Од „Забавника“ до „Бос“-а

- У приватном послу је рад и усаврашавање паралелно једно са другим - Ужице може да поново буде добар металски центар -

МИЛАН ЧОЛИЋ, АТЕЉЕ „БОС“
Атеље „Бос“ на Царини, мала породична фирма, постоји већ 26 година. Од једног киоска, који је био међу првима у граду, данас се „Бос“ бави обрадом метала и то израдом гарнишни од прохрома, месинга, прохром-дрво, држача драпера, прохромских држача лампе, држача застава, све галантерије за купатила, израдом челичне и прохромске ограде, капија и врата, и ради стругарску обраду и заваривање. Оснивач и власник овог атељеа Милан Чолић каже да је задовољан постигнутим.
Милан Чолић је рођен у Ужицу, где је завршио основну школу и техничку школу, а потом и факултет, те сада носи звање инжењер хидраулике и пнеуматике. Док је био директор „Инкубатора“, само, како каже, да би показао младима да се може радити, учити и усавршавати у исто време, завршио је и Вишу пословну школу у Ужицу.
– Учим и данас. Сада учим нове програме, јер човек, ако хоће да напредује, мора да се образује и прати трендове. У приватном послу је рад и усаврашавање паралелно једно са другим – каже Милан.


Своју породичну фирму основао је 1. априла 1991. године.
– Радио сам као шеф производње у „Јединству“ и била је мала плата у односу на ранији период. Када сам оформио породицу и деца почела да траже мало више, и када је почела пропаст Југославије деведесетих година, ја сам отворио киоск. То је можда био трећи киоск у Ужицу. То је, у ствари, била трафика за цигарете, а звала се „Забавник“. После су ми неки другови пребацивали да радим те послове, а тако се зовем. Након тога, моја супруга Боса почела је да шије завесе, па је тражила да се направе гарнишне. Рекао сам да то могу и направио сам три пута јефтиније од „Икее“ и много квалитетније. Прво сам их направио неким мојим пријатељима, а онда је кренула серијска производња. Одмах је и промењено име фирме у „Бос“, по мојој супрузи Боси – сећа се Милан времена када је почињао са ставарањем своје фирме.


Из године у годину, полако, али сигурно, посао се развијао, а предузеће напредовало.
– Сада у 30 градова у продавницама завеса имам своје изложбене паное атељеа „Бос“. На жалост, у Ужицу немам ниједан. али ће бити ових дана. Поред гарнишни, радим розетне за водовод, санитарну галантерију за купатила и прохромске ограде, јарболе за заставе и стругарску обраду. Тренутно имам шест стругова. То је целокупна машинска производња, која одговора мом образовању. Искрено да кажем, радим оно што волим и за шта сам учио. Није ми тешко да радим по цео дан – каже Чолић.


Код њега све иде једноставно. Купац у продавници одабере и наручи гарнишну, наруџба се проследи и из атељеа „Бос“ поруџбина стиже брзом поштом.
– Не радим са великим системима, јер су они монополисти и мораш месецима да их чекаш да плате. Поред тога, радим и извоз за једну страну фирму, која има представништво у Србији. Та фирма моје гарнишне дистрибуира у шест европских земаља – каже Милан и додaје да гарнишне и ограде ради за шест београдских фирми које се баве даљом продајом.
Његов став је, и тога се придржава, да за све купце има исту цену, нема повлашћених.


– То сам научио у ранијој трговини. Треба бити коректан према свима и не треба имати повлашћене купце. Моје је да се борим квалитетом и да постигнем рок. То је мој најважнији задатак. Углавном, сви у ланцу смо задовољни и најважније је да купац буде задовољан квалитетом. То је оно што нас одржава – додао је власник атељеа „Бос“.
За дизајн је задужена његова супруга Боса.
– Она ми је и подршка и дизајнер, и критичар и све друго. Нас двоје се допуњавамо. Она са своје женске стране каже шта не достаје, шта је вишак, помаже ми како да побољшам дизајн.
У атељеу „Бос“ раде стандардне ограде, али, ако купац има неке посебне захтеве, онда ангажују архитекту. Углавном ограде раде са грађевинском фирмом.
– Радим за фирму која је до сада направила десет зграда. Довољно је само да ме зовну, пошаљу цртеж и кажу – ради. Стекао сам поверење, како у квалитет, тако и у цену. То су људи који квалитетно раде, јер стављају прохромску ограду унутар. И смео бих их препоручити да се од њих купују станови. Када су неки посебни захтеви, добијам цртеже и углавном радимо по њима. Једна другарица ми пуно помаже око цртања, као и другара, који ми помаже да одрадим ствари које не знам. Важно је да се добије леп и добар крајњи производ.
Током свих година постојања, једно се сигурно зна: сваког 1. априла Милан позове своје сараднике на радни доручак, испричају се, а онда поново на посао.
– То је више због дружења са људима и увек треба делити позитивну енергију. Тренутно имам два запослена радника и једног младића на обуци за преквалификацију. Такође, имам колеге који имају своје фирме, а које ангажујем када се повећа обим посла. Најбитније је да стигнем да испоштујем све рокове. Зато се понекад ради и трећа смена – каже Чолић.
Дугогодишњи привредник Ужица сматра да се мало улаже у индустрију града.


– У реду је што се форсира туризам и домаћа радиност, али Ужице је био индустријски центар и има доста добрих мајстора, доста машина које труну по неким гaражама. Док сам био директор „Инкубатора“, имао сам визију да „Инкубатор“ буде кишобран за све приватнике у граду, да имамо базу података свих машина које постоје у Ужицу и да покушамо да упослимо те машине. Ужичани имају добре мајсторе, који имају велико знање. Евиденцијом машина, нарочито оних које стоје, не раде, могла би се пружити шанса да поново раде са својим мајсторима. „Инкубатор“ је требало да буде сервис тих приватника. Нисам успео, јер су дошли неки други и имали неке друге идеје – рекао је Чолић и додао да је после сајма запошљавања 1987. године, након 15 година, он организовао први сајам у тадашњем Дому ЈНА (данашњи ГКЦ) 2002. године. На том сајму било је чак преко 70 излагача. Да би се побољшало стање у ужичкој привреди, прво у градској власти, па и републици, у власти треба да буду људи из привреде, да имамо министра привреде из привреде. Посебно наглашава да не види разлог зашто су домаћи привредници изопштени из субвенција које се дају страним инвеститорима.


– У многим стварима политика не сме да буде препрека, нажалост наше друштво је у томе огрезло. Ја са свим прохромџијама изузетно добро сарађујем, позајмљујемо једни другима и алат и материјал, зато што желимо да идемо напред. Није битно да ли је неко у некој странци. Сматрам да Ужице може да поново буде добар металски центар – закључио је Чолић.
На крају је додао да њему не треба много, само за нормалан живот.

– Моји синови су завршили факултете, ћерка је друга година Економског факултета. Сада су синови самостални и што је најбитније, сами су нашли посао, без икакавих ургенција, и не раде у државним фирмама.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.