Певачица са душом

- Одрасла сам уз забавну музику. Волим соул, џез, али што сам старија, ваљда се та Босна буди у мени и верујем да то носим у себи, севдалинке и права народна изворна музика је то што умем заиста добро да отпевам -

ПЕВАЧИЦА ДАРИЈА ЛУКИЋ НЕШКОВИЋ
Многи се сећају међу првог музичког такмичења „Првог гласа Србије“ када се појавила наша суграђанка тадашња Дарија Лукић, а данас Дарија Лукић Нешковић. Многи је знају и као певачицу популарне ужичке групе „Луна бенд“. Данас Дарија време проводи са недавно придошлим сином Константином и трогодишњом ћерком Доротејом и чека пролеће да поново узме микрофон у руке.
Још од малих ногу у себи је знала да ће постати певачица. Дошла је из Тузле са породицом у Севојно почетком деведесетих година, пред само избијања сукоба у тој бившој југословенској републици. Имала је шест година и није јој било тешко да се прилагоди новој средини. И у школи је стално певала.
– Некако од малена сам показивала афинитет према музици, а то сада примећујем код ћерке. Као мала, била сам веселе природе, често сам волела да имитирам и да певам. Жао ми је само што ме родитељи нису уписали у Музичку школу, али опет када имате таленат и тај недостатак музичког образовања може да се исправи. Током школовања сам показивала умеће у певању и често сам била солиста на школским приредбама, а озбиљно бављење музиком сам почела са 17 година. И тада и сада код мене постоји утицај другог менталитeта, оног где сам рођена. Носим то у себи и што сам старија све више тај менталитет показујем, и кроз музику и кроз понашање – казала је Дарија.
Иако каже да је озбиљно почела музиком да се бави у 17. години, Дарија је поласком у средњу школу, са својим друговима имала понеки наступ у неком клубу или дискотеци.
– То су били неки моји пријатељи. Стицајем околности, знала сам и старије музичаре у овом граду и са 17 година сам баш почела да се бавим певањем. У томе су ми много помогли Момо Затежић и Драган Шмакић. Нисам имала много искуства, али сам имала срећу да познајем те старије и искусне музичаре. Они су ми помогли што се тиче репертоара, слободе и понашања на сцени, мада мислим да је понашање на сцени уско повезано са васпитањем које се носи из куће. То ми је увек било светиња, јер знам да су се моји родитељи стално бринули и плашили за мене, како ће то бити, како ћу се понашати, да ли ће бити проблема. Мајка и данас чека да дођем кући и да јој се јавим – сећа се наша саговорница.
Њена прва званична свирка је била у хотелу „Зеленкада“, пре 15 година.


– Та моја прва свирка није прошла баш славно, јер сам имала велику трему и негативан набој од страха. Питала сам се да ли ћу ја то умети, да ли ћу допрети до публике, али та свирка је била прекретница. Дошла сам кући буквално плачући и мајка ми је рекла да ако не желим то да радим, а знала је да желим, да треба да одустанем. Али, желела сам да певам и старије колеге, у којима сам осетила сигурност, помогли су му у томе. Мома сам доживљавала као оца, а Шмаку као старијег брата. И од тада су ствари ишле својим током. Почела сам да се усавршавам. Поред тога, завршила сам за стоматолошку сестру и било је спремање за факулет – каже Дарија.
Међутим, 2005. године дошло је до сарадње са „Луна бендом“. У почетку је понекад наступала, а званично је постала њихов члан од октобра 2006. године. Данас тај бенд чине Даријин вршњак Марко Васиљевић – бас гитара, Саво Бонџулић – клавијатура, Марко Јанковић – вокал и гитара, Владимир Симић бубњар и Александар Савић – хармоника, а по потреби ангажују још једног певача или певачицу. Сарађују са свим ансамблима и многим познатим личностима са естраде.
– Они су већ дуго познати. Луна бенд је прави ужички бренд, јер смо стварно познати у Србији и у иностранству. Са њима радим 11 година. Постали смо уиграни тим и једна велика породица. Када је неко тако уигран тим, то се прочује. „Луна бенд“ је пратећи бенд многих певача. Пратили смо покојног Луиса, Ану Бекуту, Славка Бањца, Мериму Њгомир, Жељка Самарџића по Канади и Америци, Жељка Шашића… Момци су били део Гранд оркестра и имали смо прилике да радимо са многим познатим личностима. Иначе, у почетку сам им била резервна варијанта, док нису увидели колики је мој репертоар певања, а ја тада нисам била упућена да они свирају страну музику. Некако смо се спојили и током свакодневних свирки бивали смо све јачи и боље сарађивали. Сада на сцени, када се погледамо, знамо тачно ко шта мисли и како ко дише, како то одиграти, како се понашати, како отпевати и одсвирати да би народ био задовољан – рекла је Дарија.


