ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ

Острво

У граду последњих дана избила фрка око ГКЦ поводом славља 25 година СПС-а. Чуло се и нешто много горе од џибер музика с Пинка и Гранда, а Ужичани нису навикли да се то чује из Градског културног центра. Намеће се питање што се СПС-овци не могу да се веселе у ресторанима “Табани”, “Ћири”, “Ери” итд. као сви остале групе грађана… Могу, али штеде на рачун свих нас, тако су навикли. И тако, зацрвенило се у ГКЦ уз кафански свирачки дуо, зацрвенили се и неки који су подржавали и радили да се отвори ова институција.

Нова технологија 21. века када је спознајем не разликује се од магије. Убрзо су то само корисне ствари. То ми се свиђа, а остало ми се ништа не свиђа, искрено смучило ми се. Што рекао Бора Чорба “медијско заглупљивање широких народних маса, звезде Гранда и остала банда”. Намргођени људи, гомила рачуна због којих мечку родим да бих био слободан човек, независан од банке и странке. Мука ми је од ратова, погибија, џибера без граница. Лажне Елите коју стварају медији… Избора, обећања и осталих срања: турских, шпанских, латиноамеричких, индијских слузавих серија, безукусног поврћа испод паластеника. Пљачке јавних предузећа, наметања туђе беде, умног сакаћења народа, неорганизоване локалне власти и последица тога. Проблем узора у Србији нису само старлете, певаљке, то су и амнестирани пребогати политицари, без дана радног стаза с милионском имовином без покрића. У том погледу двадесет први век ми изгледа као септичка јама.
Смучило ми се немилосрдно загађивање планете, нарочито загађени људи. Шта ми је потребно? Пусто интелектуално острво, да сачувам ово мало интелигенције која ми је прекостала после тридесетак последњих година живота у Србији. Борио сам се за своју самоћу, у коју улазе само драги ми људи. Неко оде у манастир и тамо нађе своје интелектуално, пре, духовно острво. Мени се то не свиђа, јер немам поверење у део присутне религије, која је, у суштини, за мене део традиције. У мом интелектуалном острву често размишљам о смислу религије. Нисам пустињак, јер се дружим са ближњима и драгим људима, али сам пустињак за оне који ми намећу организовано смишљено мишљење. Да не бих падао повремено у депрсију и био стално забринут и озбиљан, гледајући како у мени умире оно једино добро што имам, то дете, које још увек носим у својој души, принуђен сам на ту осаму.
На острву које је ту где се налазим, безбедан сам од лоших утицаја, јер знам шта је добро, а шта није добро. Мој свет је добра књига, музика, филм, добри људи, мало пића и цигарета, филм доброг квалитета и истина коју величам у својим текстовима. Препоручујем и вама, кад научите да разликујете шта је добро, а шта лоше, једно ваше интелектуално острво. Чим завршим дневни посао, оно око размишљања и рада да платим комуналне рачуне, порезе и сличне муке, усамим се, постанем своје пусто острво где имам све потребно, где ми никад није досадно. Ту не постоји заглупљивање, “квалитет” који се Србији перфидно сервира и кроз медије неосетно убацује у већину глава. Нема величања глупости, исмејавања поремећених особа и самозадовољавање у баналном примитивизму: воајерисања, срамотних сцена, сисатих и напућених силиконки, свађа, туча, изопачених, необразованих…
Годинама нас прати сиромаштво, заглупљивање народа, стварање новог урбаног човека, ревизија историје, раслојавање језика, искушења за СПЦ. Све је то обележило године живота у Србији. Када је то започело, које су последица? Започело је током ужасних даведесетих, а наставило се као део трагичне сторије после убиства премијера Ђинђића. Фрквенције су дате погрешним телевизијама, у тежњи “ослобођења” медија после 5. октобра 2000. Све се вртело око пара и нико није пазио на људе из сенке, који су заиста о свему одлучивали. Истина ће доказати да српски медијски ружичасти Берлускони одлучивао о свему па и о ужичкој медијској сцени. Некада, када смо били у “медијском мраку”, када смо имали моралнију цркву и народ, када су лудаци били у лудницама, криминалци у затворима, курве поред Ибарске магистрале и у буџацима у близини железничких и аутобуских станица. Исти које данас виђамо на телевизијијама. Данас, то су јавне личности, део естраде, булументе медијског мрака и пропасти, лажна елита. Ко нам “запржи чорбу”? Између поменутих, ту су и невладине организације, странке на власти, државне агенције, као и неспособна РРА. Медијска слобода је мисаона именица, ако се не ради о медијској контроли тј: заглупљивању, дезинформисању, дезоријентисању, најпре младости у смислу да је пожељно бити: Лош, бахат, нарцисоидан, себичан, безосећајан, неискрен, тупаст и сл. То је само део трагедије, медијска тортура, којој је Србија изложена је много шира и гора.
