Позориште је моје уточиште

- Свака нова улога је нови изазов и сваким новим изазовом преиспитујем себе, како и на који начин отворити и покренути неку улогу, а да се не понављам, да публици не приказујем исто -

ГЛУМИЦА ТАЊА ЈОВАНОВИЋ
Једна од првакиња Народног позоришта Тања Јовановић за својих 19 година рада у овом позоришту глумела je у око 40 представа.
Њена љубав према позоришној сцени родила се још док је била дете. Можда то није умела у нижим разредима да дефинише, али је била неко ко је био задужен за забаву. Оне генерације пре и после ње памте је као доброг имтитатора и рецитатора, неког ко је увек био ангажован на том пољу.
– Волела сам да будем у том неком тимском раду, волела сам да написану или виђену ствар преобликујем, да је из разних углова испитам. Пред крај основне школе знала сам да волим глуму, али сам имала страх, јер сам знала шта ме све чека. Редовна сам ишла у позориште, интересовалa се за актуелне велике глумце, али више позоришне, него филмске. Уз друштво и места где сам се кретала пред сам крај средње школе, искристалисало се да је глума нешто чимe бих желела да се бавим. Али, опет се јавио тај страх, јер сам знала и процедуру и шта и како иде за упис на академију. Не знам зашто, можда из тог страха, уписала сам историју уметности у Београду. Али, после годину дана прешла сам на глуму, иако се моја мајка томе тада противила. Данас је редовна на свим представама. Завршила сам глуму у класи професора Бошка Димитријевића, који је првенствено био велики човек и педагог, који нас је учио да размишљамо својом главом, да сами креирамо што смо замислили, да анализирамо, да причамо, да сценски размишљамо што је јако битно за глумца – казала је првакиња Народног позоришта Тања Јовановић и додала да није зажалила, јер како каже, „сцена је њен простор, њено уточиште“.
Пре него што је уписала факултет, имала је неког искуства у глуми. Радила је као сарадник у Народном позоришту и играла у дечијој представи „Баш Челик“, као и у представи „Идем у логор“, коју је режирао Бранко Поповић.


– Бранко Поповић ми је дао прву шансу као неафирмисаном глумцу, а онда по доласку са факултета, он ми је поново дао шансу у „Богојављенској ноћи“. Играла сам Виолу. Сада, када када посматрам ствари са овог аспекта, видим са колико ентузијазма се долази у позориште. Рад на сцени је оно што потврђује и преoбликује глумца. Та улога Виоле ми је једна од дражих улога. Затим је уследио Молијер у представи „Тартиф“, где сам играла Дорину. Убрзо је дошла велика улога за мене, велики изазов и можда улога коју данас највише волим. Можда нисам била довољно спремна, али чинили ми се да сам дала све од себе у улози Марте у представи „Вирџинија Вулф“. Имала сам срећу да после тога у Чикагу гледам исту представу. Тражила сам паралелу и била сам поносна на себе. Поред тога, на том путу глумачке каријере било је доста дечијих представа, других великих представа. Мислим да сам имала две до три нове представе у сезони – рекла је наша саговорница.
Од почетка рада у ужичком позоришту, 1. априла 1999. године, само је два до три пута имала „излет“ у друга позоришта.


Као младу глумицу носио ју је ентузијазам, понекад чак и нека дрскост, неки полет. Сада, каже Тања, да за овај посао треба имати добре нерве и стомак.
– Константно, свака нова улога је нови изазов и сваким новим изазовом преиспитујем себе, како и на који начин отворити и покренути неку улогу, а да се не понављам, да публици не приказујем исто. Изазов су и различити жанрови, аутори, редитељи, свако тражи нешто ново. Имала сам, на пример, две представе под истим именом, али потпуно различито виђење редитеља. Излет из једне у другу је драстичан, али занимљив. Сцена је свакако моје уточиште, то је једно место где се осећам потпуно природно, припадајуће, ушушкано и заштићено – рекла је Тања.
Тања је глумица којој није тешко да одигра више улога у једној представи, нарочито када су у питању дечије представе. Она не прави разлику између дечије представе и представе за одрасле.
– Уколико сте одговорни и желите професионално да приступите, не постоји разлика да ли је представа за одрасле или дечија – прокоментарисала је Тања.
Њено виђење је да глумци постоје због публике.
– Технички, у току представе, можда немам свест да је публика ту, али имам неодољиву потребу, као и многе колеге, да оно што донесем на сцену да поделим, да додирнем некога са тим, да отворим питања, нечија промишљaња. Ипак, постоји нека спона између глумца и публике, као нека невидљива нит која вибрира. Осетим када је публика са нама, када је позитивна, када негативна.


