Посветио сам се музици

- И то је она стара варијанта – музичар стави опрему која вреди 5.000 евра у ауто који вреди 500 евра, путује 50 км да би добио 5 евра, а газда мисли да то не вреди ништа – рекао је Пеђа -

ПРЕДРАГ ПЕЂА ПОПОВИЋ, ПЕВАЧ
Предраг Пеђа Поповић, ужички рок певач, каже да у Ужицу, упркос свему још увек има квалитетних рок бендова. Он је тренутно ангажован у три бенда и то“Поп кок“, „Архивска забава“ и „Н О код“.
Предраг је основну школу завршио у „Душан Јерковић, затим средњу у „Гимназији“ и Вишу пословну техничку школу у Ужицу. Радио је дуго осигурања, затим у Ужичкој банци и једно време био в.д. директора те банке у Косјерићу. Поред Ужица и Косјерића, радио је и у Новом Саду и Чајетини. Међутим, како сам каже, његова жеља и његово биће је ипак посвећено музици.


Пеђу је музика интересовала још од малих ногу.
– Волео сам музику и са седам година сам добио свој први грамофон. Преко плоча почео сам да учим енглески језик и то пре него што сам почео да га учим у школи. Имао сам речник, а онда узмем читам текст са плоче, јер обично се на омоту плоча налазио текст, и онда преводим, јер ме је интересовало о чему ти људи певају. Када је био текст уз плочу био сам одушевљен, а када га нема онда полако слушам и бележим речи, а онда преводим. Такође, у основној школи имали смо неке приредбе, па смо се некако организовали и правили те неке свирке. У седмом разреду имали смо прави озбиљни бенд, мада нисмо имали име. Углавном сам певао иако сам свирао гитару. Схватио сам да има људи који пуно боље свирају од мене, па сам одустао oд свирањa. Углавном свирам за себе, код куће, када желим да се опустим. Иначе, чланови тог бенда су били старији од мене и већ су имали доста свирки иза себе. Свирали су свадбе и друга славља, Не знам где су данас ти људи, нисам их видео много година – сећа се Пеђа првих година у музици.
Касније, у средњој школи, како каже, није било неких бендова. Дружио се Бојаном Вуловићем, Милованом Сретеновићем Микшом, који је свирао у више бендова, Оливером Јездићем, који је једно време свирао у Галији, Жељком Ковачевићем Ковачем, и та група је, као што Пеђа каже, више слушала и покушавала да нешто импровизује, него што је радила озбиљно.
– Слушали смо џез стандардe и покушавали то да свирамо, али брзо смо се разишли. У средњој школи 1989. године у тадашњем Дому ЈНА имали смо наступ, Мислим да је Тони Станковић тада организовао сусрет ужичких бендова. Ми смо се онако на два дана пред свирку скупили и то Банaт, Оливер Јездић, Горан Мулина, Саво Петровић и ја. Било је симпатично, јер смо свирали баш популарну светску музику – Принц, Полис, Ју Ту, а имали смо и једну нашу ауторску песму, чији је аутор управо Оливер. Звали смо се „Комплекс Б“, као и песма – рекао је Пеђа.


После тога је радио у бенду „Конхеретни коњи“, са којима је имао велики наступ у хали 1991. године и тог концерта се радо сећа.
– Било је око 5.000 људи у публици. Тада су свирали „Луде жене“,ми, „Освајачи“ и још један бенд из Крагујевца, Неша „Галија“, „Забрањено пушење“, „Пилоти“, Рамбо Амадеус и „ЕКВ“. Била је то изузетна свирка. Сви смо тада имали трему. Ја сам први из бенда изашао на стејџ, иако сам био пратећи вокал. Чекајући да се сви наместе, у једном тренутку таква трема ме ухватила гледајући сву ту публику испред себе и размишљао сам да ће свирка бити катастрофа. Али, када је бубњар дао знак, онда је све нестало. Сада и млађима, када приметим да имају трему кажем да им је то нормална ствар, да трема увек постоји, и да не обраћају пажњу на њу, да буду свесни када крене музика да морају да изнесу песму, јер песма је најбитнија, Чак и да се десе грешке, а оне су неминовне, људи праштају.


