ПИСАЦ У ЗАТВОРУ

Slobodan Simić satira Užice

Био сам шокиран када сам чуо да ми је ухапшен колега писац.
Одмах сам пожурио да га обиђем у затвору.
– Ево докле је дошла ова држава!- беснео сам док сам му дотурао пакло цигара.- Да хапси писце! Куда ми то идемо! Куда ово води!
Колега писац је само мрачно ћутао.
– Шта им се није свидело?! Твоји афоризми сигурно..Да није онај: „Председник је потписао капитулацију. Али ћирилицом!”
Колега је и даље мукло ћутао.
– Или онај: „Председник поштује Устав. Сахранио га је уз највише почасти.“
– Ма није то…- најзад је проговорио.
– А да није због твојих прича!- присетих се.- Оне су стварно бритке и критичне! Она задња у „ Политици“ била је одлична… кад се главни јунак, од обданишта учланио у владајућу партију, па су му сва врата отворена… али умире кад га оперише хирург члан његове партије..Та је убитачна!
– Ма нису ни приче…- процедио је нерасположени.
– Па онда мора да су твоје новинске колумне! – покушах поново. – Оне јесу оштре и убојите! Оно кад си написао да свако има право да буде суицидалан, али нема право да убије и сопствени народ..
– Нису ни колумне…
– Ма, небитно!- беснео сам и даље. – Срам их било да хапсе писце!
Колега се изненада нагео преко стола.
– Чекови – шапуно ми је.
Нисам га ништа разумео.
– Нисам имао ни динара, новине ништа не плаћају, књиге се не продају, не исплаћују се хонорари… па сам писао чекове без покрића!- повисио је глас ухапшени колега.
У кафани сам свима испричао да је наш колега писац ухапшен због писања.
Не волим да лажем.

Слободан Симић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.