ПАЛЕСТРИКА УПИТНИКА

ПИШЕ: ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ

Неки пију од радости, неки од туге, а неки од јутра

Треба живети потпуно, природно, и неће бити потребна никаква религија, неће бити потребни свештеници, неће бити потребан Бог, који се ионако не меша у љуске глупости. Неће бити потреба ни идеологија. Неће постојати нико ко ће искоришћавати и уништавати нашу интелигенцију, живот, и чинити нас патолошки болесним… Видите ли сада зашто сам ја опасан? Неке сам разочарао? Само једноставне ствари и једноставни људи никада не разочарају. Нисам ни ја много компликован, само се тако чиним.

735858_193101740827984_2143726526_o

Нешто се јутрос размишљам уз кафицу и новине, у припреми за неко озбиљније пискарање, да ли постајем старо закерало, јер сваким даном постајем све сумњичавији или ме је ухватила нека психичка болештина. „Не“ или „да“, свакодневно ми пролазе кроз главу, спречавајући ме у површности одлука, једино је сумња пут до истине. Логично је да су „да“ и „не“ супротности, али у ставрности нису, изгледају супротно али обе речи не покушавају да открију у чему се ради. Сећам се некада су комунисти веровали колико и хришћански верници да има Бога, да га нема. Може се то назвати и неверовање, али то је веровање комунисте. Он не истражује, не медитира; не чини ништа да открије да Бог постоји. Ни хришћански верници не чине ништа. Обојица су одабрали, а да нису направили ни један корак до истине. Зато се догађају та чудеса, кад особа атеист постане верник или кад верник постане неверник у једном једином трену.

Ово би била анализа чињенице: Негативност и позитивност су верски системи. Сумња је против обоје. Сумња је настојање појединца да жели да проба, да искуси истину. Сумња није спремна да то прихвати од било кога другога, на овај или на онај начин. Ако мало боље размислим, у Србији су веома ретки људи који сумњају, зато сам и помислио да нисам откачио. У ствари, у трену сам схватио да нисам ни закерало ни да сам луднуо… Код мене, који свакодневно нешто проучавам, са знањем расте сумња. У ствари благословени смо ми који сумњамо, јер често долазимо до истине. Напорно је сумњати, то је ризично, то је опасно. Човек улази у непознато, без икакве припреме, без предрасуда. Улази у мрачну рупу, чак и без вере да постоји други крај тунела из којега ће изаћи из мрака. Ту нема веровања; он једноставно преузима изазов. Ту постоји само трагање, питање. Он сам постаје питање. Веома је охрабрујуће имати одговор, а ако је још он и слободно доступан, као што је … а Исус каже: „Само верујте мени и не треба да бринете: ја ћу о вама бринути. Ја ћу вас одабрати Судњег дана. Ја ћу вас препоручити Богу и рећи ћу му да сте ви моји људи и да треба да вас пусти у рај. А све што ви треба да радите је само да вјерујете.“! Е зато је Исус једна од мојих омиљених историјских личности, јер је успео то што нико други није, да постане Бог. Друго је питање да ли је Исус постојао овакав како га религија приказује, то је ствар личне сумњичавости. Заиста права пречица – само веровати. Због тога хиљаде људи у свету верују, а хиљаде других су неверујући. Њихови извори су различити, али основни приступ је исти… То је сва стратегија свих религија. Прво они створе очај, бол и кривицу, а онда људи морају да дођу и да дођу свештеницима, јер су вековима само свештеници чували њихове свете књиге – које уопште нису нимало свете – као њихов монопол… Слично је и са политичким идеологијама, које на нас наваљују свакодневно.

Хватају нас, увлачећи нас у те идеологије, на свашта, па чак и на храброст. Храброст може постати навика као и страх. У ствари, херојство је очајнички поступак уплашеног човека, данас се често може видети код навијача хулигана. Сећам се кад оно би на овим просторима грађански рат, већина тадашњих хулигана викала је: „Ураааа!“ Нису могли да схвате да ћемо у име народа истребити сами себе. И баш тада, док је та безумност трајала и док сам се трудио да програм ТВ5 учествује, да буде што мање жртава, хтео сам рећи свету само једну реченицу: – Нема у животу победника, има само преживелих. Како ми то није успело, почео сам да пишем. Последице тог рата? Нарочито је мржња и данас присутна и то је довољно за пропадање… Зашто већина ћути? Највероватније да им не кажу да лажу.

