Побећи негде

dante italija

Чини ми се да је најприкладнији термин за стање у коме се Србија налази – бунило. Да, тешко бунило. Да ли сам оматорио или ми је дугогодишње бављење новинарством тотално уништило живце, не знам, али, када укључим телевизор или одем на неки новински сајт, и буквално се осећам као да сам нападнут, малтретиран, па на крају премлаћен, да не кажем нешто и горе. И то за само пар минута.
Нон-стоп промичу вести о убиствима, болестима, убицама и самоубицама, па о неким назови јавним личностима, за која најчешће и не знам ко су, шта су оперисали, ко им је умро, са ким су се потукли, па о Русима који ракетама прже све пред собом, па ко кога вређа, ко је кога тукао у Паровима, Фармама и сличним, о снежним олујама, „сибирским“ и тропским мећавама, штрајковима таксиста, демонстрацијама авионског особља, слому кинеске берзе, паду производње челика, па о естради, Јоксимовић објавио фотку, фанови ПОЛУДЕЛИ, ШОКАНТНО – Јелена Карлеуша неког мучи, па овај запалио интернет, онај запалио Фејсбук, Шешељ запалио Твитер…
И у свом том бунилу, објавише и да ће избори. И сад пламти на све стране. Увукао ми се неки страх под кожу, не смем да укључим ни једну електронску направу, да и мене тај пожар не докачи. Озбиљан сам, шта озбиљан – мртав сам озбиљан. Телевизор све ређе укључујем, углавном слушам радио станице где нема прекодринске музике и са мало вести, али и на тим станицама је, из дана у дан, што су избори ближе, све више вести, тако да се озбиљно размишљам, да, као некад, почнем да слушам плоче. Ту је, барем, избор по мојој мери.
Искрено, од домаћих политичара не могу никога да слушам. Баш ни секунду. Такође ни оне манијаке, који урлају по телевизијама и издају се за некакве новинаре. И у кафани није ништа боље. Избори још нису ни расписани, а паметњаковићи већ вичу да ће овога пута изаћи на изборе, због „Онога“, да буде излазност већа. Ја им кажем, одбране ради, изаћићу на изборе једино ако могу да гласам за самог себе, а да ли ће на власти бити „Онај“ или неко од оних пре њега, заиста не видим разлику. Разлог је прост, мене занимају промене, а нашу политичку елиту промене не занимају. Све те самозване Месије једино брине државна плата и како да нас јашу наредне четири године, а ми, оседлани, има да им ташунамо и уживамо у лепоти јахања. Истини за вољу, има неколико нових групација, који су тврде вере да су баш они за промене, али, искуство ми говори, и они ће на првој кривини испасти из тих кола и предизборна обећања потпуно заборавити, правдајући се, већ чувеним, „околностима“. Нагледали смо се таквих последње три деценије.
Од тог бесомучног урликања, још више ме брину гомиле лажи којима нас засипају са свих страна. Буквално сви и о свему лажу. Лажу политичари, лажу новинари, лажу спортисти, лажу умјетници, лажу певаљке, лажу у школама, лажу на суду…. Подједнако се, и са уживањем, лаже, како о најбаналнијим, тако и, за живот нације, најзначајним стварима. Толико се лаже, да је потпуно нестао осећај за реалност. Чак ако и неко каже неку истину, више му се не верује, јер у мору лажи, ту и тамо нека истина, потпуно губи на значају. То и јесте најопасније, нема више сидра за које се можемо ухватити, већ, као гуске у магли, тумарамо од данас до сутра, без икаквог осећаја за простор и време.
А зна се, у друштву у коме се толико лаже, прво страда морал. И заиста, Србијом је завладао потпуни неморал, који је временом попримо тако чудовишне размере, да је данас све прихватљиво, највеће протуве, које би свугде у свету биле у затвору, овде се проглашавају успешним људима, па су, чак, постали и узор младима. И још кажу, ко вам је крив, људи су се снашли…. Просто ми се повраћа када видим појединце на улици, смучи ми се и на саму помисао да смо за друге, и ја и они – Ужичани. Или, може ли горе једно друштво пасти, када власник Пинка, Митровић, држи некоме моралне придике? Може ли горе? Не може. За овако нешто је и Дантеових девет кругова пакла премало. Отуд, ови избори, чак и да дођу сасвим друге партије на власт, неће ништа променити.
Много смо ми заглибили. Много. Најгоре је када људи почну да уживају у топлини сопственог глиба, иако им је дошао и преко носа. Бојим се да смо ми данас у тој фази….
Да се мало стрпимо, некако довучемо до пролећа, па, кад олиста, што у никад актуелнијој песми, Бора Ђорђевић каже – да побегнемо негде, далеко, што даље, где не требају пилуле за спавање.
И шта кажете, хоћемо ли на изборе? Да остајемо кући, да изађемо и чврљамо листиће или да се самоорганизујемо, направимо грађанске листе, па да ове вечите, професионалне дилетанте, самозване политичаре, пошаљемо у незаслужену пензију?
Па, није ваљда да само они умеју трошити наше паре?

Душан Ђуровић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.