Коме није потребан интелигентан, здрав, образован, свестан, информисан, продуховљен народ? Понајпре неким политичарима тајкунима, корпорацијама (којима је само профит битан) као и криминалцима… Њима нисмо потребни ми који верују да новцем не може све да се купи, да новац није једина вредност, да постоји нешто што нема цену. Такви им нису потребни, јер су десетак година све употребили да упропасте све напредне медије који су се борили против заглупљивања Србије. Један сам од сведока и жртва, као човек који је водио ужичку телевизију. Да, сада је потребна промена испране свести, болни резови итд. Задатак медија је био, а и данас је, да све то гадно па и настрано ставе у обланду и пусте народу као “квалитет”, стандард, као истину… Заштита од такве “медијске слободе”? За сада нема од организоване државе, тако морамо наћи начина да се заштитимо сами. Моја заштита је то моје интелектуално острво.
У граду последњих дана избила фрка око ГКЦ, поводом славља 25 година СПС-а. Чуло се и нешто много горе од џибер музика с Пинка и Гранда, а Ужичани нису навикли да се то чује из Градског културног центра. Намеће се питање што се СПС-овци не могу да се веселе у ресторанима “Табани”, “Ћири”, “Ери” итд. као сви остале групе грађана… Могу, али штеде на рачун свих нас, тако су навикли. И тако, зацрвенило се у ГКЦ уз кафански свирачки дуо, зацрвенили се и неки који су подржавали и радили да се отвори ова институција. Отворила се и повећа полемика на фејзбуку, па су се огласили званичним саопштењима и Неђо Јовановић, председник локалног СПС и Никола Златић в.д. директор ГКЦ. Многи ће се запитати каква је моја улога у томе? Да разјасним неке ствари.
Конкретно и јасно, ту се није радило о програму ГКЦ, напротив, који се свиђа урбаној публици и мени лично. Овде се ради о прослави 25 година СПС и наступу тог музичког кафанског дуета који је пратио јубилеј. Мене чак не интересује ни да ли су платили простор у ГКЦ. Ни да ли су се “дигли као феникс из пепела”, као што каже локални председник СПС, Неђо Јовановић… Немам лично ништа против никога из СПС, неке млађе поштујем и ценим, мада сам јавно критиковао и критиковаћу јавни рад неких из те странке, као и осталих из било које странке. Чак немам симпатија, ни за глупости које крећу из опозиције. То је било све у циљу за боље Ужице, што има логике, јер моја породица ту живи 200 година. Као што зна већина Ужичана, моја животна култура на којој стичем и данас образовање је рок култура и њено космополитско деловање. Цео живот сам провео у труду да на прави начин ту културу презентујем у Ужицу, као ди-џеј и музички уреник у некадашњем Омладинском клубу. Касније избором филмова и концерата у видотеци коју сам имао. И на крају, и на ТВ 5, коју сам основао и у којој сам провео радећи као дир. и главни уредник 16 година… Последњих десетак година се бавим активно писањем уз проучавање историје, филозофије и психологије, све у циљу да могу да сазнам истину и да знам шта је добро, а шта лоше. Да напоменем да никада нисам био против наше народне музике, напротив. Увек сам против манипулације са народном музиком коју сам доста проучавао док сам био музички уредник… У том смислу је моја улога… Да скратим, шта Ви читаоци “Ужичке недеље” мислите о прославама и јубилејима у Градском културном центру? Ја мислим да то није место за прославе било којих група грађана. Првенствено по мени, ни СПС није требао да започиње та славља у ГКЦ, за то имамо доста лепих ресторана у Ужицу и тамо су могли да слушају кога хоће и да раде шта хоће и нико им не би реч рекао… Овако су својом прославом и музиком изазазвали бунт урбане јавности и протест, јер је ГКЦ последње место Ужицу где је још на сцени урбана култура. Кафански свирачи тј. њихов репертоар нису у програму ове институције него су наметнути од СПС-а. Као што је и наметнуто извињење и в.д. дир. ГКЦ Николе Златића, који заиста није имао разлога за извињење, нарочито СПС-у, који су изавали протест избором погрешног места за своју прославу. Шта би било да све орагнизоване групе грађана добију могућност да славе своје јубилије у просторијама ГКЦ? Треба знати и то да се у ГКЦ наплаћују и пробе мадих музичких група из културног рок миљеа Ужица. То је једино место где могу вежбају, а да наступају тренутно могу у два у ГКЦ и у кафићу “Дублинер”.

Comments

comments