Наш саговорник каже да је после тог концерта наступио период затишја.
– Такво је било време, више се слушао турбо фолк и култура се тотално изврнула. Пре се није слушала та врста музике. У нашим генерацијама врло мали број људи је слушао народну музику и одједном се све изокренуло – велики број људи је почео да слуша народну музику и турбо фолк. Тада је Синиша Јовановић, који је био фронтмен „Кохерентних коња“ отишао у Грчку, па су „Коњи“ стали са радом. Када се он вратио снимили смо неки материјал, који је понео са собом у Швајцарску. Једна компилацији је издата у Швајцарској на ЦД-у, али тражили су да дође цео бенд. А бенд је у Србији, која је у рату, под санкцијама, тако да нисмо могли да одемо. Можда би тада направили неку каријеру у иностранству. Синиша се вратио и сада опет смо у студију, радимо те старије песме и неке нове – каже Пеђа.
– Гура нас љубав према музици. То је нека жеља да презентујемо себе. Пре два месеца састали смо се Мишко Милосављевић, Саша Дуковић, Синиша и ја. То су стари „Кохерентни коњи“, али сада немамо активно име, а идеја је да се зовемо „Поп кок“. Када се бавиш музиком мораш да ослушаш тржиште, а истовремено да оставиш свој траг, али опет и да то не буде само психоделија или само панк, или само један правац који неко воли, него да људима предаш себе који ће таквог да нас прихвате – рекао је Пеђа.
Када су се „Кохерентни коњи“ растурили Синишиним одласком, после неколико година се активирао сада покојни Љубиша Голубовић, који је позвао нашег саговорника у његову екипу.
– Почео сам да радим са њим и бенд се звао „Рок алманах“. Радили смо две године заједно, али ту је био проблем што смо једино Љубиша и ја имали жестоку жељу да се бавимо музиком, а осталима је то био хоби. Више су гледали на то да побегну од куће, да се баве са нечим што воле, а Љубиша и ја смо били загрижени да направимо неки успех, да се бавимо тиме, да нас људи чују, да ширимо лепу атмосферу. Ретко смо имали пробе, једном у два месеца, а то је баш мало за моје апетите и уопште за неке озбиљније свирке. Имали смо можда четири свирке за те три до четири године. Наступали смо у „Конгу“  два пута, свирали смо мото скуп у Великом парку и на „Ин вајерсу“ – додао је Поповић.
Касније се преселио у Нови Сад и живео тамо једно време. Када се вратио сасвим случајно је на концерту „Лудих жена“ у некдашњој „Рупи“ срео другара бубњара Војкана Алексић.
– Рекао ми је да је почео да ради са добром екипом у којој су Велибор Вецо Герзић, Жељко Андрић Пепи и Лука Ђуричић. После два минута срео сам Пепија и он ми каже како раде њих четворица. Помислио сам супер и да Вецо и Лука лепо певају, али да немају класичног певача. Једна ствар је када свираш и певаш, а друга је када само певаш. Много је лакше само певати или само свирати. Сутрадан ме је позвао Мишко Милосављевић да певам у „Архивској забави“. Почео сам да радим са њима. То је изузетно озбиљна екипа, То је бенд који је постојао 1989. године. Сећам се да сам долазио на неко одсуство из војске и био је концерт „Архивске забаве“. Лазар Шијак је певао у бенду, Мишко свирао гитару, Пеђа Ковачевић је свирао бубањ и касније се одселио у Јужноафричку републику, Никола Лојаница Филенц је свирао бас, Пепи је свирао другу гитару. Имали су пробе код Филенца у подруму и неко је на зиду подрума написао Архивска забава и тако је група добила име. „Архивска забава“ постоји још увек и сада је чине Пепи, Лука, ја, бубњар је био Војкан Алексић, па Ђорђе Стефановић, а сада је са нама Микш, бас гитару је дуго свирао Вецо, али није могао да уклопи своје обавезе, јер имамо честе пробе, па се повукао и сада бас гитару свира Марко Мајкић, али је незгодно што се Марко преселио у Београд. Имали смо и имамо певачице. Прва је била Ивана Мијатовић, она студира у Новом Саду, па Божана Петровић, али се она окренула комерцијалној музици, и сасвим случајно смо срели Ану Божиловић, са којом смо радили концерт за Ђока Васића. Како смо је чули како пева, а имали смо неку заказану свирку у суботу, позвали смо је да ради са нама и она је прихватила. И она је сада у посатви више од две године, али је проблем, јер је сада и она у Београду, па је тешко скупити шест људи. Kада треба да се закаже свирка, шест људи треба платити, а то је мало скупља варијaнта, јер газде гледају како да прођу јефтиније. И то је она стара варијанта – музичар стави опрему која вреди 5.000 евра у ауто који вреди 500 евра, путује 50 км да би добио 5 евра, а газда мисли да то не вреди ништа – рекао је Пеђа.
За бенд од шест чланова тешко је наћи локал у граду где би могао да наступа.


