Само васпитан може да васпитава

- Чињеница, да су у последњих 5 година, само 2-3 играча директно изашла из подмлатка и одиграли 2 и више утакмице заредом за сениорску екипу је поражавајућа. Тај пораз, његову дубину, ширину, разлоге, нема ко да види. Нема, не уме или неће? Уме ли ко да преброји све оне који су радили као тренери? По ком програму, ако он уопште постоји? Постоји ли анализа њиховог рада? -

zdravko tošić umanjena fotka

Будућност је у избору пута данас

Поћи на светско првенство у фудбалу и изјавити да идеш по титулу, а не бити из Бразила, јесте храброст и својеврсна дрскост. Поћи из Србије, изазива подсмех и неверицу. Вратити се у Србију са титулом, тера нас да се дивимо, чудимо, учимо и . . . ћутимо.
Сазнање да је циљ одређен још пре три године, пријатно изненађује и баца сасвим друго светло на ту изјаву и тера нас на сасвим другачије размишљање. Пратећи изјаве, поступке и понашање нашег селектора, господина Пауновића, и увиђајући самопоуздање и заједнички дух играча, стручног штаба и вођства репрезентације, лако је увидети да се ту радило о много, озбиљној причи. Сама наведена изјава, време и начин како и када је јавности презентована, а касније и експлоатисана, јесте у служби постављеног циља и целе приче. Зналачки, студиозно, прагматично, без импровизација. . . најбоље говори о владавини њеног величанства СТРУКЕ И ЗНАЊА. Када се томе додају имена ментора, господе Радомира Антића и Боре Милутиновића, са којима је наш селектор свакодневно био у вези, види се да ништа није препуштено случају, да је све заокружено у проверен систем, а изглед целе приче и сам резултат сада нимало не чуде.
О фудбалској надарености играча са простора велике Југославије самим тим и из Србије, Иван Голац, прослављени фудбалер, а касније и тренер, својевремено је рекао: „ Имајући у виду таленат и квалитет фудбалера, Југославија је морала бити светски првак барем једном, а европски, кад је год хтела. Није била због импровизације у организацији и струци“. Да није било те „мањкавости“, земља „светских шампиона“ се можда не би распала. Сачувало би се стотине хиљада живота, а још већи број би се поштедео патње, економског, моралног и духовног суноврата.
Гледајући наше окружење, одавно стоји болан жал што наша Слобода не почива на идеји знања и стручног концепта и што у континуитету следи погрешне примере. И што је лош пример другима. Окружење инертно. Господари одлука сумљичаво одмеравају моје речи, ненавикнути да се струка јавља. Доживљавају их као јерес. А ја само желим оно што се не прашта: да мислим својом главом, и да избегнем сутрашње тешко кајање и заједнички губитак.
Идеја стручности у себи носи – постављање јасно дефинисаних циљева, који све обавезују, успостављање критеријума, који почивају на систему вредности, улагање у племенити позив тренера, визионара, мотиватора, васпитача, педагога, учитеља, који је у овом тренутку обесмишљен до крајности.
Без те идеје, не треба да чуди што у клибу не постоје критеријуми, што у “струци” не постоји методика и селекција. Што и они најмлађи, који тек уче, најобичнију утакмицу играју на “живот и смрт”, под пресијом која ствара баријере и зауставља развој. Уместо учења – гладијаторство. Уместо узора – нуде се идоли. Уместо мотивације, подржавају се псовке, некултура, вулгарност, претње. Уместо васпитања, хранимо их илузијом о слави и новцу, Реалу, Бајерну, Арсеналу. . . великом свету, који чека само на њих. Лагодном животу без рада, дисциплине, одговорности и одрицања, а кошта само једне месечне чланарине. Примамљиво за наивну дечију душу.
Илузија и јесте илузија зато што није истина. А када убрзо спознају истину, схвате да је време прошло, они инфериорни у односу на супарнике, без школе, без самопоуздања, одбачени, а неспремни за живот. и, . . резултат таквог сазнања је фрустрација, улица, опијање, деликвенција. . . проблем друштву.
Чињеница, да су у последњих 5 година, само 2-3 играча директно изашла из подмлатка и одиграли 2 и више утакмице заредом за сениорску екипу је поражавајућа. Тај пораз, његову дубину, ширину, разлоге, нема ко да види. Нема, не уме или неће? Уме ли ко да преброји све оне који су радили као тренери? По ком програму, ако он уопште постоји? Постоји ли анализа њиховог рада? Шта из њих закључујемо? Знамо ли имена оних који су их поставили, сменили, па опет поставили? . . . Да ли знамо да само васпитан може да васпитава?
Зашто увек изнова крећемо већ утврђено погрешним путем без циља? Зашто понављамо лоша искуства других? Потписивање првог уговора са младим играчима на две године је директно на штету клуба. Клуб тако постаје срество фудбалских мешетара и свој интегритет и ауторитет баца њима под ноге. Њиховог ћара ради.
Лепо нас подсећа Меша Селимовић: “Ни с ким историја није направила такву шалу, као са нама. До јуче смо били оно што желимо данас да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута забезекнути. Не можемо више никуд. С нејасним осећањем стида и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а не умемо да гледамо унапред, зато задржавамо време, у страху од промена у страху од ма каквог решења. До краја живота упознаваћу људе, а никад их упознати нећу. Увек ће ме збуњивати необјаснивошћу својих поступака.”
Подсећање актуелније но икад. И за наше друштво и за сваку врсту наше друштвене делатности. Па и за фудбал. И за нашу Слободу. Она је данас више средство, а морала би бити циљ. Заробљена у небјашњивим и пролазним идејама моћника без фудбалске визије. А кад је тако, онда љубав према истини лако уступа место вољи за моћи. А моћ тражи само поданике.
Знам, овде другачије мишљење није добро дошло. По логици овдашњег нефудбалског једноумља, неговане нетрпељивости, стално присутне догме и крутости постоје само они који су са нама и они који су против нас. Све између је ничија територија, коју ваља што пре запишати, интересно обележити и прогласити својом. Доследни себи, одбијају да признају сваку своју погрешку и одбијају да признају сваког појединца, без обзира на његово знање, добру намеру, и на његову одговорност. То је мисао која још увек не пристаје да се суочи са заблудама које су из њене догме проистекле и која сваки позив на суочавање држи за издају.
Надам се да ће пример господина Вељка Пауновића и светских шампиона променити све. Да ће учинити да се суочимо са својим сопственим заблудама, са којима се изнова стално окружујемо. Да ће нам показати пут до истина које су једино право светло људске савести и свести. Ако се то не деси, онда су титулу џаба и освојили.

Здравко Тошић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.