ПРОПАСТ РИБАРСКОГ ЦАРСТВА

ЈЕЗЕРО ВИНИПЕГ
1.
Било је то време, и то скоро, кад се чинило да су тајне свемира надохват руке; само што их нисмо све разоткрили. Још мало моћнији телескоп и дорађенији програм у компјутеру, утрениранији аналитичари и научници, и слике периферије нашег света биће на екранима.
Свидело се то Земљанима, Винипежанима нарочито.
Онда је неко донео узнемиравајућу вест: 99% космоса је тамна материја у којој тамна енергија обавља неке послове о којима ми, обасјани светлошћу звезда, појма немамо.
Узнемирујуће.
И то што појма немамо, и то што смо се, изгледа, настанили у царству таме.
Те тешке вести поднели смо само због необичног закључка научника да нема нарочитих разлога да се све ово не распе и пустош не превлада; опет.
А то што смо на виделу, нимало не значи да смо баш сви створења светлости.

2.
А кад су се моћни телескопи и дорађени програми уморили од тумарања по мраку, одмарали су се посматрајући Земљу; та боја, такорећи плаво-зелена, одмара сочива, опушта алгоритме и годи очима аналитичара.
Добро сад, можда то нису исти сателити и исти посматрачи, и можда нису баш тражили трачак светла у мраку, већ су препипавали погледом Земљу тражећи трачак мрака у овом плесу светлости, свеједно; нашли су су воде у непримереним бојама.
Црвена и плаво-зелена.
Ту плаво-зелену, празник за очи, графичари зову цијан; бактерију која боји воде својим цветањем и најављује пропаст рибарског царства, биолози зову цијанобактерија и обојила је хиљаде лепих језера.
Укључујући и четристо километара језера Винипег, Тамне Магловите Воде по суду Кри Индијанаца, по новом Натив Американаца.
И трује.
На научном каналу кажу, поби све живо у води и изван ње.
Не кажу, а јасно је: као што лек за наше бољке сасвим сигурно постоји у природи, тако и лекови за природу налазе се у нама.

Stornoway Productions
Documentary-maker Paul Kemp has investigated the scourge of algae blooms in Lake Winnipeg.

3.
На почетку, бар оном настанком живота мереним, Земља није била зелено-плава, није била окоугодни цијан. Атмосфером су ковитлали праменови отровних гасова, сумпоровитих и смрадних, воде су биле љута хемија.
Беживотно и безнадежно.
У том кошмару, одавде гледано, родила се цијанобактерија, вероватно од жара свога хтења, па пропала; па се рађала све док није научила да се храни оним што се не једе и да притом у атмосферу пласира чист кисеоник, чист зрак.
Све да бисмо могли да га дишемо у пет до пет, кад кренемо на радне задатке.
Колики труд, колико рађања и стварања да би смо дисали и уживали у животу, колико још ситних организама има да потроши милионе година да нас научи како се ужива на овом нашем дому, јединственом у видљивом свемиру и неколицини тамних с којима се, очито, мешамо.
Зато, изгледа, и враћамо дуг: просипамо отрове сличне онима с почетка у воде и телесне сокове, у ваздух и нејака плућа.

4.
У том Винипегу, Капији запада, на потезу између Острва ирваса и ушћа реке Саскачеван, све је пропало.
Од риболова и туризма лепо су живели, а сад њихову рибу, све малобројнију, не једу ни они што не знају шта једу; на њиховим плажама све је мање савесних и свесних омладинаца, који уз ватру, музику и нешто стимуланаса славе живот у свету наслеђеном од цијанобактерије.
Кад год сателит задужен за кућни ред пљасне слику, тужна је: модро-зелена боја овладала је једанаестим језеру по величини на модро-зеленој Земљи; кад год телескоп задужен за свемир окрене сочива наниже да се не би бавио тмином, праменови отрова у чистој води су водљивији.
Има сезона у којима је цело језеро забојено.
После згранутости, појавили су се стручњаци, активисти и хобисти, и сви су умели да упере прстић, умазан цијаном, у неког другог, кривљег. У дебатама, бурним, мештани и остали љутили су се на температуру, на плитке заливе Тамне магловите воде, злу срећу и Усуд као такав.
Баш су шашави ти Винипежани.

5.
Било је 99% таме у свемиру и 99% супстанци погубних за нас на Земљи, осветљеној додуше.
Ако су цијанобактерије, рођене жаром свога хтења, умеле да преобликују нашу планету, Мајчицу и омогућиле нам да уживамо у ваздуху, води и лепоти, значи ли то да генерацијским преданим радом можемо и ми преобликовати свемир и учинити га светлим и прозрачним.
Лепим?
Значи ли то да ће нека нова створења светлости у тако обликованом свемиру бити љута ако се и кад се ми, практично творци, намножимо?
И процветамо?
Наоко, није умесно поредити трунчицу, која не зна је ли бактерија или алга, и човека, који не зна шта ће са свом том тамом и тамном енергијом и што се све ово обасјано не распе; а шта нас брига за наоко кад се све око нас у мраку решава?

6.
Источно од Манитобе, или западно, зависи одакле кренеш, у градићу на обалама Мале свете реке, живели су Далтон Рајски и Далтон Паклени.
Близанци о којима има шта да се исприча.
Давног пролећа, на Трг партизана измилело је све што милети може, да избије студен из коски и тупост сивила из погледа. Раздраган, као Рудолф на Острву ирваса, Далтон Рајски је јурцао и прескакао косине под цвећем и, наравно, запео је патиком с три линије о жицу сиво-маслинасте боје, и просуо се по гранитним плочама.
Дрека је била знатна, штета није: успео је да сломи само један предњи зуб, што је код непажљивих посматрача дочекано с олакшањем: сад ће их разликовати и неће испадати глупи у друштву.
То вече била је игранка у Гимназији. Феникси су свирали, разуздана младеж је плесала на начин особен младим Ужичанима тог доба: џентлменове руке биле су врло ниско на даминој позадини и укључене на стални притисак. Такво време било.
У сред Војника среће потукли су се Пећо и Гића, и нико није тачно видео чија моћна песница је промашила противникову главу и сломила један предњи зуб Далтону Пакленом.
Паклени је дречао као да га кољу, четири песнице су тукле као маљеви, а они што су се докопали плеса нису се пуштали.
Такво време било.

7.
Кажу, није ретко да близанци изгубе исти зуб у нестварно кратком року.
Кажу, иако не личе и сразмера је смешна, да су Тамна магловита вода и Врутци близанци, једнојајчани, од тамне материје тајанственог свемира отети.
И ми смо већали и свашта мудро закључили, само нећемо гласно да кажемо да је узрок цветања модрозеленог чуда човек.
По Винипегу се нешто копрцају, пуштају рогоз да на малим сплавовима пије фосфор из отровне воде.
Јер, пријатељи моји, за творце ове кисоничне лепоте „фосфор је дрога, а ми смо њени дилери“.
Секне се доза још којечиме, али то је то.
Нема фосфора, нема плача.

8.
Ућутали смо се, ми источно, Динарска капија.
Или западно, зависи одакле кренеш.
Ућутали би се и код Капије запада, али големо је Винипег језеро; не може нестати тамо на периферији видног поља и далеко од путева.
Нећу да будем дилер.
Хоћу да будем сводник, који подводи Рајске отоке и вирове неискусним пустоловима и пустоловкама.
Ако цијано чуда поједу тај комадић света што доноси небројена задовољства, немам вере у тамну материју да ће га достојно заменити.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 954.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.