Посипање пепелом

1.
Сећаш ли се звука првог првог дана санкања, првог дана доброг снега?
Будиш се и чујеш га; непоновљив је, сасвим другачији од оне иритирајуће какофоније великог одмора и безглавог зундања школским двориштем.
Од брдашца до ограде, низ Рајића зид, поред Чворове куће до Парчића – безбедна зона за ситну боранију, укључујући и оне недорасле за самостално управљање моћним родлама, лигурама и санкама; њих су старија браћа и сестре држали испред себе, скоро добровољно. Заузврат, жутокљунци су вукли узбрдо то небеско возило, за које само непажљиви посматрачи тврде да се по снегу креће.
Свака падина и иоле стрма улица, пуна; свака има свој жамор, своје птице ругалице, свог плачка, и сви се ти звуци испред куће у Неранџићевој сливају у зимску рапсодију, зимску назујаност у којој не знаш куд би пре. И пред сваком кућом, врте се преузбуђени полетарци и полетарке и уче се тешком занату доношења одлука.
Чинило ти се да доручак и прописно облачење предуго трају, и да ћеш сигурно закаснити, иако још не знаш где си пошао, је ли снег правилно нападао и покрио коцку или калдрму како ти замишљаш да је добро; бар три добра спуста требала су ти да се увериш да је све ту, да су сви ту и да то може и лаганије.
Кад та страст и неиздрж нестану, не мораш се ни бавити тиме што ти понекад на ум пада и, као, буди струје и сокове.

2.
Боже драги, колико нас је било!
Биће, то је тај бејби бум. Бројност нам је расла, а клинци задржани у кућама против своје воље, док напољу добар снег пада, реткост; ти таоци родитељског страха од назеба или сужњи кажњени због књижице и онако, пуштани су кад се ковитлац стиша и увек су каснили на оно што ће се памтити и препричавати, и, чини ми се, тако ће заувек остати.
Тамо, где су жамор, ругалица и плачко, пуно је; иако су свака падина и стрма улица непоновљиве, јединствене, тај преплет се уредно понавља, као да је неко прописао како ваља обављати те ритуале чистог снега и јуначког минуса.
С озбиљношћу олимпијца, набијао си вунену капу с кићанком до обрва; кримку, мало тесну због вунене чарапе, везивао си испошћеном гумицом за тегле, удвострученом.
Горе, на стартној линији, на десну ногу ставићеш шлицугу „Пујдовку“ – гвоздену шипку елегантно свијену око комада дрвета, с канапом који око ноге притежеш жутом дрвеном бојицом, мислиш најнепотребнијом, или дрвцетом заосталим из сезоне прављења и ношења у школу сто дрваца и квадратног метра.
Тако су мајстори управљали, једном слиџом и енергичним забацивањем задњег краја родли, лигура, санки…
Мада, ни тај префињени управљачки систем није био гаранција против излетања са стазе, превртања и закуцавања с леђа у оног малог што није знао да се рђа са лименог окова санки, возног, уклања одлучним трљањем по снегу пре спуста.
Кад је било очито да ћеш неког стићи и ударити, тог неискусног малца са превише рђе на виталном делу санки на пример, ред је налагао да викнеш: „Чампар!“, не би ли мукица имала шансу да ти се уклони с пута.
Није то нарочито успевало и временом је тај узвик упозорења постао кликтај одушевљења док брзи грува у спорог и избацује га са стазе.
На ту реч, свима низводно се бубрези згрче.
Остаје вечито питање: треба ли спорији да се потпуно уклони оном у залету, или брзи да гурне оног са мало зарђалим небеским кочијама, таман колико му је потребно да и он ухвати ритам стазе, и не остане да се вуче у свету који пропуштање прилика сурово кажњава?

3.
А пре првих спустова, док је снег још неутабан и неуглачан, вредни су уз ограде направили стазу од пепела. Јер, никад није свима распуст.
Одрасли су, умотани колико се може, клемпали тим улицама до равног, рецимо до Ракијског пијаца, да сачекају аутобус, који можда и не вози по алауџи; „Ракетом“ или без ње, докопавали су се фабрике. У њој су, уз звук тешке индустрије, чекали да сване, да се раздани.
Ни целац, ни вожњом утабани снег, нису им се уклапали у слику одласка на посао; као стакло, као исполирани кристал углачане „клизе“ још мање. Озбиљан је то био свет, ти запослени, и пепео поред ограде им је био важан део тог ритуала обављаног у мраку, тишини и на мразу.
Касније, некима се разданило, неки још чекају да им сване, све уз звук тешке индустрије и киселкасти мирис буковог пепела на снегу.

