За „Хамлета“ 4,63
Треће вече на сцени Народног позоришта Ужице представљен је „Хамлет“ од Шекспира, у режији Александра Поповског и адаптацији Горана Стефановског, у извођењу глумаца Југословенског народног позоришта. И после 400 година од Шекспирове смрти, Хамлетова чувена реченица „Ово је време искочило из зглоба“, показује да је „Хамлет“ дело које се увек враћа и може се читати изнова, све зависи у којој смо доби, колико смо зрели, али у зависности у каквој друштвеној и политичкој атмсофери живимо. Поповски и Стефановски су се руководили тим да је „Хамлет“ прича која се непрекидно понавља, са сваком генерацијом и друштвено-политичким променама, па отуда и Шекспир добија нови смисао, отуда Хамлет у овој представи излази из гроба и поставља то питање колико треба времена да тело иструне. Тај Хамлет више није наивни и невини Хамлет, који добија информацију да му је отац умро и креће на сахрану, а онда стиже на свадбу своје мајке и стрица. Тиште га и море предосећања и полако открива да је његов отац убијен и схвата да живи у неправедном свету, у свету које је искочило из зглоба и тада изговара реченицу која гласи „о стиде где ти је румен“.
Зато је овакав „Хамлет“ данас актуелан, свет је неправедан, није кројен по мери обичног човека, и још увек важи Хамлетова реченица „Зар заиста да се врлина непрестано извињава пороку“. Такав Хамлет је изведен на ужичкој сцени, као прича која се непрестано понавља, да када се долази на власт не бирају се средства, све се наслеђује, а да то на крају нема казне, а у осталом нема је и код правог „Хамлета“.
Сама сценографија и музика допринела је да ова представа доживи вишеминутни аплауз, да се глумци три пута враћају на поклон. Сценографија је жива, глумци се играју са њом, чини да представа расте и мења облик са пар једноставних потеза, при чему постаје, како је описао Глоговац, врата подсвести, сценографија која дише и ради са глумцима, прати процес. Сценографију су радили НУМЕН и Ивана Јонке. И музика Кирила Џајковског, учествује агресивно као лик, асоцијативно помера представу и из једног простора се премешта и захвата много већи простор.
Небојша Глоговац игра Хамлета и на врло успешан начин је дочарао Хамлетово истинољубље, али и лудило.
– Увек ми је интересантно што је човек пре 400 година рекао „ово време је искочило из зглоба“, а исто то и ми кажемо сада. То стоји и нема координата, нема казне, награде, све је то неко замешетељство које неки други врте, које ми нећемо – рекао је Глоговац.
Многе улоге су учиниле Глоговца популарног, али он и даље остаје свој, не диже се у висине.
– На академији нас је професор учио да лествицу циља треба ставити врло високо, да би имали за чим да трагамо. То је један од важних савета које сам запамтио, а ја сам себи поставио лествицу, коју још не могу да дотакнем. То ме чини донекле задовољним, а с друге стране ми даје потребу да истражујем. И увек постоји изрека „у злу да не пропаднем, и у добро не понесем превише“ – рекао је Глоговац.
Јасна Ђуричић, која је имала улогу Гертруде, каже да је велики простор те улоге и да је овог пута задовољна како је одиграла.
– Гертруда ми је била јасна од старта. У Шекспирово време је било да се наслеђује круна и жена, што је она прихватила, а истовремено код ње постоји и доза страха да спасе свог сина. Само та жена нема ниједан аргумент, ниједном не каже нисам хтела или тако је, и слично – рекла је Јасна.
Млади перспективни глумац Никола Ракочевић на својствен начин је изнео улогу Клаудија.
– Године нису важне за жељу и власт, и младих људи је одлика за доминацијом за материјалним добрима и уживању у томе. У овој представи се нисам бавио годинама, бавио сам се само односом Клаудија и Гертруде, шта добијаш када дођеш на власт, колико напора и гласовног интезитета треба да би неком наредио, а да не повисим тон, да са мање труда добијеш више. Тако се отвара потпуно нови простор, идеш у мнинимализам у давању и добијаш максимално, то је оно што се дешава када се дође на власт – рекао је Никола.
Горан Шушљик у улози Полонија, Офелијиног оца, нашао је везу између очинства и места у „Хамлетовој“ хијерархији, кроз коју се пробија страх како преживети још једну смену власти и да сачува ћерку. Наравно, он то не успева.
Јована Стојиљковић, која игра Офелију, каже да је највеће питање било зашто се Офелија утопи – да ли због губитка оца или Хамлета.
– Али, њена смрт долази пре тога, то је девојка која верује у љубав и постоји само Хамлет, а онда када због других људи поверује да ће га добити, онда више ништа нема смисла, када га изгуби – рекла је Јасна.
У овој представи појављују се и глумци Бојан Димитријевић у улози гробара и Хорација, Милош Самолов, Борис Миливојевић и Власта Велисављевић.
Представа је према гласовима публике оцењена са 4,63.
З. Г.
фото Милан Мијушковић