Која је коб народа који живи у Србији? Ми овде када бирамо између два зла морамо да испробамо оба. Има нас много необавештених, да не кажем глупих, који тако изгледају, ту је и половина који маскирају своју глупост, па на први поглед не изгледају глупи. Обично се баве политиком кроз манипулације и мисле да су најпаметнији. Хвале оне кажу „доследни“, који никада не мењају мишљење. Не знају да само глупи и мртви никад не мењају своје мишљење. Искуство мења мишљење, да нема искуства још би висили по дрвећу. У сваком случају, сви имамо могућност да променимо један кутак свемира, то смо ми сами, ако знамо да је само истинито лепо.

Мислим да треба живети потпуно, природно, и неће бити потребна никаква религија, неће бити потребни свештеници, неће бити потребан Бог, који се ионако не меша у љуске глупости. Неће бити потреба ни идеологија. Неће постојати нико ко ће искоришћавати и уништавати нашу интелигенцију, живот, и чинити нас патолошки болесним…Видите ли сада зашто сам ја опасан? Неке сам разочарао? Само једноставне ствари и једноставни људи никада не разочарају. Нисам ни ја много компликован, само се тако чиним. Зар би се компликован човек тако лепо зезао на Фејсу качио музичицу, фоткице и разне зезалице и добио грдњу од неких пријатеља како губим оргиналност… Ха, ха, ха, био лепо расположен, јер су ми нешто платили што сам писао… Моји утисци су се и у том тренутку вртели око овог штрајка адвоката који траје, траје, траје… Углавном знам са адвокатима нема шале, лично гледам да са њима имам што мање посла као и са докторима. Има једна француска пословица која кад се мало размисли појашњава већину насталог проблема са адвокатима, каже: „Куће познатих адвоката саграђене су од глава будала.“ Јес у Србији, као и већина другог, и адвокати били распуштени и многи од њих су манипулисали људима и остварили велику имовину. Али имају и они вредни и радних адвокати који нису манипулатори и који су свој посао радили најпоштеније могуће… Е, проблем је што су сад заједно и једни и други, углавном кад је реч о адвокатима то није играрија, и не треба доносити брзоплете одлуке.

„У земљи слепаца ћоравци су краљеви“, каже друга француска пословица, да ли то значи да су ови у Влади прогледали што се тиче сређивања у правосуђу и осталог што иде са тим. Или су у догађању са адвокатима кренули нешто на своју руку ван познатог у ЕУ. Искуство је одувек показивало да сваки човјек који има власт у рукама, има и предиспозиције да је злоупотреби. Он ће ићи толико далеко, све док не наиђе на ограничења. Углавном сви нешто штрајкују, не раде, зезају кризу сам пензионера. Пензоси ћуте и трпе, помажу деци и плаћају рачуне на време, окрећући сваки динар по три пута пре него га потроше, да свима буде боље. Да ли је ова држава коректна према својим пензионерима? Нека провери оне који су се путем корупције домогли добрих пензија и нека покуша да буде коректна према пензионерима који су у нормалним државама у доколици коју су и заслужили…

Зазвони ми мобилни и прену ме из мог мудровања и куцкања на таблету, уз јутарњу кафицу и новине, наведе ме да проспем кафу на тек испеглани стољњак, и мачка ме прекорно погледа… Кад један пијани, али познати глас каже: „Ковачино шта радиш? Еве нас код „Ере“ славимо, Гуде се развео“… Шта ту има да се слави? Питам… „Доста је туговао опијао се од туге, баш га малтретирала“… – Можда га не би малтретирала да није толико туговао у кафанама? – „Зезаш, изађи једном из те твоје учмалости, дођи до кафане…“ – Сутра, ових дана, само ви славите… Знам, сутра се неће ни сећати да ме звао… Неки пију од радости, неки од туге, а неки од јутра. Пију да је забораве уз Томину песму, али не забораве да пију. Затим говоре о стварима које их остављају без речи. Углавном само им се може помоћи тако да им се уопште не помаже, имају то што су заслужили. Успут, већина остане без жене. Жена и алкохол не иду заједно, уколико и она не пије. Углавном се све своди на једну мудрост, то је умереност у свему и у женама и у алкохолу. А ја сам се пореметио гледајући из угла неких познаника, сит сам кафана као и глупости. Нажалост, у кафану могу да престанем да идем, а глупост ме свакодневно прогања, преживљава у свим могућим условима, може да се каже да је приглупа и да умре. Нисам ја толико мудар да могу да ликвидирам глупост, разлика је између мене и већине је што то знам, они то не знају.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.