„Синтерфјуз“ у новом издању

- Циљ нам је да будемо центар развоја Ужица. Ово ће бити најбоља фирма у Ужицу у року од две године, не рачунајући државне фирме -

ЗОРАН СОКОЛОВИЋ – ДИРЕКТОР „СИНТЕРФЈУЗ-А“
Некадашње предузеће „Синтер”, данас “Синтерфјуз”, после ликвидације купила је израелска фирма „King Engine Bearings”. Они су ову фирму купили не као правно лице, већ само имовину, односно зграду и машине. Директор „Синтерфјуза“ Зоран Соколовић каже да је целокупна производња остала скоро иста са знатним побољшањем и увођењем нових производних програма, а већина радника је, после ликвидације, враћена на посао.

УН: Реците нам нешто више о новим власницима.
– Израелска фирма „King Engine Bearings” има своју фабрику 70 километар од Тел Авива у месту Кирјат Гат и баве се углавном производњом лежајева. Има своје фирме у Турској и Америци. Представници фирме су пре две године дошли овде, преговарали и одлучено је да се „Синтер“ не купи као правно лице, већ само имовина, зграда и машине. Према закону, пошто је фирма била у ликвидацији, запослени су морали да изгубе посао. Ми смо се потрудили да тај прелаз буде безболан. Људе смо послали кући, али смо их после два дана вратили и производња парактично није стала. Тада је било запослено око 110 радника, а вратили смо око 86 радника. Надам се да ћемо до краја године доћи поново на ту цифру пре ликвидације.

УН: Колико је до сада израелска фирма уложила у „Синтефјуз“ и које новине су уведене?
– Од ликвидације до сада је уложено око 2,5 милиона евра. Кренули смо да обнављамо опрему и инсталирамо нове машине, које до сада нису постојале и не постоје у Србији. На пример, линија за производњу биметалних трака. Ми смо први који инсталирамо такву линију, а убрзо ћемо инсталирати и другу, исту такву. Тако ћемо почети производњу чаура, али не оних које производи “Први партизан”. Наше чауре ће имати потпуну другу апликацију. Нека идеја је да наредних година, сваких три до 6 месеци обнављамо опрему. Ову стару продајемо и бацамо у ђубре. Овде имамо машине и старе по 60 година и оне од пре 30 година. У „Синтер“ сигурно није улагано у последњих 25 година. Наш задатак је куповина и прављење нових машина, никако неке половне машине или задржавање старих. Све мора да буде модернизовано.

УН: На чему ће се сада базирати производња?
– До сада је “Синтер” радио прахове. Ми смо елиминисали олово, које је било отровно и које је забрањено у Европској унији. Оставили смо део производње прахова за потребе “Синтерфјуза” и “Кинга” у Израелу. Производићемо само онолико колико је нама потребно и то смо сада одвојили у посебан погон, који смо модернизовали, тако да сада одговара свим условима за заштиту животне средине и безбедности рада запослених. Други део фирме, пресе и синтеровање, где су класичне пресе и огромне пећи са преко 1.000 степени и где правимо синтероване делове, задржаћемо. Као што сам већ рекао, почећемо да производимо биметалне траке, а од тих биметалних трака правићемо чауре. То је идеје у наредних пар месеци. Имамо развојне планове шта и како даље у другој половини године. Бизнис расте и у протеклих пар месеци продаја је скочила 20 посто.

УН: Да ли је у плану да задржите и алатницу и правите ваше машине?
– Наша алатница ће производи алате за нас и “Кинг“, али план је да радимо и за друге. Алатница је озбиљни део наше фабрике и опремљена је лепо и у њој раде озбиљни људи. Ту нам је старост радника висока, преко 50 година, али ти људи имају знање. Млађи људи спремни су да прихвате све нове технологије, док старији имају велико знање и искуство, али, ако треба да се прилагоде нечем новом, то иде врло споро и тешко, а многи то не прихвате. Сада, без обзира што не прихватају, наставиће да раде, јер бенефит од њих је њихово велико знање. Искрено се надам да ће многи прихватити те промене. Има ту људи са 60 и више година и од њих не очекујем да прихвате те промене, али ће остати до пензије.

УН: Какви су планови за идућу и наредних година?
– Нека наша идеја, а и власника, да „Синтерфјуз“ постане њихова главна локација. Мој и њихов циљ је да у наредних три до пет година што више посла донесемо овде и да Ужице постане главно за производњу, да буде база, односни да највећи део производње буде у Ужицу.

