Произвођач шлемова из Ужица

- Постоје велики трговци, који увозе из Кине, Кореје и Тајвана и онда не вреди почињати било какву производњу, јер ће се изгубити и време и новац. То значи да се може производити само нешто што се не увози из тих земаља - Суштина преваре тендера је у техничкој документацији -

maso

УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: ЗОРАН ЈАЊИЋ, ВЛАСНИК „МАШО КОМЕРЦА“
Производно-трговинско предузеће “Машо комерц“ са Беле Земље, основано је 06. новембра 1992. године. Производњом личних заштиних средстава бави се од 1999. године. Директор и власник предузећа, Зоран Јањић, своје велико искуство у раду са полимерима, годинама је стицао у „Првом Партизану“, а потом је своје знање применио у својој фирми, чија је основна делатност производња висококвалитетних личних заштитних средстава за заштиту главе. У „Машо комерцу“ је заокружен процес производње заштитних шлемова и надградња тих шлемова, а репроматеријал набавља од реномираних добављача. Предузеће се, поред производње и продаје својих производа, бави и трговином (велепродајом) свих осталих средстава и опреме за безбедност и здравље на раду других произвођача. Зоран Јањић је један од ретких произвођача који има сертификате од Института Никола Тесла у Београду, Института за заштиту на раду у Новом Саду, Техничког опитног центра (ТОЦ) у Београду, поседује ЦЕ знак и стандард ЕН 397, ради пласирања својих производа на Европско тржиште, као и престижни ТИФ сертификат.

maso-komerc-2

Некада је у Ужицу било више произвођача ХТЗ опреме, али данас, поред „Машо комерца“, постоји само још једно предузеће. Према речима Зорана Јањића, на то су утицали велики увозници са кинеском, корејском и тајванском робом. И њему прети та опасност, јер како каже, он је мали у односу на велике увознике, код којих је и новац и моћ.
– Дошао сам у ситуацију да после 16 година затворим предузеће. Принуђен сам да се бавим и трговином, а не само производњом. Постоје велики трговци, који увозе из Кине, Кореје и Тајвана и онда не вреди почињати било какву производњу, јер ће се изгубити и време и новац. То значи да се може производити само нешто што се не увози из тих земаља. Мени не би било лоше да ми је конкуренција Европа, јер бих сада имао најмање 30 запослених – рекао је Јањић и додао да је увезао шлем из Италије, али да га нико не пита за њега.
Поред проблема јевтине увозне робе, како каже Јањић, посотоје саплитања на сваком кораку, нарочито када је реч о тендерима. Његов шлем је јефтин и можда би по цени могао да парира увозницима, али моћни имају има више веза, него што се то на први поглед чини.

maso-komerc

– Ја нема уцењивачки капацитет. Радим за индустрију, а не за широку потрошњу и продавнице. Појављујем се у неким већим фирмама, али не стално, јер знам да не могу да прођем на тендеру. Углавном се појавим када долази до неких промена у фирми, па се остали повуку, јер се нечега плаше. И тада ја могу да уђем. То функционише годину – две, док се стари поново не охрабре, па крену и онда траже свога човека и склањају се ти који су до тада радили – рекао је Зоран и као пример навео „Ју-Ес стила“.
Када су настале промене у нашој челичани, сви добављачи су се повукли из разних разлога, а Зоран је видео своју шансу.
– За две и по године сам испоручио 8.500 шлемова. То је било 2004. и 2005. године и пола 2006. године. Моје предузеће је стално имало унапред спремну робу за њих. „Сартид“ је тада био у стечају и сви велики добављачи су се повукли, а ја, као произвођач, хоћу и морам да радим, а то што бих радио за „Сартид“ или тадашњи „Ју-Ес стил“, била би ми добра референца. Тада је Американац Шулц био надлежан за све фабрике челика у оквиру „Ју-Ес стила“, шта може, а шта не може да уђе. И ја сам се појавио. На моје велико задовољство, разлог због кога су се сви други повукли, мени је уплата стизала редовно, сваког 30. у месецу. Нисам морао да идем у банку да видим да ли је било прилива, знао сам да је ту. И тако сам радио две и по године, док ови велики нису сазнали да „Ју-Ес стил“ редовно плаћа. Када су сазнали, а у том моменту је Шулц отишао у пензију, променила се гарнитура на челу предузећа, прође месец дана мене нико не зове, нити тражи испоруку. Када сам питао шта се дешава, рекли су ми да моји шлемови имају етички проблем, као боја на шлемовима. Када сам питао коме да се обратим за то, зашто и мени није понуђено да се јавим на тендер, јер нисам имао рекламацију, казали су да су одабрали другог добављача. Саветовали су ми да њему дајем моју робу, коју ће он дистрибурита за њих. Нисам хтео, јер је тај други добављач тада био мањи од мене, а сада је постао много велика фирма – испричао је Зоран свој пословни аранжман са нашом челичаном.

