Pomozi bože!

milaNiko normalan, niti dobro naoružan metodološkim oružjem za predviđanje američkih predsedničkih izbora, još uvek ne može sa sigurnošću tvrditi šta će se desiti 8. novembra, ali, jutro posle poslednje predsedničke debate, svima nam je jasno da je njen pobednik Vladimir Putin. Sigurna sam da je i sam oduševljen dužinom besplatnog vremena u etru, direktno iz Las Vegasa, koje su mu posvetili i Donald i Hilari, raspravljajući o njegovoj snazi, ljubavi i prijateljstvu. Bravo za Putina!
Nemoj sada neko naivno da pomisli da bi Putin mogao pobediti i na američkim izborima, iako u ovom izbornom ludilu više ništa nije apsolutno nemoguće. Zato, valjda, Tramp i odbija da potvrdi da će, kakvi god budu, priznati izborne rezultate.
Donald je Hilari nazvao gadnom ženom, što je ona sigurno prihvatila kao kompliment, a ona njega najopasnijim predsedničkim kandidatom u američkoj istoriji, što je za Donalda, verujem, takođe pohvala. Posle tridesetak minuta pristojne rasprave o postizbornim aktivnostima, predsedničkim programima i planovima, oboje su isukali teško oružje i pljuvanje nastavili baš tamo gde su i stali dan ranije. Hilari nije smela ni da dobije nominaciju, tvrdio je Tramp, aludirajući na mnoge nepravilnosti u njenoj dosadašnjoj političkoj karijeri, koja se graniči sa ilegalnim aktivnostima i obiluje lažima i neistinama, ali se svi, kao pijani plota, drže floskule – nevina, dok se ne dokaže suprotno. Saznali smo, takođe, da su izbori lažirani, kao što su lažirane Emi, Gremi, Oskar, Zlatni globus, MTV i ostala nadmetanja. Jer, predsednička, od tih holivudskih, nisu ni po čemu, ni čistija, ni drugačija, čak, kako Tramp tvrdi, ni manje nameštena. Onda mu je Hilari dobacila da je on pravio “Poznatog šegrta”, dok je ona hvatala Bin Ladena, a on uzvraćao njenim tridesetogodišnjim lošim iskustvom, koje Amerika sebi više ne može priuštiti.

Polarizovana Amerika sada je podeljena na tri velike grupacije – za Trampa, za Hilari i protiv oboje. Ovi poslednji sa gnušanjem odbijaju da 8. novembra izađu na izbore. Ekstremno se razlikuju oko poreza, abortusa, vojske, policije, ekonomskog razvoja, imigracione i penzione politike, zdravstvenog osiguranja… Tako je uvek na ovdašnjim izborima, ali su ovogodišnji, na mnogo načina specifični, upravo zbog kontroverznih kandidata, koje Amerikanci, u suštini, ne mogu da vide očima.
Jedina radost nastupila je na kraju debate, pošto je svima laknulo, jer je poslednja. Dan posle, u firmama se o njoj ne priča. Kako je oko trpezarijski stolova u kućama srednje američke klase, ne znam. Izbornoj kampanji, punoj paradoksa, doprineo je još i jedan detalj iz debate – 15 minuta pre početka, organizatori su molili publiku u sali da ničim, ali baš ničim i nikako ne pokazuje reakcije, nego da sedi u grobnoj tišini. Stvarno, ako je tako, čemu onda publika? Ili je i to vežba za grobnu tišinu, u kojoj ćemo osvanuti 9. novembra?
Tiho svakako nije bilo na tradicionalnoj humanitarnoj večeri sinoć u Njujorku, koju Fondacija Alfred Smit organizuje uvek pred predsedničke izbore. Koncept je tipično hipokratsko američki – skupljaju pare za katolička sirotišta za decu, prave viceve na račun kandidata, viđenija TV lica takođe prisustvuju, narod se zabavlja, po principu – ništa nam nije.
Preživesmo i to ludilo, nagledasmo se zgražavanja prisutnih na Donaldove šale i veselih lica, unjihanih u Hilarin humor, dok je između Trampa i Klintonke sedeo njujorški kardinal, valjda kao amortizer, naročito ako je uz njega bio prisutan i sam Gospod Bog. Njegova ce nam pomoć, ovog 8. novembra, biti i te kako potrebna.

Piše: Mila Filipović, Čikago

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.