Млаћење празне сламе
– Олигархији на власти таква ситуација потпуно одговара – у недостатку било каквих конкретних акција, јавни простор се затрпава гомилом ђубрета, а време неумитно пролази –
Да кренем са подацима који никога у Србији не занимају – од Завод за статистику ових дана могли смо чути да је производња у августу ове године пала, у односу на прошлу годину, за симпатичних 13,1 посто. Други податак можете наћи на сајту Министарства финансија – јавни дуг Србије 30. септембра је, ни мање ни више, него још симпатичнијих 22,06 милијарди евра… Забрињавајаући подаци које ретки медији преносе, нешто због аутоцензуре, а делимично и зато што је већини читалаца то потпуно неинтересантна тема.
А ако наш народ и медије не занимају кључни економски параметри, шта им онда окупира пажњу? Е, ту долазимо до наслова данашње колумне – све се претворило у опште млаћење празне сламе. Чудно, свако од нас је ову кованицу изговорио хиљаду пута, али ни сањали нисмо да ће млаћење празне сламе постати доминантна карактеристика живљења у Србији. Укључиш телевизор – испразно блебетање, укључиш радио – празне приче, отвориш новине – трућање на куб, од муке побегнеш на интернет, а тек ту брбљаоница траје даноноћно… Вучић прича приче, министри причају приче, државни секретари причају приче, градоначелници причају приче… Хиперинфлација празних прича, а нико ништа конкретно не ради. Ево, и ова геј парада, због које се друштво годинама жучно расправља, одржана је и одједном више уопште није битно ко је за, ко против, па чак ни сами организатори више нису сигурни да ли је требало организовати или не… Слично је ових дана и са Утиском недеље, подигла се тензија, сви медији и друштвене мреже затрпани су овом темом и после толике халабуке, одједном је постало свеједно да ли ће те емисије сутра бити или не. Сетимо се, пре само десет дана главна ствар било смањење плата и пензија, брбљаоница се буквално усијала – лицитирало се колико ће смањење бити, када иде ребаланс, министар причао једно, фискални савет друго, Вучић треће, оглашавали се разни експерти и синдикати, а онда је одједном та тема потпуно ишчезла из јавности, а да се ништа конкретно није урадило. Ребланса нема у септембру, неће га бити ни у октобру, а ако прође и октобар, онда се не мора ни радити, јер убрзо стиже нова календарска година и нови буџет… Уместо буџета одмах смо добили бизарну причу како је Јоргованки, док се злопатила по Милочеру, неко мазнуо лекове за срце. Црногорци су лопова одмах ухитили, али Јоргованка не верује, већ тражи налогодавце, па није она било ко, да је пљачкају ситни криминалци, мора да је по среди нека светска завера… Међутим, пљачка Јоргованкиних лекова после пар дана пала је у други план, јер су се медији дочепали Вучићевог брата и сада се о томе разглаба надуго и нашироко. Одједном је постало од судбинске важности да ли је он напао жандарме или они њега. Медији нас буквално силују, јер кога уопште занима Вучићев брат? До јуче нисмо ни знали да Вучић има брата…
Овај терор, бомбардовањем за живот потпуно неважним информацијама, довео је, рекао бих, до потпуног засићења. Олигархији на власти таква ситуација потпуно одговара – у недостатку било каквих конкретних акција, јавни простор се затрпава гомилом ђубрета, а време неумитно пролази. Пролазе дани, месеци, године, олигархија за све то време уредно прима месечну апанажу, а народ тоне све дубље, без икакве шансе за опоравак. Ако погледамо где смо били пре 7-8 година, а у каквој смо дубиози данас, јасно је да више нико не верује у било какве шансе за опоравак. Отуд све ове приче и доживљавамо као обично млаћење празне сламе. Вучићева прича о бољем животу у 2016-ој управо је то, баш као и приче о нерационалном јавном сектору и будућим менаџерима, приче о огромној заинтересованости за приватизацију такође су обично млаћење празне сламе, баш као и приче о купцу Сартида и ова најновија да нас обожавају и на Западу и на Истоку, што под милим богом ништа не значи… Иде и она плава другарица хеликоптером по градилиштима, лови нераднике, оне исте од пре неколико месеци и ником ништа, замлаћују нас причама о некаквим изборима у Војводини, а од пре пар дана је кренуо и свакодневни пресинг о Путиновом доласку у Београд. Долази Путин, па шта? Сада ће сви да развлаче о тој посети, Путинови фанови ће са одушевљењем разглабати о моћној Русији, противници истицати недовољно демократије, сви ће имати нешто много важно да кажу и у том брбљању проћиће још која седмица…
Народ није ништа бољи од новинара, главни хит у Србији је да се содом бикарбоном лече све познате и непознате болести, нико ништа не чита, а сви све знају и невиђено су начитани и сви искључиво гледају свет из сопствене позиције и очекују да им држава реши личне проблеме.
И док опште млаћење празне сламе траје,у данашњем жарогону – 24/7, оно од чега сви живимо – новац, рекло би се, нико и не помиње. А где су паре? Хвала на питању, паре су на сигурном – код олигархије. Тамо су одвуек и биле, тамо се осећају као код куће и тамо ће и остати. Што ће рећи, сви млатимо празну сламу, само што то већина ради из уверења, а одабранима је то уносна професија…
Душан Ђуровић