mas-komerc-3

Он каже да је тада добро зарађивао и све улагао у алате, све је финансирано из текућих пословања, тако да му нису биле потребне позајмице, па чак ни улазак у дозвољени минус.
– И уместо сада, када све имам, и простор и алате, да послујем нормално, да напредујем још, у последње четири године не могу да се извучем из кредита. Сви касне са плаћањем и по годину дана, пола године, а ако уплате за три месеца, то је супер. Законски рок плаћања 45 дана је једно, а друго је пракса. То је правило за јавна предузећа и они то поштују, али ја не радим за њих – рекао је Зоран.
Он каже да не признаје коментаре да ми само треба да радимо и да ће све бити у реду.
– Међутим, ми, домаћи произвођачи, имамо пуно препрека, саплитања, канале, које треба да прођемо. Колико год се држава трудила, било која власт да је у питању, ту је људски фактор преовлађујући. Код јавних набавки, када идете код јачих фирми, а ишао сам да нешто покушам, да докажем, када је мој посао у питању, баца се акценат на део докуемнтације, да ли сте регистровани, да ли сам осуђиван, да ли је моја фирма под стечајем, да ли сам оптерећен и слично. Ја сам регистрован у Агенцији за привредне регистре за понуђача, али и даље траже све те глупости. Па ко је луд да конкурише, ако нема сву ту документацију. Дуго радим и много тога знам. Суштина преваре тендера је у техничкој документацији. Када изађете пред тендерску комисију, они гледају папире, које се односе на моју фирму и мене, и када све то буде у реду и дође се до техничке документације, они затворе и каже то ће гледати нека друга комисија. И крај. Где настаје проблем? Шлем је јефтина роба, ко паклица мало бољих цигарета. Суштина је у томе што, ако су и навели да требају шлем по тим стандардима, они додају, на пример, да шлем мора имати рупице или точкић позади. То додају, јер су се пре расписивања тендера већ договорили са добављачем како да избаце остале учеснике на тендеру, јер знају да, рецимо, мој шлем нема рупице. А те рупице наведу да су потребне због вентилације. У стандарду објективно постоји да шлем може да има рупице, али, ако шлем нема другачију вентилацију. Има шлемова са другим хлађењем, као на пример мој, који се прави по италијанским стандардима. То је случај код ЕПС-а, они траже те рупице на врху шлема, а није их брига да када се неки радник по снегу и мразу пење на далековод и носи шлем који има рупе. Такав шлем би можда могао да се користи у Африци, где у годину дана има само један месец хладних дана. А да не говорим о томе да ли шлем атестиран на струју. Наравно да није, јер код нас не постоји таква установа – објаснио је наш саговорник.

maso-komerc-5

Као најсвежији пример навео је РТБ „Бор“ са чијим, како каже, „стручњацима“ је имао преписку.
– Тражили су 50 шлемова. Није то нека количина, али и за толико је овим великим стало. Онда је тај неки господин, магистар заштите на раду, одговорио мом дистрибутеру да се мој шлем не узима, иако је тај шлем сертификован од овлашћене куће. Дакле мој шлем има сертификат и ту би требало да је крај. Наводећи разлоге да не узме шлем од мене, јер деценијама узима од истог, наводи да мој шлем има посебно бочне деформације. На основу чега је закључио? Да ли га је испитивао? Наравно да није, јер нема лабораторију. Навео је да се шлем лако савија под притиском руком и сматра, како наводи, да није задоваљавајући квалитет шлема за индустријске услове, а да може да одговара за посетиоце, а не за свакодневне потребе у индустрији. Дакле, сертификовани и испитан шлем он испитује руком, а једино војска има опрему за испитивање шлема. Још као примедбу зашто се одбија мој шлем написао је да је облик шлема оригиналан, али да није идеалан. А шта је то идеално? Која је то шољица за кафу идеална? Јако ме је испровоцирала та реч да није за индсутрију. Испитао га је руком и одакативном методом, а ја сам морао да платим 5.000 евра да ми испитају шлем – рекао је Јањић.
Пошто ретко која кућа има сертификате као што има „Машо комерц“, због тога се нашао и на удару Европске инспекције за сертификацију.

– Током 2007. године су укинути сви наши стандарди и уведени европски стандарди. Одједном смо сви ми дошли у ситуацију да наша роба више не може на тржиште, зато што у Србији не постоји ниједна лабораторија која акредитује по ЕН стандарду. Онда сам отишао у Милано да радим испитивање шлема у акредитваној лабораторији. Тако сам добио из Луксембурга ТИФ сертификат. А када приложим мој сертификат сви мисле да сам га лажирао, па су ме ти наши велики увозници преко њихових матичних фирми у Енглеској пријавили, после трећег месеца када сам добио сертификат. Дошла ми је Европска инспекција за сертификацију да ме контролише. Ја се обратим кући у Милану и пусти им на имејл то што сам добио од Европске инспекције. Одговорили су ми да они немају било какве везе са мном, јер на том сертификату лепо пише број сертификата, ко ми је дао и где је и када заведен сертификат. Из Милана су ми још поручили да се никада није десило да зовну онога ко је добио сертификат, него зову кућу која је издала сертификат и додали да им ништа не одговарам. Никада ми се више нико није обратио због сертификата. Поседујем сертификат једне од најјачих акредитационих кућа, а то је ТИФ. И сада у целој причи, ја не могу опет да продам мој шлем – објаснио је Зоран.
Поред проблема са тендерском документацијом, њему, али и другим произвођачима прети опасност од фантомских фирми.
– Многе фирме свесно оду у блокаду, а онда тај исти власник оснује другу фирму, на разне начине из те старе фирме превуче опрему и паре у ту нову фирму, а добављачима остаје дужан много пара. И мене су тако преварили, иако сам претходно проверио његов статус. Имао је сву документацију, банкарске менице, држава му је дала могућност да ради. После 29 дана та фирма нестала је са мапе, нема је нигде, физички их нема. Има таквих неколико случајева у земљи, па и у Ужицу. Због свих ових разлога Зоран је морао да почне да се бави и трговином ХТЗ опреме, па у свом асортиману има: радна одела, мантиле, комбинезоне, панталоне, јакне, мајице, рукавице, заштитне ципеле и чизме, кабанице, кецеље, средства за заштиту дисајних органа, антипадну опрему и осталу опрему по потреби.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.