ПОШТО ЖЕТОН?

automat

ЕВРОПЉАНИ И ДОМАЋИНИ НА ДЕЛУ

Ништа без решоа, џезве и турске кафе

Читам пре неки дан ко­ментар неке Еуропљан­ке, како је градска власт у Ужицу направила фе­номеналан потез и забранила чиновницима да, као последње сељачине, кувају кафу на радном месту, већ их је натерала, као све Еуропљане, да користе аутомат за кафу… Ако ко мрзи чиновнике, то сам ја, али одмах у мени про­ради српски инат, зашто би ико­ме на кугли земаљској сметао решо и слађа, а јача, или танка, до пола шоље, рано ујутру? Ре­шо и џезва непоправљиво смањ­ују продуктивност? Помислих да Еуропљанки одговорим – уместо да избаце на улицу гомилу пар­тијских магараца, које су запо­слили потпуно незаконито, они малтретирају службенике и не дају им да пију домаћу кафу, не­го морају да пију ону одвратну филтер кафу, али, ко ће се са Ев­ропом носити, одмах ће ме про­гласити назадном српском сељ­ачином…
Међутим, прочитах, сасвим случајно, на интернету, из неког градског билтена, исту ту вест, али се овога пута нису величали еуропски манири наших мудрих локалних вођа, већ се, онако по српски, величала штедљивост на­ших градских Домаћина… Ето, ре­шили да штеде на струји, па уве­ли апарате…
Тад ми је прекипело из момен­та преко џезве и исцурело на све стране…. Која, бре, Европа, који, бре, Домаћини… Кога, бре, замла­ћујете, па ако сте ви из градског билтена сисали весла, ја нисам…
Одем код главног уредника, испричам му моје виђење ствари, он пресавије табак, пардон мејл, па упути, уредно се позивајући на Закон о доступности информациј­ама, писмо градском руководству, следеће садржине:

Поштовани,
молимо вас да нам, по Зако­ну о доступности информација­ма, доставите податке о НАБАВ­ЦИ или ПОСТАВЉАЊУ аутомата за кафу. Када је био тендер, ко су учесници и ко је победио на тендеру и за колики новац. У чијем власништву су данас по­стављени апарати и ако нису у власништву Града Ужица, да ли закупац плаћа закуп простора и колики?
Хвала унапред.

Дакле, ствари стоје јако про­сто. Ако је те уређаје купила градска власт, онда је морала да спроведе тендер за набавку. Ако није купила градска власт, она је то неки предузетник поставио, али је тада морала да буде лици­тација за парче ходника градске управе, такође јавно оглашена и мора се знати колика је излици­тирана висина закупа градског ходника.
У противном, ако је апарат у ходнику, који је власништво државе, поставио неки случај­ни пролазник, питао портира, и он му рекао да може, али негде у углу, да много не смета, онда не видим разлог зашто ја не бих поставио пар апарата за хот-дог, неколико за сладолед и барем је­дан за кокице. Има да Домаћини и Еуропљани забране уношење хране у зграду градске управе (када може забрана у биоскопу, зашто не би могла у градској ку­ћи) и посао има да цвета. Нешто размишљам, могли би у пар кан­целарија да направе кафић и не­колико бутика, онда нико не би ни напуштао Градску кућу и тада би продуктивност скочила до не­слућених висина…
И ето, видећемо шта ће да нам одговоре, па ћемо све јавно објавити у наредном броју Не­деље. Што би другови полити­чари рекли, хоћу да верујем да је у овом случају све урађено у складу са законом, ипак су са­да реформатори на власти, не би они дозволили да се компро­митују на оваквим ситницама….

А опет, искуство из 900 бројева Недеље ми говори нешто сас­вим друго…

Душан Ђуровић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.