Сјајан наставник, а још бољи тренер

ПРОФЕСОР ФИЗИЧКОГ У ПЕНЗИЈИ – ВИТОМИР МИЋО ДРАГУТИНОВИЋ
Витомир Драгутиновић, кога сви знају као Мићо, извео је на пут многе ужичке кошаркашке легенде. Он их је још као децу учио првим кошаркашким корацима и правилима, али истовремено правио радне и поштене људе.
Као професор физичке културе и васпитања први посао је добио са 24 године у основној школи у Стапарима, следеће године је радио по пола радног времена у тој школи и „Нада Матић“, да би по повратку из војске, стално запослење добио у „Нада Матић“. Ту је провео пуних 39 година рада.
Пре него што је и помислио да ће постати тренер деце за кошарку, Драгутиновић се бавио атлетиком. Имао је доста успеха у том спорту. Седамдесетих година, у Ужицу, био је победник на МОСИ играма на 400 метара. У штафети је трчао четири пута 100 метара и у јуниорској конкуренцији са својом екипом из тадашњег атлетског клуба „Ужице“, данашњег „Младост“, био је други у Србији и трећи у Југославији. То је тада био велики успех. Када се запослио, кошарка је постала омиљени спорт међу децом.
– Пре мене је у школи радио колега Синиша Миливојевић. Он је водио ту секцију кошарке. Гледао сам како ради и мени се свидело. Заволео сам кошарку, а у Београду док сам студирао, ишао сам да гледам утакмице, када су играли клубови тадашње Југославије. Одласком колеге у другу школу, преузео сам кошаркашку секцију и почео да радим са великом љубави – сећа се Мићо.
У том моменту појављује се и интересовање кошаркашког клуба „Први партизан“ за сарадњу са младима. Клуб је донео стратегију да мора имати подмладак.
– „Први партизан“ је био пред уласком у виши ранг такмичења и схватили су да се мора радити највише са младима. По том питању је највише учинио покојни Мики Павићевић, који је анимирао нас наставнике по школама да радимо са децом за клуб. Направили смо једну генерацију која је чинила окосницу екипе „Првог партизана“, која је ушла у Прву лигу, када се у Ужицу играло са „Цибоном“, „Југопластиком“, „Босном“ и другим клубовима. Та тадашња југословенска лига била је јача од лиге Европе. Као што је сада шпанска лига доминантна у Европи, таква је била наша лига некада. Мики Павићевић је добро организовао да се ради са децом. Све школе су имали своје селекције од петог до осмог разреда, и дечаци и девојчице, па смо суботом у хали имали такмичења свих школа. Пуно је изашло деце интересантних за кошарку, а неки су отишли у други спорт. На пример Дарко Закоч, играо је код мене кошарку у генерацији 1963, заједно са Славенком Марићем, Слободаном Арнаутовићем и другима. Тада смо били други у Србији. Победили смо на финалној утакмици пионирског првенства „Пионири кошаркаши“. То првенство је било у Ужицу у хали. Хала је била пуна. То је био доживљај на једној дечијој утакмици. Били смо други, а победио нас је Београд, у којој је играо Цветичанин, а касније је играо у „Партизану“ и „Цибони“. Био је то први велику успех. Дарко Закоч ме је питао шта да ради, пошто је лепо играо и одбојку и кошарку. Проценио је да ће боље проћи у одбојци. У одбојци тада није било велике конкуренције да се уђе у тим и игра, а чини ми се да је више волео одбојку. И добро је урадио што је отишао у одбојку, добро је играо и постао познати одбојкашки тренер. Он је направио баш добру каријеру – каже наш саговорник и подсетио да је пре те екипе, била добра генерација у којој је био Жарко Васиљевић, али, додао је, да нису прошли у финале Србије, због тога што није имао искуства.
После 1963. генерације, низало се још добрих генерација. Посебно је истакао и децу рођену 1965. године у којој су били Александар Јовановић – Јанкер и други.
– То 1965. годиште је било јако добро. Они су били прваци Србије у „Пионири кошаркаши“, а на Школским олимпијским играма Србије измакла им је медаља. О тој олимпијади у „Политици“ је писало о проблему организовања тог такмичења. Ми смо играли четири утакмице и добили све четири, а заузели четврто место. Ниједну утакмицу нисмо изгубили. У ствари, све је то било тако, јер је Крагујевац био са нама у групи и да би Крагујевац прошао, организатори су одлучили да рачунају неку кош разлику, која се нигде пре тога није помињала. Из генерације, Александар Петронијевић је проглашен за најбољег играча – каже Мићо.


Са својим пионирима четири пута је био првак Србије и три пута освајао друго место, дакле седам пута су његови пионири играли финале Србије. Због тога, када се појави на неком такмичењу, питали су „зар је опет дошао?“. Мићо каже да када се враћао као четврти са првенства, некако се осећао посрамљено.
Као свој највећи успех истиче то што су сва та деца коју је тренирао постали добри и успешни људи.