4.
У мом бескрајном брдовитом свету, распростртом преко Пашиновца, Брдашца, Белог гробља и скоро до Ибишевог гувна, па тамо Шумадијском до Клисуре и наниже, лигуре су биле дрвене, ниске и кратке, понекад потковане лимом; родле су биле робустне, металне конструкције, од округлих цеви, с дрвеним седиштем; санке су биле углавном куповне, дрвене и лаке.
Родле, шлицуге, шрафцигер, хајл… У брдовитом свету, бескрајном за нашу величину и домете, знали смо немачки и пре поласка у школу.
Горе, на старту, рецимо да је то било на Ибишевом гувну, поред поменутог тројства, после дугог успона, вожњу су почињали и важни власници дрвених скија, што куповних, што прављених, с опругама затегнутим око „Крцунки“, ХТЗ дубоких ципела радника Ваљаонице бакра у Севојну.
Они су, обојица, код Ћанине куће продужавали низ брег на ком је изграђено игралиште „Наде Матић“; на брегу стаза, на стази скакаоница, испод ње трагови ваљања и превртања. Они су, обојица, обично били на уличним стазама првих дан-два; после су одлазили негде где се зимска радост плаћа.

5.
Браонкаст, сив, црн.
Једно посипање пепелом није довољно у свету пуном здравих пионира; растарлахају то они ножицама у кримкама и својим небеским кочијама, којима су привремено возили близу тла, близу пепела.
Вредне руке добрих домаћина обнављале су ту траку сигурности за све којима није распуст и не празнују појаву доброг снега на улици погодног нагиба.
Посипање пепелом у колективном знању јесте покајање, преображавање у бољег човека после увиђања грехова; западни хришћани имају и ритуале везане за тај симболични и преокретни чин.
Посули су наши све улице, посипамо и ми данас; уместо из шака и церемонијалних посуда, сипамо га из димњака по свима нама, по овом снежном свету.
Кажу, није добро посматрати црно-бело; сивих тонова недостаје.
Не кажу да ако бело нијансираш сивилом, цео свет ка црном путује.

6.
На раскрсници код Ћанине куће, после силног правином од Белог гробља, средњи пут је водио у двориште ОШ „Нада Матић“ и, ко промаши скакаоницу, вожња се безбедно завршавала на великом и равном платоу.
Право су степенице до Социјалног и Слануше, у горњем делу камене са зидићима, од половине бетонске, широке, школске. Било је зима током којих се могло возити, не марећи шта је све снегом затрпано.
Десна скретања, тешка при тој брзини, водила су ка лијевом скретању; вешти небески возачи, приземљени стицајем околности, успевали су да одрже погон до улива на раскрсницу испод Прохорових. Онда се, поред Поште ишчезле у суседним свемирима и непоузданим сећањима, полако, победнички, возило и до улице Маршала Тита, оном Командантовом, којом и данас, са замишљеном песницом на челу, његови пионири и омладинци пролазе.
Између Поште и СДК могло се сударити с неким од моћних бобова, вожених од Ковачнице Пором, калдрмом Загребачке поред Резервоара, па улицом Вите Пантовића изнад Трга партизана. Могло се, али никад није: то место је било сањани циљ многочланих промрзлих постава иза фаповог волана; у сантиметар су мерили чије су кочије, небеске, даље добациле.
На том месту, инфлаторних деведесетих, у којима су чак и казне биле незамисливо обезвређене, неки градски лик, урбан такорећи, с осмехом је поручио страшном полицајцу Чајетинцу: „Пиши! Не можеш ти да напишеш, колико ја могу да платим!“

7.
Прича с Чајетинцом и брисачима окићеним цедуљама, нема везе с писањем, мада би било лепо да има; ни са локацијом, ни полицијом.
С радошћу и небеским кочијама свих врста још мање.
Има с пепелом и силним декадама вожње са зарђалим родлама, лигурама и санкама, изнова и изнова.
Свуд је пепео, и удишемо га предуго већ, а као да и даље не познајемо значај кратког трљкања напред-назад и пењања на брегове који нуде добру, брзу и узбудљиву вожњу.

8.
Чампар!

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 951)

у продаји је нова књига Драгана Р. Филиповића, Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда, коју можете купити у Петру Пану у Ужицу, тел. 031/601-776

http://uzickanedelja.rs/pecajuci-starom-prugom-od-uzica-do-visegrada/

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.