Први је увео гас

- Ако узме топлотну пумпу, онда се узима енергија из воде, земље или из ваздуха. Тако узимате 75 посто из природе, а само 25 посто додајете неким хибридом као што је гас, дрво или струја, а обично буде струја -

zoran-pantelic-2

УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: ЗОРАН ПАНТЕЛИЋ – „ГАС – ДОМЕКСТРА“
Предузеће „Гас домекстра“ поред велепродаје и малопродаје, бави се и пројектовањем, дистрибуцијом, сервисом грејне и гасне инсталације. Из некада јединственог предузећа „Домесктра“ 2007. године издвојио се „Гас домекстра“, чији је власник Зоран Пантелић. Знање које Пантелић усаврашава из године у годину, из месеца у месец, омогућило му је да послове прошири и у друге градове и друге државе.
Зоран је рођен у ужичком насељу Царина. Основну школу је завршио у „Душан Јерковић“, а потом и средњу Економску школу. После школовања запослио се у „Градину“, а затим у „Копаоник Дрину“, где је провео девет година. У току 1989. напустио је посао и са ортаком отворио прво приватно предузеће у Ужицу „Домекстра“.
– „Домекстра“ се бавила набавком и продајом водоводног и грејног материјала и извођењем радова. Имали смо своје радње, стоваришта и магацине и изводили радове. Од 2004. године ишао сам у школу у Загреб, а затим и Дизелдолф, у фирму „Вајлант“, која се, између осталог, бави и грејањем. Када сам се вратио у Ужице, увео сам гас први у граду. После 20 година напустио сам „Домекстра“ и кренуо својим путем. Ортак је остао на програму водовод и канализација, а ја сам прешао да се бавим гасом, соларним и топлотним пумпама, котловима на пелет, каминима и сл. – рекао је Пантелић о својим пословним почецима.
Након раздвајања, Пантелић је почео програм „Вајлант“, а затим проширио програм са још две немачке фирмем „Висман“ и „Вајсхаупт“.
– То су две топ фирме у Европи. Сарађујем и са италијанском фирмом „Пиацета“, која производи врхунске камине на дрво или пелет. То је светска фирма за богате људе. Ово све што радим, радим за једну вишу средњу или виоску класу, јер такви су производи и такве су цене, па они могу да прате сервис. „Гас домекстра“ има међу најбољим сервисима у Србији и имамо све комплетне делове. „Вајлант“ производи гасне котлове за кућну употребу, док је „Висман“ са производњом великих котлова намењен за индустрију, а „Вајсхаупт“ је за горионике. И сви они у свом програму имају топлотне и соларне пумпе. Иначе, „Вајсхаупт“ је топ фирма, изнад свих, и претежно је за индустрију – објаснио је наш саговорник.
„Гас домекстра“ сервисира горионике, гасне котлове, соларне пумпе, соларне котлове, топлотне пумпе, и за то имају све лиценце. Поред сервиса, за ово предузеће раде лиценцирани професори који раде пројекте.
Зоран Пантелић каже да је велико интересовање за соларне и топлотне котлове, како у Србији, тако и Црној Гори.
– Највише има заинтересованих у Београду и Златибору. То су углавном власници приватних кућа. Људи их масовно купују, јер од сунца имају чисту обновљиву енергију. Ако узме топлотну пумпу, онда се узима енергија из воде, земље или из ваздуха. Тако узимате 75 посто из природе, а само 25 посто додајете неким хибридом као што је гас, дрво или струја, а обично буде струја. То је доста јефтино као вид грејања, али је веома скупа инвестиција док се купе котлови и уграде. Прошле године у Немачкој од 100 кућа 92 су рађене са топлотним пумпама. У Европи било какав обновљиви извор енергије државе субвенционишу са 50 посто, било фирмама или приватним лицима. Прошле године сам урадио 17 пумпи. И код мене на Златибору сам уградио једну топлотну пумпу, како бих показао заинтересованима како она ради. И сигурно могу да кажем да су рачуни баш мали. Пре тога сам се грејао на струју и трошио 30.000 динара, а сада трошим 4.000 динара месечно. Али је улагање јако велико. Једна топлотна пумпа за 100 квадрата кошта око 5.000 евра, а уградња још стотинак евра. У сваком случају, то је врхунска опрема – рекао је Пантелић.
У Београду су, тврди Пантелић, урадили велики број котлова на гас, а велики је број котлова на пелет који су уграђени у кућама у Ужицу, Пожеги и Севојну, све заједно више од 300 котлова.
– Ко има пара, најисплативије је да угради топлотне пумпе, па онда гас, пелет, дрва, струја и нафта. Нафта је насјкупља. Струја је све скупља и скупља, због акциза. Пошто је топлотна пумпа скупа инвестиција, сада је најбоља варијанта на гас, јер је јефтинији од дрва. Кућа од 100 квадрата, ако користи гас, може да се греје, да се у њој купа топлом водом и спрема храна, али под условом да има изолацију, а годишњи рачун је 48.000 динара, без штедње – рекао је Пантелић и додао да се његово предузеће бави продајом енергије.