– Имао сам Кубуровића, он је сада негде у Аустралији конструктор, Паликућа из тадашње основне школе „Андрија Ђуровић“ је у Америци, имао сам браћу Кандићи и мали Крчевинац, отишли су у Финску уочи рата, наставили су да се баве кошарком. Тамо су били звезде, оженили се и живе у Финској. Сада ми стално шаљу поздраве уз велику захвалност. Међу том децом је био и Владимир Рековић, који је сада научник у Луцерну. А они који нису отишли ван земље, овде су основали породице и постали су часни и поштени људи. Од те деце изашло је пуно тренера. Један од њих је Богићевић, он је сада тренер у Пољској, а пре четири године у Пољској је проглашен за тренера државе. Не знам ниједно дате да је прошло кроз ту школу кошарке, а да је склизнуло негде – са поносом каже овај тренер.
Поред тога, што је радио у школи са децом, са Микијем Павићевићем и секретаром месне заједнице Шиљком, основао је КК „Трг партизана“.
– Покушали смо да направимо тај клуб за децу која нису могла да прођу у „Први партизан“. У ствари, та деца су имали неке припреме, па ако се неко покаже и буде интересантан, да иде даље. То је био тај неки први покушај и трајало је две до три године, али није било пуно успеха. Није било пара, нисмо имали среће са спонзорима, а нисмо наплаћивали чланарину. У том смислу смо касније, сада покојни Александар Ћировић – Ћизо и ја направили нови кошаркашки клуб „Капедунум“. Било је доста деце, дечака и девојчица. Ћизо је доста учинио, давао, помагао и хранио децу у свом ресторану „Табани“. Био је један изузетан човек и нисам одавно срео тако доброг човека. Тада је био кафеџија, а тек касније је био председник Извршног савета општине. Његов син је почео у тим нашим екипама да игра, али није био довољно висок. Син му је сада менаџер одбојкашица и живи у Љубљани, а био је и у Италији.
У то време је постојала је селекција. Зато Мића никада није имао много деце и настојао је да тренира само оне који би могли да прођу као играчи. Углавном је радио са 10 до 15 дечака. А те талентоване дечаке је налазио у школама. Ипак, често се догађало да у једној генерацији не може да нађе 12 талентоване деце за кошарку.
– Вршио сам селекцију. Знао сам да проценим дете и те параметре у односу на висину, брзину, окретност и покретност. Углавном су одатле излазила деца која су играла у првом тиму. Ваљда што се тренирало у „Нада Матић“, та школа је била расадник кошаркаша, а у тадашњој 4. основној школи, данашњој „Стари град“ – рукометаша. Та школа је имала салу која је омогућавала зими да се игра рукомет. Школа „Душан Јерковић“ је била боља у фудбалу. Из „Наде Матић“ први кошаркаш је изашао Мишко Марић (чувени Мара Гитара), који је био генерација са Кићановићем. Један од најуспешнијих је био Оливер Поповић. После је играо у „Партизану“, када је Даниловић дошао. Питао сам Дула Вујошевића, пошто сам добар са њим, што не да Оливеру да игра више, а он ми каже како је проценио да ће Даниловић ипак бити бољи играч од њега и зато му је давао више шансе. Оливера су онда послали у „Спартак“, онда је играо у „Црвеној звезди“, па затим у Русији, Турској, Грчкој и даље. Пре две године је водио један тим из Вршца. Он је један од најзахвалнијих и када год је давао интервјуе помињао је где је почео и стално ме је помињао. Поповић је у Кремнима учио основну школу и препоручио ми га је професор Љушо са Учитељског факултета. Рекао ми је да има један мали из Кремана и поручио сам да га отац доведе. Отац га је довео и одлучио сам да остане. Почео је долазити и на тренингу сам одмах видео да ће бити играч – сећа се наш саговорник.
Према Драгутиновићевим речима, била су то лепа времена. Уз предузеће „Први партизан“ деци су могли да обезбеде сву опрему, и дресове и тренерке, и то по две-три гарнитуре. Због тога су им многи завидели када изађу на терен. Међутим, све се изменило деведестих година прошлог века, када је почела криза, а то носи и, како каже Мића, мољакање многих за дресове и опрему,
– Од седамдесетих до деведесетих година лепо се радило и било је успешно. После се ушло у кризу и готово сам престао да се интезивније бавим тим тренерским делом. Држао сам школску секцију, али не само кошарку, већ и одбојку и фудбал. Нисам хтео да наплаћујем од деце чланарину, јер се није уклапало у моје схватање спорта и морала – да наплаћујем деци коју учим у школи. Тада су почеле да раде и приватне школе. Прво је почео Сретен Ђурић и са њим сам мало сарађивао, јер опет нисам могао да наплаћујем. Ја сам социјалистичко дете и научен сам да то радим из љубави. „Први партизан“ ми је давао хонорар тадашњих 100 немачких марака за тај рад, али сам водио по три до четири екипе, и пионире и јуниоре. И јуниори су били успешни када су играли Карапетровић, Мире Радошевић, Топаловић … Са подмлатком јуниора ишли смо два пута у Француску. Били смо у Лиону и Леману, а ишли смо и у Инстанбул. На Златибор је на припреме долазио „Ефен Пилсен“, који се тек оснивао. После тога су нас звали да дођемо у госте у Турску, све о њиховом трошку. Тек касније су постали европски клуб – каже Мића и додао да је у то његово време било пуно ентузијазма.
