БРАНКО ВУКСАНОВИЋ: Пут Русије, или поредак кратких филозофских мисли које су ме тамо одвеле …
Када сам као десетогодишњак пливао у реци која протиче кроз мој град Ужице, већ тада сам размишљао о разноликости тела која су се више излежавала на обали него купала, наша река Ђетиња је хладна. Нисам разумео зашто су на реци, а не желе се купати, шта је лепо у сунчању. За мене као живахног дечака, наша плажа је била дивна и непоновљива. Кошарка, то јест баскет на “Нади Матић”, исто тако, незаборавна.
Потом, по отварању првих кафића по Ужицу, опет се свако опредељивао за своје место за провод. Наше друштво је било за кафић “М”. Било је добре музике. Шта значи музика једном кафићу? Много.. То је његова храна и атмосфера, без музике кафић је ништа. Ваздух је с њом другачији, пића су укуснија, девојке су лепше и живахније. Волим музику… Уопште, човек треба сакупљати лепоте. Наравно, оно што је за мене лепо, не мора бити за другога. Обично човек ретко успева скупити неколико лепота на једном месту. Планина Златибор, где смо имали викендицу, исто тако је заузела посебно место у мом одрастању, младости. Тамо смо у Студентском одмаралишту две-три сезоне држали дискотеку, пуштао сам плоче, и данас имам око 800 “ломплејки” на тавану.
Гледајући први пут филм од руског режисера Андреја Тарковског, имао сам поред себе у биоскопу своју девојку и њену другарицу која је управо стигла из Москве и донела нам флашу вотке на поклон. Тако смо ми све време филма на смену нагињали из флаше и тиме уносили у себе део земље коју је описивао уметник на великом екрану. Интересантно, никада касније се нисам трудио да то поновим у биоскопу. То јест, ако радиш неку праву ствар, теби лепу и добру, појачаћеш њену лепоту, ако имаш неку врсту зачина. Да, баш зачина. Та је чорба баш добра, али је укуснија ако додаш у њу соли и бибера. Тај филм, “Андреј Рубљов”, био је то мој први, привлачни, загонетни додир са Русијом.
Некако у то време, у својих 17,18, и до 24 године, обишао сам доста градова бивше Југославије, почевши са Београдом, Новим Садом, Нишом, Сарајевом, Загребом, Скопљем, Дубровником, Поречом, Ријеком … и, наравно, Трст у Италији … сваки пут када сам био у другом граду, у мене је упливавао осећај жеље за сазнањем како Они живе, какав им је обичан дан, ноћни живот, спортови којим се баве, који је кафић главни у граду, има ли базен. И тада се јавила мисао…
Кажу да се треба плашити својих жеља. Замишљао сам како би то било лепо живети у сваком том граду неко одређено време, али не туристички. Прави живот, рад … у неком 6 месеци, у другом месту 1 годину, у трећем месту 3 месеца, четвртом граду 2 године… и тако даље – цео живот. Наравно, нисам знао формулисати своју жељу. Али, Бог ми је дао то што сам пожелео. Завршио сам Геодетски факултет на Грађевинском факултету у Београду 1990. године, запослио се у фирми “Путеви”, Ужице, а затим све ове године провео на “привременом” раду у Израелу, Русији у Сибиру, Украини, Алзиру, потом у Сочију, где је 2014. одржана Зимска олимпијада … а данас радим и живим у Москви.
Мој други додир с Русијом је био 1987, с мојих 25 година, били смо као студенти месец дана у Москви и Петерсбургу, као део програма размене геодетских факултета. И тај утицај је био снажан. Неколико година касније било је много ратова у нашим братским, суседним републикама и наш је народ изашао из тих ратова са великим губитком територија и части, поноса, силе, надања.. Имали смо лоше вође. Ситуацију у којој смо се нашли сви су предвиђали, сви су знали. Никако се нисмо могли томе одупрети. чини ми се да је православни свет најспособнији када се сам са собом свађа и завађа, такмичи. Политичари су набољи кад добијају изборе, ту су јаки и то једино знају. Потом, кад треба водити народ и државу у бољитак, створити услове за рад, зараду, они то не умеју. Како писе Меша Селимовић, “постоје три велике страсти: алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако могу излијечити, од треће никако”. Тако су наши политичари мене и много мојих колега грађевинаца, истомишљеника из земље Србије, победили и отерали да градимо неке друге земље, а не своју. У мом случају, већина разлога због којег сам напустио своју земљу је те природе, мада мислим да је удео имала и моја младалачка жеља за живљењем у различитим градовима овога света, упознавањем стила живота и рада на разним местима.