УН: Обишли смо доста тога у новом „Синтерфјузу“ и видели смо да је пола зграде и погона реновирано, стављају се фасаде, унутра урађено модерно грејање, канцеларије и погони модернизовани, као и свлачионице и део санитарних чворова, у које су уграђене нове туш кабине, као и много тога још. Када ће на ред доћи други део фабрике?
– Идеја је да идуће године реновирамо други део зграде и одређени простор у производњи. Такође, ту је кров и спољна фасада. Сигурно имамо десетак пројеката у плану за следећу годину. Који ћемо пројекат радити све зависи од количине новца који направимо. Власници су веома фер, јер су рекли да сав новац који се овде заради остаће овде, неће га извлачити и носити за Израел. Биће коришћен за обнављање ове зграде и за побољшање услова у производњи. Буквално ћемо сваког месеца радити на побољшању у производњи. Све што рушимо у погонима ми обнављамо и уграђујемо нову опрему. Један од циљева нам је да се у „Синтерфјузу“ производе нови производи који не постоје, не само у Србији, него и на Балкану. Циљ нам је да будемо центар развоја Ужица. Ово ће бити најбоља фирма у Ужицу у року од две године, не рачунајући државне фирме.

УН: Да ли имате проблема са кадровима?
– Полако морамо да мењамо структуру запослених, јер у моменту када смо преузели “Синтер“ просек година је био преко 50, можда чак и 55 година. Већина запослених је пред пензијом. Из тог разлога, када је реч о административном делу, идеја је да узимамо младе људе. Покушали смо на сајму запошљавања пре годину дана и није нам баш пошло за руком. У Ужицу је проблем што има одлив кадрова, много младих је из Ужица отишло у Београд, завршили факултете и тамо остали. Имали смо срећу да смо нашли две девојке са завршеним Економским факултетом, чији је просек 25 година и њих смо запослили, као и девојку за људске ресурсе, која је завршила факултет у Београду. Техничког директора смо довели из Крагујевца, који је дуго година радио у Белгији и Норвешкој, а директор производње и операција је млад човек из Београда, докторант на Технолошком факултету у Београду. И ја сам из Београда. После дванаест година вратио сам се из Канаде, где сам завршио још неке факултете. Дакле, са стране је дошло нас троје, а сви остали запослени, око 95 посто је из Ужица. То и јесте наш циљ, да запослимо људе из овог града. Надам се да ћемо у наредном периоду успоставити добар контакт са локалним школама и Националном службом за запошљавање, да бисмо нашли кадрове овде и преферирамо да враћамо људе из Београда. Мада, то друго тешко да ће ићи, јер неће да се врате. Највише нам недостају машински и електро инжењери и технолози. Мислим да су сви у Ужицу који имају ову струку и искуства већ запослени. То је озбиљан дугорочни проблем и за цео регион. Тешко да ће неко од страних инвеститора доћи у Ужице, а да нема овде кадра, јер ако доведе неког са стране мораће три пута више да га плаћа.
– Када је реч о производним радницима, углавном недостају радници металне струке. Сви који изађу из Техничке школе већ су нашли посао. Ту се суочавамо и са другим проблемом, а то је модернизована технологија, која још није ушла у школу. На пример, да нађемо оператера на CNC машини је немогућа мисија, као и да нађемо човека за рад у алатници и има добро искуство, јер су ови други запослени. Мислим да у последњих 20 година није пуно улагано у образовање ових радника, а технологија је много напредовала. Нашу CNC машину смо купили у Калифорнији и платили је 100.000 евра. Изгледа као свемирски брод, а верујем да је нико из Техничке школе још није ни видео, а камоли на њој радио. Да би неко радио на њој, потребно је доста времена да се обучи.

УН: Чули смо да имате „малих“ проблема са комшијама, када је реч о приватној својини и комуналним опремањем. Реците нам конкретно о чему се ту ради?
– Има мало конфузије шта од тих комуналних инсталација припада “Првом партизану“, а шта “Коруну”. Једноставно, не можемо да се договоримо око тих елементарних ствари. Ово је некада био велики јединствен систем и цеви и каблови су постављани свугде. Међутим, један део је сада постао приватна имовина, припада страној фирми. На тој имовини сада имамо нешто туђе и замолили смо их да они те своје цеви и каблове изместе на друго место, да их склоне са наше имовине, јер ми не можемо да одговарамо за нешто туђе. Чак су и телефонски каблови закачени за нашу зграду. Нека узму своје, нека каче своје каблове и постављају цеви на своме, јер ми не можемо да бринемо о њиховим цевима и кабловима. На једном састанку, који је био уприличен баш због тих ствари, они нам причају о СОУР-има и ОУР-има, а како да једном Израелцу објасните шта је то? Време Тита је давно прошло. Надам се да ће се и тај проблем ускоро решити.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.