На питање како осећа разлику између дечије публике и одраслих, Тања каже:
– Прво морам да кажем да је одлично то што наше позориште негује репертоар и за децу и за одрасле, што је посвећено подједнако и једним и другим представама. Деца су искренија, одрасли су суровији, а може бити и обрнуто. Задовољство је играти и за једне и за друге, само што је за глумца тај контакт са дечијом публиком златан за занат. Са децом у публици никада нисте начисто чиме вас могу изненадити, како могу одреаговати и укључити се у представу, тако да од нас глумаца дечија представа увек захтева да будемо потпуно будни. Играм у „Црвенкапи“, „Палчици“ и у „Тројану“ и то је одличан тренинг за глумца да неким другим путем улази у трансформацију. Ужице има дивну дечију публику, некако су негована у том смислу и знају да се понашају и да одлично реагују у току представе. Врло често причам са децом после представе, јер мене као глумицу увек интересује шта им се допало, шта није, због чега, шта је порука представе, нешто ми то значи да чујем.


За свих ових 19 година рада у ужичком позоришту, улога у најновијој представи „Сведобро“ у режији Немање Ранковића, код ње је изазвало, како каже, најчуднији осећај.
– Тај процес је био предиван. Премијера је уздрмала јавност, а то видим по реакцијама публике и познаника. И они који воле и који не воле такве жанрове, видим да их је све дотакла и навела на размишљања и преиспитивања. Представа треба да испровоцира, било позитивно или негативно. Ја лично, после премијере сам била много тужна, зато што сам у том процесу када пробудите нешто у себи, пустите га да расте и да живи, и када дође премијера, та представа и публика то узме. То је невероватно какав је то био чудан осећај, како сам ту представу саткану од емоција изнела, а да није патетично, баналано, а тиче се људске душе. У Атељеу 212 играли смо ту представу и снимио је РТС за ТВ Театар. Самим тим, на нама глумцима је била већа одговорност, јер знате да је камера ту. Као позоришни глумци морали смо истовремено да радимо и за публику и за камеру. Ипак, протекло је одлично. Публика је дивно примила представу и реакције су биле сјајне. Баш сам поносна на све што је везано за ту представу и то ми је један од дивнијих процеса које сам имала у позоришту. Некако је све текло, као да је сама представа тражила пут да се роди, некако је тако тихо прошла кроз нас све и ми смо јој само помогли да изађе на сцену. „Сведобро“ за мене лично је драгуљ, предивна је била ауторска екипа, као и сви који су учествовали у настајању овог дела – описала је Тања.