Посебно су била интересантна искуства у Израелу, начин живота Јевреја је посебан, где се човек може у истом дану разочарати у њихову нацију, а потом одушевити обичајима тог народа. Посета Јерусалиму, Христовом гробу, Мртвом мору, или обали Црвеног мора је заиста јединствена атракција, и духовно и физички … али, још више човек научи и обрадује се неком обичном животу у граду у којем смо радили и живели. Наравно, за све треба време, туристички се не може много тога сазнати. Исто тако, у Сибиру, у Русији, где смо радили два аеродрома у градовима Радужни и Нижневартовск, где им је тај авио-саобраћај једина права комуникација са осталим деловима земље. Када је много хладно, тада гас који избија из високих димњака, сагорева, уздиже ка небу, као ватрена стрела. Град је окружен тим димњацима, и све некако надреално делује. Ако неко нема гаражу која се греје, онда и не гаси свој аутомобил ноћу, јер ујутро не би могао да га упали, због ниске температуре, а бензин је јефтин. Док смо радили под тим условима на аеродрому, сањарили смо о неком бољем месту за рад, па смо ето, 1994. године добили посао у граду Сочију, на Црном мору. Скоро 20 година сам провео у том лепом месту, па га чак сматрам својим другим домом… догодило се тако да је био домаћин Зимских олимпијских игара 2014. године, тако да је и тај догађај оставио на мене велики утицај.
Поред тог рада на различитим сложеним грађевинским објектима, углавном у Русији, сваки наш радник се труди да остане свој, задржи неке корене одакле је потекао, свој хоби, бори се да га не уништи свакодневица и тежина наше грађевинске струке. На различит начин се трудимо да одржимо себе као личности, да не буде, као у песми “Кућа-посо…посо-кућа”, и то је крај. Многи из нас не могу издржати дуже време као “гастарбајтери”, притисак је велики. Своје слободно време, којег је мало, користимо како умемо, како коме одговара. Обично нас трка за зарадом, потреба да издржавамо своје породице, страх од финансијске пропасти, приморава на даљи рад, и остајање далеко од свог родног краја. Касније, то улази у крв, постаје навика, и човек се не може више “нормалан” вратити у своју земљу. Неке обичне ствари и ситуације у животу нам почињу бивати неразумљиве, много тога нам смета. А осећај кривице што није са својим ближњима остаје до краја живота. Породице се губе, стварају неке нове, у туђини, која више за нас и није туђина, већ други дом, који нам је, стицајем околности, додељен од стране Творца, Судбине. Сви ми знамо да не би умрли од глади и да смо остали у Србији, радили за мање плате, али на некој одређеној граници, сувише времена проведеног у иностранству, човек се препусти околностима које га воде, не покушава ништа да мења. Дал’ је у томе срећа, успех у животу – питање је за сваког понаособ. За мене лично, поред много минуса, жаљењем за прошлим, изгубљеним, све проживљено у оваквом животу је имало смисао и доста позитивних раздобља која су ме научила, дала искуства, скуп лепота. Кроз свој посао ја нисам могао себе да искажем, можда једино у неким његовим деловима, али је рад неопходан део нашег времена. Нови посао нас води на нека нова места, градове, и то је оно што нам опредељује даљи живот, судбину. Може се рећи да сам ја лично везан неким невидљивим везама за фирму “Путеви” и идем за њом, где се појави посао, а не остајем везан за град или земљу. Златиборска нарав, вероватно …
Наравно да је Андреј Тарковски, мој идол, био у праву када је тражио и давао увек само себе кроз своје филмове. Само уметници могу волети свој посао потпуно. Волим филмове… машту… они могу много рећи, они су заузели много времена у мом “печалбарском” животу. Олакшали ми постојање… Поделио би их на две групе. Постоје добри и лоши филмови. Добрих је мало. Е, сад, од тих добрих, само је 2-3% уметност. Тако је ваљда и са нама – људима. При томе, да би нешто вредело, не мора бити паметно или јако. Поготово љубав – она иде независно од било чега. Јавља се када то најмање очекујемо и гради се на најнеобичнијим ситницама и глупостима. Нема никакве везе са лепотом или интелектом. То је некакав сензибилитет, који привлачи и одмах се осети, ретко када се гради временом. Ако су једно за друго, одмах то знају. Друго је то што их временом разграде сумње и туђа мишљења, разговори о заједничкој будућности и новцу. Другим речима, када престану бити слободни – напушта их љубав.