Велико искуство је стекла, радост и разочарење у „Првом гласу Србије“.
– То је једно лепо искуство, иако ту, морам признати, део снова и живаца буквално пропадне. Ушла сам у то свим срцем и потпуном преданошћу, а када се деси нека неправда, онда ме то врло погоди. Била бих неправедна када бих рекла да нисам била задовољна својим наступом, била сам презадовољна. То је био један другачији концепт такмичења од свих других који су до сада били. Те године сам се пријавила и за „Звезде гранда“. И ту сам прошла, али ме такмичење „Први глас Србије“ више привукао. Можда због те саме музике, која је у том тренутку била ближа мени и сам имиџ такмичења, јер је форсирао забавну музику. Трудила сам се да целокупан сценски наступ буде бомбастичан и светски. После су почеле неке сплеткице, као у сваком такмичењу и зато немам нека лепа мишљења о такмичењима. Ово такмичење је мени лично донело излазак из анонимности, тако да ме се људи и после шест година од тада сећају. Препознају ме и препричавају ми неке моје наступе. И то ми импонује. Ипак, очекивали сам много више од тога, јер су обећавали, али те неке размирице које су се дешавале на ТВ, па и политичке (промена власти), сви ти неки планови који су били везани за нас, пропали су. Али за некога ко ради, ко иза себе има неке године искуства, као што је у мом случају било, нисам имала чега да се плашим. После тога је било све више посла – искрено ће да Дарија.
Она је желела да себе и свој град у тој емисији представи у што бољем светлу. Увек се шали да ће постати популарна као Жељко Самарџић у 40 години. Каже да је завршила са такмичењима, бар до „Никад није каснио“, ако буде тада постајао такав ријалити. Ту је обећала да ће певати само народне песме.

На питање да ли је народњак или забавњак, Дарија каже да јој сви кажу да јој више лежи забавна музика и да се она са тим слаже.
– Одрасла сам уз забавну музику. Волим соул, џез, али што сам старија, ваљда се та Босна буди у мени и верујем да то носим у себи, севдалинке и права народна изворна музика је то што умем заиста добро да отпевам. Ове популарне народњаке, који су по мом мишљењу постали такав треш, али су популарни, нисам вична да их певам. Могу да их отпевам, да одрадим, али ретко која песма ми легне на срце, а кад нека добра песма покрене нешто у мени, умем да је изнесем. Сама себи сам обећала да ћемо као бенд направити пар тако добрих обрада, тих лепих севдалинка и да људи неће остати имуни на њих. Заиста волим лепе севдалинке и заиста умем из душе да их импрететирам. Као „Луна бенд“ снимили смо две ауторске песме и имали смо велику срећу да сарађујемо са Гораном Шљивићем, који је сада директор Гранд продукције и који је одрадио прелепе спотове са својим тимом. Имали смо среће и да радимо са Биљом Спасић, која је написала текст за песму „Теби припадам“ и са Миланком Ћирковићем, који је написао баладу „Није крај“. То смо екранизовали и презадовољна сам – казала је Дарија.
Након тога Дарија се посветила породици. Стигла је једна беба, па сада друга.
– Још неко време сам везана за кућу и бебу, а након тога постоје неки моји планови и пројекти који желим да покренем. Очекујем да се опоравим након порођаја, пре свега психички, јер када имате малу бебу стално размишљате да ли је добро, само да мало порасте. Имам јако жељу да се што пре опоравим и бебац ојача, како не би осетио моје одсуство, и да на пролеће као бенд кренемо у нека нова снимања, да то до краја 2018. године завршимо, екранизујемо и сервирамо људима готов производ. Ако буде могућности, можда ће то бити макси сингл, а ако не, биће једна до две наше песме и неколико добрих обрада, које ћемо такође екранизовати да вратимо људима сећања. Планирам на пролеће да станем на своје ноге и да се „вратим у седло“ – рекла је Дарија.
„Луна бенд“ има многобројне наступе на весељима, раде доста прослава и догађаја, али Дарија је посебно истакла да већ другу годину за редом раде Светосавки бал у Женеви.
– То је предиван доживљај. Одржава се на тако дивном и свечаном нивоу, свирали смо у прелепом дворцу у Женеви. Ту се сакупе еминентни људи, познати лекари, бизнисмени и то је заиста једна прелепа свечаност. Такав наступ нам заиста импонује. Радимо доста и по Босни и по Црној Гори, лети се наступа на мору, пре смо наступали у Будви, а сада смо се преселили у Херцег Нови, који обожавам. Стално се селимо, што је мени као мајци и супрузи напорно, али имам одличну подршку и од мужа, од његових и мојих родитеља. Све су се коцкице лепо сложиле – рекла је Дарија.
Мало ко зна да је Дарија некада тренирала кошарку, а да се њен отац професионално бавио кошарком док су живели у Босни.
– У основној школи сам тренирала кошарку, а у средњој рукомет. Тај спортски ген сам наследила од оца. Волим спорт, а отац је форсирао ту моју спортску страну. Сећам се када дође с посла, мало одмори, а онда одемо на спортско игралиште и ту тренирам. Волим када видим да се деца баве спортом, јер кроз спорт деца науче да се боре у животу. Данас је најлакше детету дати телефон или ајпед да се забављају, али ја ћу се трудити да се моја деца баве, ако не спортом, онда музиком, ако буду показали афинитете. Ипак, спорт вас направи чврстим, истрајнијим и одлучнијим, и склони их са улице да не праве глупости. Деца развијају ведар дух, Ако се падне, онда се устане и крене даље – додала је наша певачица.
Каже да је запамтила посебан осећај који је имала, када је у „Првом гласу Србије“ стала на рупу за испадање.
– Када сам стала на ту рупу за пропадање, дефинитивно сам тада схватила да је то најлепши осећај – пропасти и завршити агонију, јер као да ми је скинуо камен са срца. Завршила сам и идем својој кући, свом бенду – казала је Дарија.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.