Поврaтак у будућност

- Био је финансијски директор једне од најмоћнијих фирми у Југославији, а често и пословне ручкове плаћао из свог џепа -

СУГРАЂАНИ: БОЖИДАР БОЖО РМАНДИЋ
Чувени амерички стручњак за тржишну утакмицу професор Хантигтон, на питање новинара шта је најважније за успех неке фирме, одговорио је: „Мудро пословно руководство и стимулација запослeних“. Ваљаоница бакра је неколико деценија била једна од најуспешнијих југословенских фирми. Да ли због поштовања те девизе?
Дипломирани економиста Божидар Божо Рмандић био је финансијски директор Ваљаонице бакра и алуминијума у време њене највеће производно-финансијске моћи. Ваљаоница је била симбол напретка и усвајања најбољих међународних пословних пракси и стандарда. Била је позната и по томе што је увек одржавала коректне односе, засноване на узајамном поверењу, са пословним партнерима, без изузетка, широм Југославије. Уз то и пример безбедности на раду и пошптовања људских права.
Она је знатан део свога дохотка улагала и у некомерцијалне пројекте којима се унапређивао жвот шире заједнице, не само краја у коме је пословала. Притом је непрекидно улагала у развој запослених, од школовања, изградње станова, одмаралишта, здравствене заштите, до развоја спорта и свих видова рекреације.
Пред њеном капијом је непрекидно врвело, не само од посета пословних партнера, него и студентских и школских екскурзија, из свих крајева некадашње Југославије које су увек примане за разгледање погона и упознавања са процесом производње. У ходницима управе било је увек живо, не само од службених лица, него и представника разних организација, клубова, удружења па и приватних, који су лично долазили да наведу разлоге тражења помоћи. Чести посетиоци су била и свештена лица, долазили су чак и фратри са острва Хвара за помоћ у прекривци бакром манастирског крова.
И по томе је Ваљаоница била права југословенска фирма и тиме симболизовала некадашње заједништво у јединственој држави. За све то издвојене су из дохотка велике паре. По функцији у овој фабрици, најодговорнији за то био је управо наш суграђанин Божидар, популарно Божо, код кога су, такорећи, били кључева од касе из које се све то финансирало.

– Распоређивање а не отуђивање –

Раније смо га могли видети како са супругом излази у шетњу из стана у блоку „Це“, а сада чешће самог, са штапом, како се враћа са пијаце или док пролази Тргом у Градску библиотеку, чији је давнашњи члан.
Лако га је било разликовати од других пролазника. Ако би се тражила сличност са неким ликом из литературе, рекло би се да личи на Вука Мандушића – само кад би му се додало двадесетак сантиметара по висини и продужили брци; али сличнији је био Мехмед-паши из Андрићеве Травничке хронике, по томе што прихрамљује, по црним и сјајним очима и изгледом као да се увек осмехује. У пензији је од 1974. Но и поред великих година, и даље својим држањем оставља утисак свежине и младости.
У соби у његовом стану било је прохладно. Нуди домаће жестоко пиће да се изнутра загрејемо. Намештај скроман, једноставан, без икаквог луксуза. Обичан сто, тепих, регал са књигама. А некад је располагао финансијама једне од најмоћнијих фирми у Југославији.
Као да ми ми чита мисли, каже да су некад полагали заклетву да ће финансијама располагати поштено и одговорно. Средствима су тако располагали. И помагали готово све који су се за помоћ обраћали, нису шкртарили. Позајмљивали за плате Златибору, Ракети, Будимки и другима.
– Понашали смо се солидарно, али не због милостиње, већ узајамних пословних веза, међусобне зависности. Највише дрешили кесу за локалне потребе. Влајко је, додаје, увек био преокупиран развојем Ужица и Севојна.
Поред осталог, када је рађен блок „Липа“, дали су паре за уклањање коцке и калдрме и полагање асфалта од Музеја до Алексића Моста. Учестовали су у опремању Музичке школе. Да наш инжењер или радник, каже, има где музички да образује дете. Издвајали за зграду учитељског факултета и техничке школе. За пут према Севојну. Зграда гимназије још има боју из ондашњег времена…