– Тешко је наћи довољно велики простор у граду где можемо да станемо, а и мало људи може ту да дође, тако да власници локала немају неку зараду од нас. У комерцијалним дискотекама „Скала“ и „Гаража“ слуша се друга врста музике, а не џез, панк, фанк, поп-рок, који ми свирамо. У принципу бирамо песме које су нама драге, јер најбитније је ако волиш оно што радиш и то ће сигурно бити примећено и код публике. Врло битна ствар је да оставиш срце на бини. Свако најмање фолирање се препознаје, нарочито то препознаје ужичка публика. Слободан Тркуља када је био у Ужицу, одушевљен је јер је публика сваку песму певала у тоналитету. Видело се да је одушевљен и продужио концерт онако сам док је могао да издржи. Када кажем да изађем у неки локал, ограничен сам са три до четири места, јер не идем у локале где се слуша народна мзуика. Хоћу једноставно да уђем у локал где ће да ми прија музика, али таквих локала је врло мало. „Вермер“ се бави довођењем бендова, али ми смо превелики, а максимално може да прими четири члана, који могу да се спакују на спрату, Свирали смо у „Уни“ доста дуго. Међутим, ту се сада практикује свирке на тераси, а ми смо електрични бенд и били би прегласни. У „Времеплову“ смо свирали пар пута и биле су добре журке, али је мали простор. Сада су проширили терасу, а ми би морали да свирамо унутра. Једино остаје ГКЦ, који има фантастичан простор и жао ми је што не организују бар једном у 15 дана или у месец дана свирку неког ужичког бенда. У Ужицу имамо доста добрих бендова. Рок се у граду не да. Добри су „Брат“, „Хаџи продане душе“, “ У пролазу“… У граду постоји традиција рока. Сама прича везана за Љубишу Голубовића, када је прављен концерт њему у сећање, јавило се 15 бендова, што значи да људи воле рок музику и да постоји традиција, али једноставно немају где да то покажу. Ту су „Смајлери“ који свирају хард рок или хеви метал, који звуче фантастично. „Мун денс“ је фантастичан бенд. Имају два снимљена албума, који су много добри. Има доста деце која свирају добро, али немају прилику да се искажу. ГКЦ је једина институција у граду која би требало да изгура ту причу. Знам да они немају неких средстава, али могу да организују свирку, јер тај простор углавном зврји празан. Ето, ту је и Шоми и „Хајлендерс“, који свира много више по другим градовима, него у свом граду – прокоментрисао је наш саговорник.
Он каже да га је његов пријатељ Александар Васиљевић Цике звао за Међународни дан џеза у ГКЦ-а, а пре тога радио је са Трунтом, ужичким познатим џез свирачем.
– Волим музику и желим да се бавим тим, зато певам са скоро сваким ко ме позове. До скоро нисам себе сматрао професионалцем, јер сам радио искључиво из љубави. А и немогуће је да будеш професионалац у Србији у овој врсти музике, јер од рок музике заиста не може да се живи. А себе сам укапирао као професионалца, када сам схватио да ми је једноставно то у крви и да не могу да бежим од тога, да волим да то радим и да ми то прија, и на крају сам прихватио да сам музичар. Чак сам почео да се бавим неким ауторским радом, да пишем песме и да компонујем. Прихватио сам то као чињеницу, јер не можеш побећи од себе. И када ме је позвао Цике, требало је да се спреми четири до пет песама за Дан џеза у ГКЦ-у, отишао сам на пробу, Ту су били Славко Марковић и Дарко Исаиловић, бас гитара. Проба је добра прошла и добро је звучала. Решили смо да наставимо и даље да радимо и тако је настао „Н О код“. Свирамо углавном блуз, рок, и већ смо имали четири свирке. Свирали смо сада на „Ин вајерсу“ и имали смо изузетан добар пријем код публике. Иначе, ово је мој четврти „Ин вајерс“ са четвртим бендом,“Рок алманах“, „Баракауде“, „Архивска забава“ и „НО код“.
Иако је ангажован у три бенда, Пеђа не зна колико ће имати користи од свега тога. Каже да би волео да направе неке свирке по Србији, да се чује за сва три бенда, али највише би волео да тај неки ауторски рад изађе, да пређе на виши ниво.
– „Поп кок“ већ ради ауторске песме, „Архивска забава“ је мало чачнула око тих ствари али је све то још на нивоу идеје, „Н О код“ има жељу да крене са ауторским песама, али кратко постојимо, тако да ће то бити у неком будућем времену. Има неких песама на којима смо доста радили Микш и ја, али то још није видело светлост дана. Пишемо и на српском и на енглеском, мада ја преферирам енглески, јер много већа публика. Ако се ради на српском ограничавамо се на тржиште Србије, мада у суштини језик није битан. То видимо и по Кореанцу који је успео да освоји цео свет. „Поп кок“ је у студију већ два месеца и један део је снимљен. Са нама је бубњар Пеђа Милутиновић, који ради са много познатих музичара, попут Васила Хаџиманова, Дука свира бас, а Синиша је певач. После остаје да се ради продукција и микс. Претпостављам да ће Мишко Милосављевић, који свира гитару, радити продукцију. Када завршимо и тај део, остаје да нађемо издавача, а планирали смо да то буду неки људи из Ужица, ако буду заинтересовани, па да тако направимо ужичку причу. Песме су шарене, рок, панк, џез, баладе –рекао је о плановима Пеђа и додао да „Архивска забава“ има пар заказаних свирки, а са „НО кодом“ планира наступе по фестивалима.
З. Г.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.