Slavoljub Vasić
Ovo je priznanje za ceo kolektiv
– Sigurno da svako priznanje prija, jer predstavlja dokaz da vaš posao obavljate odgovorno. Međutim, ne bih na ovo priznanje gledao kao na neku individualnu nagradu, već kao priznanje za ceo kolektiv, na čelu sa direktorom Zoranom Stamatovićem –
Radnik godine u izboru „Užičanin godine“ je Slavoljub Vasić, bine majstor Narodnog pozorišta u Užicu. Prilikom ugovaranja intervjua, od njegovih kolega smo mogli da čujemo da je Slavoljub jedan od najvrednijih Užičana i da je nagrada otišla u prave ruke. U intervjuu za „Užičku nedelju“, Slavoljub Vasić otkriva šta je za njega pozorište, da li mu posao nekada dosadi i koje anegdote pamti za 35 godina rada.
Dobili ste priznanje za radnika godine. Koliko vam to znači?
Sigurno da svako priznanje prija, jer predstavlja dokaz da vaš posao obavljate odgovorno. Međutim, ne bih na ovo priznanje gledao kao na neku individualnu nagradu, već kao priznanje za ceo kolektiv, na čelu sa direktorom Zoranom Stamatovićem.
Od kada radite u pozorištu?
Radim u pozorištu od 1980. godine i za par meseci će biti punih 35 godina radnog staža.
Da li ste oduvek želeli da se bavite ovim poslom?
Kao srednjoškolac sam bio redovni posetilac pozorišta i koliko me je zanimalo šta se dešava na sceni, toliko me je zanimalo i šta se događa iza scene. Tada nisam ni sludio da ću tu provesti ceo radni vek, ali sada, iz ovog ugla, presrećan sam što je to bio moj životni poziv.
Kako izgleda vaš radni dan kada se radi nova predstava? Možete li da opišete proces rada od početka do realizacije?
Stvaranje predstava je složen proces i potrebno je puno rada ne bi li ona bila spremna za izlazak pred publiku. Počev od odabira teksta, preko odabira reditelja, scenografa, kostimografa, pa sve do glumaca koji će igrati u komadu. Glumci zamisli reditelja sprovode u delo, a moje kolege i ja zamisli scenografa. Prvo se radi razrada skice scenografije, a potom izrada dekora koja uključuje stolarske ili bravarske radove u zavisnosti od elemenata. Potrebno je celokupnu scenografiju podrediti predstavi i osmisliti je tako da bude laka za mondažu i demontažu. Sve se to radi uporedo sa danonoćnim glumačkim probama. Naposletku, sve treba ukomponovati zajedno na sceni i očekivati reakciju publike.
Šta za vas predstavlja pozorište?
Kada provedete 35 godina u nekom preduzeću, ne možete ga nazvati samo ustanovom u kojoj ste zaposleni. Pokušavam da nađem neku definiciju, a da ne upotrebim onu standardnu „druga kuća“, ali definitivno bi taj pojam najbolje opisao šta za mene predstavlja pozorište.
Spomenuli ste koprodukcije. Verujem da ste tokom svog radnog veka sa gostovanjima dosta putovali?
Da. Obišli smo puno gradova, širom Evrope. Svaki grad je lep na svoj način i uglavnom sa svih putovanja nosimo lepe uspomene.
Gde vam je bilo najlepše?
Na mene je lično najjači utisak ostavio grad u Češkoj, Češke Budjejovice. Možda zbog celokupnog doživljaja, jer smo uz svu lepotu koju grad poseduje, imali i sjajan prijem. Dočekao nas je, uz himnu, ministar kulture tadašnje Čehoslovačke, a organizovan nam je i obilazak ostalih čeških gradova, uključujući i Prag.
Da li se nekada desilo da na bini nešto zakaže, ima li anegdota?
Naravno da se desi, ali se trudimo da to publika ne primeti. Anegdote tog tipa su uvek interesantnije iz glumačkog ugla. Nama se desila zanimljiva situacija na poslednjem gostovanju u Baru. Naime, gostovali smo sa predstavom „Čorba od kanarinca“ i zaboravili smo da ponesemo kavez sa kanarincem, naravno igračkom. Kolega i ja smo obišli gotovo celo primorje u nadi da ćemo negde uspeti da kupimo kavez i kanarinca, ali bezuspešno. Vraćajući se nazad, svratili smo do supermarketa gde smo uzeli dve potrošačke korpe, spojili ih i tako dobili improvizovani kavez. Kanarinca smo na kraju napravili od jednog sunđera uz pomoć kolega koji rade šminku.
Šta je to što volite u svom poslu?
Pre svega timski rad. Neophodna je potpuna saradnja sa kolegama i scenografom. Takođe, posao je dinamičan i zahteva određenu dozu kreativnosti.
Da li se desi da vam nekada posao dosadi, ili sa svakom novom predstavom se ponovo budi taj „žar“ za poslom?
Ne bih ekao da mi dosadi, ali postavljanje uvek istih predstava može vas uvesti u jednoličan ritam. Zato je svaka nova premijera na neki način lek protiv apatije, i kao što ste rekli, stvara novi žar i novu energiju.
N. Kutlešić