– Дође гост из Енглеске, немаш где да га сместиш. Морали смо да да дајемо паре за проширење хотела на Златибору. Све је било сврсисходно, где год смо трошили фабричке паре. Па како не дати за Радио клуб, Стрељачку дружину…
Имао је одређену самосталност у располагању финансијама, јер је поседовао стручност и Влајково уверење у његово лично попштење. Ретко се мешао у финансијско пословање.
Као челна личност за финасије, био је свакоденвно упућен у билансе предузећа, највише знао. Његово је, каже, било да паре распоређује, а не отуђује. Јер то нису, додаје, биле његове паре, није његова имовина. То је рекао и генералу Јеши Поповићу, народном хероју, кад је долазио да тражи паре за борачку прославу. Отишао је љут.
Навео је и овај пример. Кад је требало да се гради одмаралиште, Влајко шаље њега и Влада Јовановића, из грађевинског одељења, да крену низ обалу и одаберу локацију. Одлучили се за Будву. А онда им председник будвљанске општине нудио бесплатно по плац.
– Али не зато што жели да нас подмити, него да подстакне индивидуалну изградњу вила и викендица. Биле су само две, од дрвета, Милоша Минића и сликара Милуновића. Насмејали су се и нису прихватили. Црногорска изрека каже: „Чапру дајем (хвата се за кожу образа), али част не дајем“.
Слични изазови су били чести. Није лако ни бити главни за паре. Оде са пословним партнерима на ручак у „Палас“, а келнер доноси рачун и гледа да ли ће потписати или ће извадити из џепа да плати.
– Мене срам од гостију, шта ће помислити. Таква су времена била. Пијем кафу са директором „Паласа“, а он вади паре да плати или да иде на њихов рачун. Како да се понашам у таквим ситуацијама, а увек хоћу да будем честит и поштен човек!

– Време студија економије –

Округличастог је и, као, препланулог лица, рођеног горштака. Осмехнут. Очи неодређене боје, некад велике обрве, сада пепељасте, некад црна коса, сада скроз седа, али још густа, са једним праменом изнад чела који му даје изглед некадашњег врпољивог, несташног дечака, жељног игре и шале.
Где су брци, Божо?! питам чудећи се. Нема некадашње сличности, ни са Вуком, а ни травничким пашом, којем се и брк смејао изнад блиставих зуба.
– Досадили ми, није лако бринути стално и о брковима. Кад се мало навлаже зими, хоће да се заледе, а праве и друге сметње. Има она црногрска изрека, наводи је, смејући се: “Тешко звону на мршавом јарцу и брцима на слинавом старцу“.
Фали му још једна, па да започне десету деценију живота. Рођен је у селу Пољима код Колашина. Породица сиромашна, какве су биле у већини у његовом крају. Два-три рала њиве, две косе ливаде, десетак овчица, во и крава. А њих са родитељима шесторо. Због тога и не носи неке лепе успомене из детињства. Једино му се у сећањима чешће јавља живописни кањон реке Таре. Али сада, можда због недостатка лепих успомена, често га пече жал за родним крајем.
Отац Раде био је учесник три рата, на Брегалници рањаван. У рату се добро описменио и дружио са интелектуалцима, па је био деловођа у свом месту, помагао људима писањем молби, жалби, приговора, да сроче писмо родбини или сину у војсци. Захваљујући његовој писмености, сва три сина је дао на студије и сва три завршили факултете.
Божо је гимназију учио у Бјелом Пољу и Беранама. Био је ђак генерације, ослобођен полагања велике матуре. За средњошколско образовање вежу га најлепше успомене. Кад би бирао године које би желео да му се врате, биле би то оне за време гимназијског школовања.
Као средњошколац био је на изградњи пруге Брчко-Бановићи. Била је то, по њему, најпреча инвеситиција у послератној Југославији, чиме су повезани босански рудни басени и црногорске шуме, што је било полазна основа за привредни развој Југославије.

