додао је Мита и рекао да је можда данас најзанимљивија емисија која се емитује „Никад није касно“.
За све ово време бављења музиком, каже да му се никада није десило ништа ружно. Једино никада не би пристао да свира весеља. Поред свирке, Небојша је, као машински инжињер, запослен у ЈП „Топлана“, у којој ради већ 12 година.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 969)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.