Рођен с музиком

- Још као мали знао сам да ћу бити певач – „Жива ватра“ има највише утицаја на моју каријеру -

МИЛОШ НИКОЛИЋ – ЖИВА ВАТРА
Још од малих ногу Милош Николић, певач групе „Жива ватра“, показивао је велику склоност ка музици. Како каже, рођен је у музичкој породици. Његов отац Милан Николић је стари музичар, тако да се у породици стално свирало и певало.
– Музика је била, а и сада је заступљена. Од када знам за себе певам и остала ми је та преокупација певањем, мада свирам пар инструмената. У школи сам увек био у врху школских певача, још онда сам знао чим ћу се бавити – рекао је Милош.
Када је имао око десет година кренуо је у КУД Севојно, у оквиру кога је радила музичка школа.
– Мој брат Никола и ја смо похађали ту музичку школу и ту смо добили прве основне музичке кораке, упознавање са нотама и слично, Тада сам почео да свирам хармонику. Та школа у КУД-у је трајала две године. После тога сам наставио да свирам клавијатуру, пошто их је и отац свирао. Када отац дође са викенда и доносе инструменте кући, брат и ја смо користили сваки моменат и свирали. То је било почетком осамдесетих година. Жао ми је што нисам ишао у музичку школу у Ужицу. Није имао ко да нас из Севојна води у Ужице, јер је отац био углавном на путу, а мајка је радила у Ваљаоници. Никола и ја смо један другог вукли у тим музичким корацима. Имали смо заиста, а и касније се показало, тог талента и вероватно би се мој животни пут другачије развијао да сам ишао у музичку школу. Извукао сам искуство из тога, па смо супруга и ја наше обоје деце, Марију и Матију, уписали у музичку школу. Сада су у средњој музичкој школи и надамо се да ће уписати академију. Нисам погрешио, и видим да је то могао бити мој пут – рекао је Милош и поручује свим родитељима да треба да покажу интересовање за децу и не смеју да кажу да немају времена.
Током 1993. и 1994. године у КУД-у је Милош упоредо са клавијатуром и хармоником свирао и гитару. Са братом је имао бенд „Џони М.“, у коме су свирали гитаре.
– Имали смо пуно наступа у локалима, на мору и у склопу тадашње КПЗ имали смо више наступа у Ужицу. Гитару сам могао било где да свирам и такво је друштво било. Ко је свирао гитару, увек је привлачио пажњу, а та пажња ми је пријала. Моја супруга Славица ми каже да због те пажње коју имам од публике, уживам на концертима. И у том периоду у КПЗ појавила се једна екипа, која се назвала „Хајд парк“ и асоцирала је на парк у Лондону, где свако може да дође и и држи говоре какве хоће. Жао ми је што та екипа није дуго тарајала, јер смо имали јаке текстове и песме, поготову што је то било у ратно време. Ти текстови су највише говорили о тим проблемима. Сви смо се ужасавали тог рата, тих људских и породичних трагедија, које су пратиле рат. Све су то биле ауторске песме и имам доста песама из тог периода које нису објављене, мада има и много објављених. Песме су углавном биле за круг рођака и пријатеља. И данас се неке те мелодије провлаче кроз „Живу ватру“ и кроз оно што Никола ради. Нисмо имали неку тада каријеру, али је било лепо време и поносан сам на тај неки рад. “Хајд парк“ је имао пар запажених наступа током 1992. и 1993. године. Свирали смо на гитаријади у Чачку, а након тога, чланови бенда су кренули свако својим путем, углавном музичким – сећа се Милош.
Он каже да је најзначајнију улогу за његову каријеру била група „ Жива ватра“.
– Добио сам позив да будем њихов члан крајем 1993. године. Пре мене певач им је био мој брат Никола, а он је добио позив за војску и требало је неко ко ће да надомести његово место. Тако сам се ја прикључио екипи. Урадили смо један албум. Наредних четири године „Жива ватра“ је имала доста наступа са познатим групама попут „Освајачи“, са „Забрањеним пушењем“, „Галијом“, а наше песме се вртеле по радио станицима. Осећали смо се као прави рок бенд и наш албум „Љубав нема граница“ је прошао лепо. После тих четири године једноставно је дошло до застоја – казао је наш саговорник и додао да су у то време једино имали проблем са бубњарем, јер су бубњари у то време били ретки. Тадашњи бубњар Златко је због приватних обавеза престао да свира у „Живој ватри“.
Уместо Златка, дошао је Марко Милојевић, који је био у „КВ Фемили“ радио са члановима „Живе ватре“, али је дошло до неког засићења.