– Студије економије –

По прослератној квоти, имао је обавезу да студира економију у Загребу, јер је у Београду још била виша економска. Ту је завршио једну годину, а онда прешао у Београд.
У вези са студијама у Загребу сећа се, кад је почела изградња ваљаонице алуминијума, да је стигло протестно писмо са потписом Савке Дабчевић, због паралелних капацитета. На седници колегијума Ваљаонице, Влајко је прочитао писмо, онда га згужвао и бацио у корпу за отпатке. Божо му каже „не буди, Влајко, луд“, А он му одговара:“ ти си, Божо, луд“. После седнице Божо вади писмо и предаје га секретарици директора Боби, да га испегла и одложи у домументацију. Савка му била колегиница са студија и био на састанку кад је примљена у Партију.
Како се издржавао на студијама? Смеје се и каже:
– А знаш ли ко је морао да истовара угаљ! За извођење колегиница у биоскоп морао сам продавати бон и остати без вечере.
Студије је завршио на време, у јуну, без дана апсолвентског стажа. Да остане у Београду, није било пословних банака. А није могао зарадити ни за ново одело, стан и друге потребе. Да се врати у Црну Гору – у њој није било великих предузећа. „Ма дај хлеба, нисам у ситуацији да бирам!“ помислио је. По препоруци професора, одлази у Светозарево за шефа плана и анализе. Ту се доказао предлозима за смањење трошкова и времена за поједине операције. Подносио је саопштења о својим налазима на важним састанцима, саветовањима, конференцијама.

– Запослење у Севојну –

Економиста је, истиче, исто што и интерниста у болници, треба да даје дијагнозе, пратећи билансе предузећа, са предлозима за унапређење пословања. На поменутим скуповима био је запажен од многих, па га је Влајко Брковић, директор Севојна, по објављивању конкурса за финансијског директора, позвао да конкурише и обаве разговор. Срели су се у Београду, јер је пут Чачак – Ужице био у реконструкцији.
„Какви су ти услови?“, питао је Влајко, а Божо одговорио: „Какве услове да постављам кад сам у дилеми да ли сам дорастао да будем финансијски директор предузећа од савезног значаја. Нисам ја нека марка“. „Биће све у реду“, без дилеме. Божо се, прихвативши, уверио да су му сарадници у Севојну били врсни стручњаци, професионалци.
У Севојно је дошао 1961. и остао 13 година. Тада је Севојно производило годишње 4.000 тона полупроизвода од бакра и његових легура и запошљавало 2000 радника. А кад је отишао са места финансијског директора 1974. године, производило је 40.000 тона, извозили на свих пет континената и запошљавало 4.000 радника у Бакру, без Ваљаонице алуминијума. Примали су позиве „са Гренланда до Њу Зеланда“.


Влајко у кадровској политици није био локалиста, него космополита: најближи сарадници били су му Словенац, Црногорац и Македонац. Није уопште гледао на то да ли си члан Паритје или ниси, нити се такав услов стављао у конкурсима за пријем. Наводи Божо.
– Пошто је око 80 посто уграђене опреме било из репареције и технологија застарела, одмах смо кренули са рекострукцијом и проширењем, да се фабрика модорнизује и буде конкурентна. Набављали смо нову опрему. Вучне клупе за вучење жице биле су једножилне, и за цеви исто. А уградили смо клупе за петожилне и уређај за производњу цеви у котуру. Модрнизовали ливницу са две ливне машине и уређајем за континуирано ливење. У погону ваљаонице уређај за прозводњу фолија.
Први сегмент било је, дакле, реконструкција, други изградња ваљаонице алуминијума, трећи почетак финализације. У Севојну је подигнута жичара и фабрика сита у Ариљу, припојена Металопластика, Металопрерада и Елкок, као погони за финализацију. Четврти сегмент била је стамбена изградња.