Није ту важан ни изглед, ни богатство, како рече Душан Радовић – нигде боље не цвета љубав, него у малим и тескобним становима, где су укућани упућени једни на друге. Насупрот томе, у огромним кућама људи се чак ретко и виђају, а камоли воле. Загледните у своје искуство и признајте које је време било најбоље. Не, немојте мислити да сте тада били млади… грешка… није у томе ствар. Храна за љубав није младост, већ нешто посебно и необјашњиво – неки психолози кажу да је љубав Бог. Психолози … опет грешка. Човек је створен за много што шта поред љубави, али је она ипак најјача.
Не знам ко то рече, али чуо сам или прочитао, да свако од нас има свог малог човечуљка у души који трчи тамо – амо по својој картотеци и отвара фиоке са осећањима. Када посећујете нове земље и градове, појављују се нова надахнућа. Некоме отвори мало, неком много, али број оних фиока које никада не отвори је огроман. Зато се ваљда и каже да човек само мало користи свој мозак, а могућности су непојмљиве за овај степен наше цивилизације. С моје стране, ја сам свом човечуљку више него захвалан за многе потезе. Када би само могао разумети механизам који га тера да ми даје овај или онај осећај. Колико пута смо само били у свађи.. ја нећу ту тугу и безнадежност, а он баш ту фиоку. Или ја желим мир и самоћу – а он навалио да ме бомбардује са радосним људима около и пићем, песмом.. Што рече Меша Селимовић, “човек није господар својих поступака”. Ти тренуци када се ја и човечуљак не слажемо, тада самоконтрола губи смисао и ништа не могу да урадим. Када размишљам о њему, увек га повезујем са том легендом о половинама. Платон је то лепо описао у својој причи (Гозба – или о љубави). То што су сви виђенији људи рекли о Еросу пре два века – остало је и до данас. Јесте да је на крају приче Сократ испао најпаметнији са својим виђењем тог осећаја – љубави, ја ипак дајем предност ономе што је рекао Аристофан – најбољи писац трагедија и комедија у старој Грчкој. Већ сам на почетку овог свог казивања рекао да не ценим лепо ни паметно, већ да има нешто веће од тога – машта, сензибилитет, допадљивост, привлачност. Дакле, Аристофан рече да су давно постојала бића са цетири руке и ноге, две главе, и да су им тела била спојена на леђима. Као такви, нису могли да обрађују њиве и слично, па се бог Зевс досетио да их подели на два дела и од једних су постали мушкарци, а од других жене. После су људи могли тако подељени живети нормално и радити све послове. Много је времена прошло и они су и заборавили да су некад били једно. Временом се почела јављати љубав, која није ништа друго него потреба да се мушкарац и жена сједине и физички и психички – а не знају зашто? Тако маштовити Аристофан објашњава љубав. А ја кажем, ако је тако, онда је и један човечуљак некада давно раздељен – његова једна половина је морала да се временом развија, да би опет постала цело, али је заувек изгубила неке фиоке у којима се чувају осећања. Друга половина човечуљка је вапила да нађе своје изгубљене полице са фиокама, а прва половина своје. Зато се привлаче људи сасвим супротни, једнима недостаје сигурности, јер им просто нема тих осећаја, некада давно су одсечени и нису се никада до краја доградили – зато траже партнера који је све оно што они нису – тако се допуњују. ЈИН и ЈАНГ – рекли би на Истоку – супротности се привлаче.