– Увек је постојала жеља да се „Жива ватра“ обнови и 2011. године прикључио нам се Владе Стојић као бубњар, а остали су Владе Старчевић, Борис Борисављевић, Владе Тошић и ја. Урадили смо један леп албум са осам песама. За већину смо урадили видео клипове, а за неке и спотове. Једино нам је недостајало, и то смо схватили мало касније, више живих наступа. Ипак, надокнадили смо их наступима од Београда, Пожаревца и другим градовима по Србији. То прво окупљање 2011. године је било код Бојана у студију, где смо и снимили албум. „Жива ватра“ има доста балада, али доста свирамо и брзу музику. Текстове и музику пише Михаило Радовић, а као бенд на основу тога радимо аранжман. Од те 2011. године снимали смо код Бојана у студију свих 11 песама и нашле су се на топ листама у Србији, а осам их је било у самом врху. Тематика наших песама углавном је љубавне природе и остаћемо на томе – каже Милош.
Милош је посебно поносан на организовање хуманитарних концерата.
– Када су биле оне велике поплаве, када је цела Србија скочила на ноге и када се показало колико можемо бити јединствени, и ми смо организовали концерт ужичке рок сцене. Учествовало је 16 бендова и имали смо око 6 сати свирке, Сви бендови су наступали од по 20 минута до пола сата. Ипак, показало се да код таквих концерата треба одмах реаговати, јер смо га, због техничких услова, организовали тек седам дана касније, па, иако је концерт био лепо посећен, могао је и боље прође, да смо га само мало раније организовали. У лето 2016. године покренули смо хуманитарну акцију „Ужице – беби фест“, која је медијски добро пропраћена. Циљ нам је био да дечије одељење, одељење гинекологије и ортопедију опремимо постељином. Као концерт није био много посећен, али наш бубњар Дарко Јовић, који је био и иницијална каписла акције, успео је да окупи преко 50 оркестара, и народних и трубачких, и рок група, који су дали новац за ту акцију. Успели смо да скупимо око 180.000 динара, које смо дали за јастуке и постељину. Други део акције је био везан да душеке. Тада су нам се јавили донатори из Аустрије, који су чули за наш фестивал и својим учешћем помогли болницу са душецима и креветима. Поносни смо на тај део акције – рекао је Милош и најавио могућност организовања нове хуманитарне акције.
Иако „Живе ватре“ тренутно нема на сцени, ипак су веома активни.
– Почели смо да радимо једну песму у дуету са Дејаном Петровићем. Ми смо свој део одрадили и чекамо њега, који због обавеза мало касни. Такође, радићемо спот. Циљ „Живе ватре“ је да следеће године одржимо неке концерте по целој Србији. А овако, свако од нас се бави професионално музиком. Ја радим у клубовима, радим и весеља и стално имам посла, и као појединац и са пријатељима из Београда. Мени је битно да певам, није важно која врста музике. Задовољан сам целом том причом. А певам све, али увек гледам да провучем рок, јер ту се најбоље сналазим. То је можда моја разлика од осталих и видим да људи воле то. Воли народ углавном тај екс ју рок. Враћа се та музика поново, па и стара народна музика. Највише волим када својим наступом ширим емоције, било да насмејем или развеселим, па чак и расплачем госте. Једноставно, волим када музиком дирам људе у срце – рекао је Милош.
Лично Милоша пореде са неким светским и нашим рок певачима.
– Али најјаче поређење је било моје ћерке на писменом саставом, где ме је представила, у ствари, направила прелаз из Бон Жовија у Мирослава Илића. Знам да је моја породица поносна на ово што радим и то ми је најдраже. Многи ме пореде са разним музичарима. Једном на Златибору смо свирали Никола и ја и то песму Боре Ђорђевића. Погледамо ка прозору а са друге стране стоји лично он, гледа у нас и слуша нас. Подигао је палац у вис, што нам је много значило – казао је Милош.
Иначе, Милош не би никада наступио на неком музичком ријалитију, као што је то учинио његов брат Никола. Мада, имао је један наступ у сличном такмичењу на ТВ Пинку 2006. године, када је стигао до полуфинала песмом „Одлази“ од Бијелог дугмета.
– Нисам присталица ријалитија, можда би се добро снашао, али с обзиром да радим и имам посао у Ваљаоници алуминијума, а помажем и мојој Славици у послу, не бих имао времена за то. Не налазим се у тој причи, довољно ми је ово. Веома ми је битна подршка породице и задовољни су мојим успесима – закључио је на крају Милош.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.