Иако има доста искуства као глумица, ипак телевизијске серије и филмови нису за њу.
– Што се тиче серија и филма, била сам кукавица. Некако сам се везала за позориште у целости. Имала сам понуда за телевизијске серије, чак сам и играла у Мјешовитом браку, али некако осећам да то није моје станиште. Позоришна сцена је моје место. Представа је нешто што тог тренутка нема лажи и преваре – прокоментарисала је ужичка глумица.
И она је, као и сваки глумац, имала многе гафове на сцени.
– Свима се дешавају. Постоје разне приче, које су захвалније за интерпретацију него за писану форму. Када је ансамбл добро расположен и када смо мотивисани, некако се паралелно са представом на сцени одиграва представа иза завесе, иза кулисе. Е, то је занимљиво. Затим, дешавало ми се, као и многим другим колегама, да закочим са текстом или да ми колега украде реплику, да се заборави на шлагворт… Има тога пуно, али ипак, као ансамбл, ми смо одговорни, обавезно пре представе, некада сами, а некада на инсистирање редитеља, да пређемо цео текст. Старије колеге су вештије да препричају те смешне догађаје. На пример, у представи „Боинг, боинг“, дешавало се да изађемо на сцену и да публика говори текст уместо нас. Дешавало се да у нашим импровизацијама, када нас нешто повуче, да нас публика враћа. Дешавало се да на сцену уђемо када не треба или да сви уђемо у исто време. И зато је сваки пут „Боинг, боинг“, неки нови „Боинг“. Мени лично се дешавало, када је пун распоред представа, када непрекидно путујемо, да обучем костим и средим се за представу и таман када сиђем да изађем на сцену, видим да сам погрешила представу и обукла погрешан костим. То се дешавало због оптерећења, када помешате датуме и дане. У недавној премијери „Мадраголе“ имала сам једно непријатно искуство. На почетку представе на сцени сам се убола на ексер, али сам је одиграла до краја. Имала сам прву помоћ одмах иза сцене, санирала рану и изгурала представу до краја. После сам отишла код доктора, имала сам пар дана проблема, али је прошло – не крије наша саговорница.
Процес пробе за њу је јако занимљив и нешто најзлатније у овом послу.


– Када се ствари начињу, обликују, померају границе, понекад се повучем у себе и преиспитујем, шта је то све што треба да се истера и доведе до линије до које треба да буде.
Тања редовно тренира и води здрав живот.
– Поборник сам здравог живота. Човек мора да буде у кондицији. Када имам време за релакс, отићи ћу на тренинг или у спа и то са текстом. То су места за релаксирање и сређивање мисли. Не кошта много, а доприноси послу – рекла је глумица.
С обзиром да је представа „Сведобро“ ушла у репертоар Југословенског позоришног фестивала, питали смо Тању, како се осећа.
– Трема је увек присутна. „Сведобро“ је ту и играмо је предзадње вече. Лепо је бити у доброј конкуренцији и ја сам неко ко воли конкуренцију. Треба измерити снаге, то је прилика да видим где сам, мада је најбитније учествовати у тако нечем великом. За нашу кућу је велика ствар да се нађе на Југословенском фестивалу, без обзира што смо ми домаћини. Према речима селектора Муњина, све представе које учествују су нешто што је најбоље направљено и вредно у сезони, а све представе се тичу људске душе, тако да нас очекује један заиста добар фестивал.


Тања Јовановић је у приватном животу нарочито поносна на своју двадесетогодишњу ћерку.
– Она је суштина мог живота, мој велики мотор и сатисфакција у животу. Размишљала је да упише драматургију или режију, али се ипак одлучила да студира међународне финансије у Милану. Софија је једно скромно дете и моја мудрост – поносно ће мама Тања.
Крзо своју каријеру Тања је радила са многим великим позоришним редитељима, попут Ђорђа Милосављевића, Кокана Младеновића, Ларија Запија и многих других.
– Волим када је неко ауторитет и када има дисциплину, када редитељи воде глумце, јер тада лако пливате. Ми смо сви шрафови у некој представи који раде за исту ствар и свако искакање и неподударање није добро. Неки редитељи добро воде глумца, баве се глумцима, а неко вас остави и тражи од вас да сами идете даље.
Тању ћемо ускоро на позоришној сцени поново моћи да видимо у представи „Нечисте силе“ 3. новембра.
На самом почетку смо рекли да је Тања до сада глумела у око 40 представа. Награђивана је више пута за глуму и главне женске улоге на Сусретима „Јоаким Вујић“ у Пироту, Шапцу, затим „Јоакимфест“ у Крагујевцу, а заслужна је за награде које је добијао цео ансамбл Народног позоришта.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.