Једно време је био помоћни тренер Бобану Јанковићу Блеку у првој лиги, али ипак је више волео рад са децом. Каже да је уживао да нађе неко талентовано дете и да га гура и шаље даље.
Измеђи осталог, Мића Драгутиновић је био и први тренер Саши Ђорђевићу!
– Сашин отац Бата Ђорђевић је био“Звездин“ тренер и првак Југославије, када су у екипи били Славнић и Капичић. Био је и стручни организатор кампа на Златибору, а ја сам био на свим тим камповима петнаест година. И тако једном довео ми дечака и каже да је то његов син, да ће бити код мене у групи, јер зна да сам професор и да радим у школи. Рекао ми је да хоће да буде са педагогом, не са овим другим тренерима. И тако сам био први Сашин тренер. Тада је почело наше пријатељство, које и данас траје – сетио се Драгутиновић.
Са сетом се сећа тих, како каже, срећних дана, када су га деца, за разлику од данашње, молила да што пре почну тренинзи када пођу 1. септембра у школу.
– Чак су са мном ишли у село да купе шљиве, да бисмо што пре почели са тренинзима. Деца су волела спорт, ниси могао да их отераш са терена. Тешко ми је било да кажем неком детету да није за кошарку. Када му то кажем, обавезно сам му, у складу са његовом физичком конституцијом, препричивао који би спорт могао да тренира. Деци која су тренирала кошарку није било мрско да дођу да фарбају ограде око игралишта, табле, да навежу мрежице. Сами су хтели све да раде. А када сам поменуо купљење шљива, то је предложио Владимир Рековић. Био је најагилнији, најупорнији. После је у Америци завршио физику и у Луцерну је сада научник. Одувек је био упоран. Сећам се да је дошао до нашег репортера када је наша фудбалска репрезентација играла у Мексику и поздравио наш народ у Србији. Његова мајка ми је причала да када је дошао у Америку, одмах се на колеџу укључио у њихов кошаркашки тим. Ти његови тренери су радили по шаблонима, а ја сам овде неговао ту нашу југословенску кошарку, нисам инсистирао на шаблонима и калупима, него сам их терао да сами смишљају и проналазе решења, да буду креативни. Тако се понаша и тамо, давао предлоге тренеру и, на сву срећу, тај тренер није био сујетан, већ је поштовао онога који мисли. Тако су та деца радила, али се много изменило доласком нових технологија. Деца нису толико заинтересована и садашњим тренерима је много теже него мени некад. Деца су некада остајала до један по поноћи и играла кошарку на теренима и једва си могао да их отераш. Некада се потуку ко ће да дође на ред да игра кошарке, а сада нема детета на баскету. А ако сама додатно не раде, тешко да ће неко од њих направити неку озбиљну каријеру у кошарци. Некада су ми деца сами пријављивали колико су кошева убацили ван тренинга. Ако дете не живи са лоптом, ако не иду са лоптом од куће и до куће, него само се држи тренинга, неће постићи много – каже наш саговорник.
Он сматра да су ти ужички кошаркаши могли и много више да постигну у кошарци само да су хтели.
– Славенко Марић, један од најуспешнијих кошаркаша, није направио каријеру колику је могао, могао је много да заради. Мислим да је разлог то што је био везан за Ужице, за свој клуб „Први партизан“. Шехрија и Бобан Јанковић су играли у у Љубљани. Шехрија је био изузетан таленат, али мислим да није био свестан тога и да није био посвећен довољно. Свој таленат није искористио колико је могао. Он је био као сада „Звездин“ центар, тог нивоа.
Ацо Павловић је био добар играч и могао је још бити бољи да се посветио потпуно кошарци. Био је код Аца Николића у Чачку, и тај човек га је обожавао. Међутим, Павловић се вратио у Ужице. Такође и Мићко Урошевић је дао велики допринос ужичкој кошарци – каже Мића и додао је да се Град Ужице према многима, у ствари никоме, није одужио, а да су ти људи много дали ужичкој кошарци.
– Они су жртвовали део младости. Многи би завршили школе, али нису због кошарке – додао је Мића.
У пензију је Мића Драгутиновић отишао пре пет година. Не иде на утакмице, али је чуо да је ужички клуб у тешкој ситуацији, што му је веома жао. Прати домаћу и страну кошарку, али исто тако и атлетику.
– Славко Кузмановић је почео да тренира атлетику уз мене, волео да трчи уз мене и да гледа како се трчи. Остали смо велики пријатељи – рекао је Мићо.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.