Саставни део сваког живота, начина живота, па и овог у “печалби”, је и потрага за љубављу и пажњом. За наш посао грађевинаца је типично да не можемо бирати људе какве желимо, нити у њима само оно што је добро. Морамо да примамо људе које нам живот шаље, и оно што је у њима, да тражимо позитив. У грађевинским фирмама нема много њих који читају књиге, иду у позориште, посећују изложбе, воле филм. А с њима се ради, сарађује, и сви они имају својих лепих особина. Поштење, човечност, дисциплину, радност српског домаћина. Онда и то подстиче нове ствари у мени. Кажу да је богат онај који је богат духом, задовољан собом, количином иметка који има, а не онај ко има много новца. Схватио сам то тек пре неколико година. Тежи се имати жену, децу, посао, кућу, ауто, стан, па локал који можеш издавати, па још неки стан, још нешто … И тај иметак је био део мојих жеља са 19 година, чак сам тада 1981. године нацртао на папиру ресторан на Златибору, који сам саградио 1998. године, који и данас имам, покушава сада мој старији син Марко да нешто од њега направи, неку причу – како кажу данас млади … кад све добијеш, имаш, главно је бити тиме задовољан, што не значи да не треба тежити нечем још већем. Али. изгледа да смо створени тако да кад добијемо нешто што жарко желимо – није нам више толико важно и задивљујуће, тај успех се сам себи почиње подразумевати. Ако је мушкарац дужан да добије сина, посади дрво, направи кућу – ја сам своје одрадио.
Слажем се да на одређене појаве 90 процената људи реагује исто, али може постојати и право оних 10 посто да другачије доживљава време и слике око себе. Неки од уметника их могу показати или приказати, други их једноставно упијају и живе са својим лепотама, без обзира на брзину данашњег потрошачког друштва. Зато је ваљда за мене та књига Хермана Хесеа: “Игра стаклених перил”, најбоља коју сам икад прочитао. Постоје просто друге димезије живота које нам се нуде и од нас самих зависи како ћемо их схватити. Мени се чини да сам главног јунака књиге, Јозефа Кнехта разумео другачије него критичари, који су, чини ми се, тражили и неке чињенице из историје, нека објашњења, која и не треба тражити. Када, рецимо, погледам добар филм у биоскопу, по његовом завршетку и изласку из зграде немам речи за расправу и објашњење, имам само благу вртоглавицу и осећај пуне испуњености сликама које ми је уметник дао. То је наравно Фелини, Буњуел, Тарковски, Бергман, Бертолуци, Алмодовар, чак и наш Кустурица. Тако и са књигом, једноставно не могу доћи себи неколико десетина минута, а после, може мало речи, али тиме обично умањимо значај онога што смо добили од уметничког дела велике вредности. Другим речима, машта је оно што ме држи и уљуљкује. Свако има своје зачине, који га чине срећним. Трудим се да зачиним свој “печалбарски” живот у Русији. Мада, чини ми се да је све још раније било решено.
