Распуст

BILJANA

Пише проф. Биља Грујичић
Не зна се коме је тежи крај школске године, родитељима са нереалним очекивањима, професорима, који та очекивања треба да испуне, или ђацима, који све мање имају сопствених очекивања. Кажу да се професори једино тада осете важним, ваљда је такав поредак ствари. Ипак, у сваком моменту најмање једна трећина нашег становништва, или је у школи, или је заокупљена школом, као горе поменути. Природна последица такве ситуације јесте, да скоро све одрасле особе имају одређена искуства са образовањем и да се, наравно, сматрају познаваоцима образовања. Све то у великој мери доприноси формирању става јавног мњења о образовању. Мој став је, као и са другим много жељеним стварима, ако га немате, желите га, а ако сте га стекли, не доживљавате га нешто посебно. А шта је са ђацима, директним учесницима у процесу, пита ли њих неко нешто? Знате оно што каже Доситеј, да је млада душа подобна меком воску…
Како друштво вреднује и разуме школу? Е, ту је квака, рећи ћете… Али, ако сте дошли кући и прокоментарисали фризуру, блузу, или, не дај Боже, ципеле професора вашег детета, онда сте, са питањем поштовања ауторитета, заказали у својој кући, па вам ту ни професори не могу помоћи. Но, надам се, драги моји, да су ово за вас општа места, па ја не бих о томе. А и није ми циљ да некога нечему подучавам. Питам вас само: На колико рата сте купили уџбенике за наредну школску годину? (знате оне, који се мењају сваке године); Колико сте уплатили за полагање пријемног испита? Колика је годишња школарина на том факултету? Колико кошта мастер, или докторске студије? И зашто после тога, не можете потврдити, некоме ко то није чинио, да је то, па ето баш, ништа? Но, Конфучије каже, племенит човек се мора жртвовати на путу својих уверења.
Па, шта кажете, допали су вам се Кинези, ових дана? Искрено, мени Кинескиња, врло. Док наши, са вероватно беспрекорним пореклом, нису потрчали да је облате и докопају се њене прошлости, док је још била ту, ваљда да би се она осећала боље, или да би се заклињали у оно наше чувено гостопримство, не знам. Не знам ни да ли ћемо стратешко партнерство подићи на виши ниво, али, тако је обећано. Знам само да је наша школска Кинескиња, дошла да врати књигу у школску библиотеку, у тачно заказани сат. Насмејала сам се, нисам умела ништа да јој објасним, а и шта бих? Толико о поимању ствари. Кинеских и српских.
Толико и од мене овога пута, следећи пут ћу о Влади, ако не отпутујем. Не могу вам рећи где. Ако вам будем недостајала: Ко тражи, наћи ће!
Ваша Биљана

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.