У Ужицу за сада греје на гас три зграде, око сто станова, и наплаћује као „Градска топлaна“.
Власник „Гас домекстра“ сматра да је његов успех у томе што је мала фирма и може увек да се прилагоди окружењу, али и у томе што никоме ништа не дугује. Како каже, фирма се развија онако како ми друштво допушта. Нема много запослених и углавном ангажује људе за неке послове. Наравно, усавршавање је преко потребно, да би пратио нове трендове из области којом се бави.
– Сваке године најмање три пута са сарадницима идем у Италију и Немачку на обуку или усавршавање. Те сараднике узимам повремено да раде за моје предузеће, јер немам довољно посла стално да бих држао запослене код мене. И у углавном сва та путовања ја финансирам. Сада сам тренутно примио једног младог човека од 18 година, учим га занату. Имао сам и раније тако младе људе које сам обучавао, али када стасају они отварају своје радње. То је и логично и добро. Иначе, на Заводу за запошљавање не може да се нађе неко ко зна овај посао. Има људи који су завршили ту школу, али ништа не знају. Онда морам да са њима кренем из почетка. Уче занат пола године, годину и зависи од његове памети и интересовања, а онда оду. Све то време их плаћам, јер на градилиштима имају трошкове спавања и хране, као и дневнице. А ту држава не даје никакве субвенције, да каже, узео си два ученика, обучио си их, па хајде да ти помогнемо мало. Иначе, примам децу само ако су им родитељи добри. А та деца, која изађу из школа као машинци и електроничари, скоро да немају никакво знање. Уместо професора, ја морам себи правим радника. И тако идем на та усавршавања, када је потребно, поведем још неке сараднике, а ако је нешто лакше, одем сам, па после то знање преносим њима. Само ако имаш знање можеш да радиш, а ако не, готов си. Учим непрекидно, а нисам завршио ни машинство, ни електронику. Зато стално учим, а оно што стварно не знам, уопште не учим, већ ангажујем човека који зна. Тежим да све буде професионално и умем да препознам који су стручњаци у свом послу.
Један од већих послова које је радио „Гас домекстра“ је посао у Шведској за „Киа моторс“.
– За салоне аутомобила радили смо топлотно грејање, пумпе и струју. Сви су били задовољни, а мој лични утисак је да је све исто као код нас, само мало чистије, али да има исто превара колико хоћете. Када би плата у Србији била 500 евра, то би била најбоља земља у Европи – додао је Пантелић.
За приватни живот има мало времена, ради по цео дан од 6 до 21 увече. Има и успешну породицу, његова деца су магистри клавира и раде у Новом Саду као професори.
Власника „Гас домекстра“ многи знају и по малом фудбалом.
– Када је почело бомбардовање 1999. године имао сам доста слободног времена и близу 40 година. Некада сам до моје 18. године тренирао фудбал, па сам престао. А те 1999. сам се активирао поново и играо фудбал сваки дан на плажи. Онда смо направили клуб малог фудбал,а КМФ „Ужице“, у коме сам био председник. Почели смо да се такмичимо и провео сам десет година у малом фудбалу. Десет година смо били у првој или у другој лиги. Углавном су играли људи који су напустили велики фудбал и имали око 30 година, а ја сам био најстарији. Када сам постао старији и од делегата и судије, било ме је срамота и напустио сам фудбал, а и стизало је доста посла. Биле су то лепе године. Путовали смо у Пријепоље, Пожегу, Златибор, у Чачку није било малог фудбала, а онда и по Србији када смо упали у прву лигу, иако се нисмо надали.
На наше утакмице у граду долазило је стотинак навијача. У неким градовима, где су мање средине, било је више навијача, ваљда што се сви познају. А код нас, чим почнемо неке резултате да постижемо, онда се повећава и број гледалаца, а када губимо – нема их. После моје генерације, остали су неки људи, клуб и данас постоји, али имају велике финансијске проблеме – каже наш саговорник.
Док је у Западној Србији било осам клубова, у Београду је било само два, а Војводина три.
– Фудбал ми је био највећа љубав, али сам морао да радим, јер тада се фудбал није плаћао као данас. Могао си да сломиш ногу и ником ништа. Сада већ пет година нисам трчао, не играм фудбал, јер се плашим повредићу се, а много људи зависи од мене – рекао је Пантелић.

З. Г.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.