Као студент у Београду 1984. године сам често присуствовао трибинама у нашем клубу студената технике (КСТ). Било је ту веома интересантних гостију, уметника, новинара, политичара. Једне вечери били су гости два члана Српске академије наука, физичари. Студенти су постављали разна питања, добијали стручне одговоре и размишљања, било је одмах јасно да се ради о веома интелигентним људима. На самом крају расправе један младић је питао професора да ли би, да је опет млад, као ми, и да може да бира, пошао истим путем врхунског физичара? Одговорио је да је у животу постигао све у свом послу што се могло постићи, да је при многим експериментима осећао велику радост и, уопште, да он воли свој посао. Био је на свим местима овога света, много путовао, а посебно је истакао експеримент у Америци, када је неколико стотина научника у огромној лабораторији пронашло четврти елемент – тада се његова срећа није могла измерити. Међутим, да је поново млад као ми, изабрао би да буде проповедник, проповедник филозофије живота. Људи данас не умеју живети, рече он. Треба од малена учити науку уметности живљења и усадити их у мала срца и мозак, како свет не би погрешно живео. Наравно да није мислио на школу. Ја сам свим срцем разумео шта је он хтео рећи. Опет на свој начин. Када би такви проповедници и постојали на професионалној основи (а данас и постоје, у Москви на пример, држе лекције, на интернету их је мноштво… различито тумаче живот, многи комерцијализују проблем…), опет би, мислим, све остајало на урођеном таленту свакога од нас како да манипулише количином зачина у појединим моментима свог живота. У томе и јесте та уметност живљења. Када шта рећи, колико уложити, куда кренути и при свему томе осећати хармонију и правилност у себи. Такви проповедници постоје на Истоку, али, опет хоћу рећи, њима живот тече другачије и њихове мисли се могу тек делимично примити у нашој цивилизацији. Да, треба се прилагођавати, дошао сам у велики град на студије и треба умети живети. У праву је Физичар, то је најважније, тако ћу знати шта са собом у свим ситуацијама, нема везе какве ме недаће у животу чекају, какви простори и земље, све је то моје и живот је прави дар.
И опет, све ја то прихватам и знам, али не успевам. Без обзира што знам како би требало, немам дар, моћ, дисциплине, упорност да радим праве ствари… Много сам направио грешака, трудећи се да их не направим, много контрапродуктивне бриге о породици и страхова ме пратило, поготово у животу у иностранству. Сам себе подсећам на ону сцену из Бертолучијевог филма “20. век”, где се на почетку филма на месном тргу бију два друга, 1900. године, на почетку века … а после свега проживљеног, два рата у Италији, фашизма, та иста два друга, сада старца, се туку штаповима на истом том тргу пред крај свог живота. Ко се бије, тај се воли. Чини ми се да је наша земља Србија, односи у њој, слична тој вечитој борби љубави и озлојеђености међу блиским. Људи се осећају увређеним, острашћеним, праштају тешко или никако. Како рече Душан Ковачевић, на нашим се просторима мржња негује као цвеће. Није ни Русија много боља, с тим што она има гас и нафту. Како рече један руски сатиричар – Задорнов :”Ја љубљу Родину, а не Государство” (што значи: ја волим своју отаџбину, родну земљу, а не државу, апарат власти у њој, политичаре који је представљају). Нажалост … Можда моја прича делује тужно… није баш сасвим тако. Осећам велику благодарност према својим родитељима, који су ме родили у граду Ужицу, необичном, пуном енергије, граду који је изнедрио пуно обичних, занимљивих људи, који траже своје место по белом свету. Али се увек радо сећају свог детињства и родног града. Молим га да ми опрости што нисам цео живот у њему проживео, уверен сам да би то била на свој начин лепа, интересантна судбина, све зависи од начина прихватања тог дара који се назива живот. Свима праштање … и благодарност … и молба за исто према себи …
Бранко Вуксановић, Москва, новембар 2016.
Рођен у Ужицу 1962. године, живео прво у Коштици, потом улици 7. јула, улици Хероја Дејовића 38 (садашњој Николе Пашића). Отац Перо, Мајка Десанка, брат Душко… основну школу Душан Јерковић (8 разреда), гимназију (9,10 разред), средњу геодетску (11,12 разред) завршио у Узицу, затим Геодетски факултет у Београду. После запослења у “Путеве” Ужице радио разне геодетске послове од 1990. године до данас у фирми у Србији, Израелу, Украјини, Русији, Алжиру на разним великим пројектима https://www.facebook.com/groups/54179975212/ … може се погледати на Facebook-у.
Данас живи и ради као геодетски инжењер у истом предузећу у Москви, Русија. Поред посла у грађевинарству, трудио се, и труди се да живи и са својим младалачким интересовањима.