– Шта би било да је било –

Вратимо се, Божо, у будућност: шта би било да није било судбоносних промена у континуитету планираног развоја Ваљанце бакра и алиминијума?
– Влајко је имао идеју да откупимо земљиште у севојничком пољу, лево од магистралног пута и ту развијамо финализацију бакра и алуминијума и да оснујемо предузеће, можда са „Јединством“, за подизање комплетних објеката од чврстих метала и финалних елемената од бакра и алиминијума. Да се затвори комплетан круг понуде на овој бази.
Кад му је Божо, тим поводом, рекао да су финансије на леду и да само чека кад ће се провалити, он је одговорио: „ Севојно нема где да се развија, само у овом правцу“. Таква му је била визија. С њим је Божо био на одстојању, али га је каже увек и у свему уважавао и поштовао.
А да ли је мкогуће „васкрснути“ некадашње предузеће, каква је била сложена организација Ваљаоница бакра и алуминијума?
– Ни теоретски, у некадашњем смислу. Традицију треба поштовати и користи је, кад треба. Морале би да се врате и некадашње робне куће, које су продавале наше производе. Шта је мала привреда? Велика предузећа су скуп малих, удружених. Нема више раковичког, севојничког, борског комплекса и других. Нема ни Севојна без Бора, ни Бора без Севојна, Светозарева… Све је то било повезано и међусобно зависно. Севојно је изгубило тржиште, изгубили смо бакар, изгубили Бор…
Због будућности сматра да треба усвајати нове и савремене стандарде. Развијати иновативне технологије, што ће знатно допринети расту акција предузећа. Велике компаније треба да буду носиоци развоја. А што се тиче имиџа, истиче да су у некадашњој севојничкој фирми у највећем степену поштована радничка и људска права запослених. На том искуству су се многи учили и у пракси одређена искуства примењивали и постизали боље радне резултате.

-Препорука за будућност-

Шта мисли о променама двехиљадите?
– Због санкција изгубили смо тржиште, па је сав обртни капитал отишао на плате радника. Ко је успео да сачува тржиште, тај је с приватизацијом боље прошао. Силом прилика, фабрике су продате будзашто или отишле у стечај.
Последње две године Божо је био референт за продају алуминијумских производа, а онда се сетио да је имао две и по године борачког стажа из Другог светског рата и поднео захтев за одлазак у пензију.

Како проводи пензионерске дане?
– Зими у блоку „Це“ у Ужицу, лети у викендици на Златибору. Имам супругу, гледамо се и пазимо, у складном смо дугогодишњем браку, имамо две кћери, унуке и двоје праунучади. Из бибилотеке позајмљујем по пет књига, па одаберем оне које волим: есеји, расправе, дневнике сећања.
Као пензионер имао је више понуда за стечајног управника. Започео је па одустао.
– Помислим, зар да ја будем тај који отпушта раднике у фирмама које сам оснивао и запошљавао их. Ни говора! Да ја једем бели хлеб, а они који остају без посла немају деци ни за обичну жваку, е нећеш га, Божо, велим у себи. Нисам се за то у животу борио, нити економију студирао. (Говори отворено и оштро, готово уносећи ми се у лице, а из очију као да му севају младалачке златне искре.) Није то ни морално, ни етички!
При крају, питање шта данас фали Србији? Фали, каже, мудро руководство, мериторно, правично, одговорно, племенито, а не оно које вуче за рукаве свуда по свету кога год сретне…
У Ужицу живи близу шездесет година. Ако га питају да ли је прави Ужичанин, каже да би одговорио да је из Ужица и да је пореклом Црногорац.
Порука за крај разговора:
– Нека ови данас раде као што смо ми некад радили: стручно, одговорно, поштено, искрено одано и уз највеће пожртвовање. Пословање у сладу са одрживим развојем сигурно је једно од најбољих стратешких улагања за бољи и достојанственији живот у будућности.

Милутин Јовичић Лујо

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.