Спрема нове песме

- Некада је било искрено дружење, искрене туче, искрена љубав -

МУЗИЧАР – ДРАГАН ИЛИЋ ШЕКИ
Посетиоци Грaдског културног центра су у претходне две седмице, четвртком, могли уживати у свирци нашег суграђанина Драгана Илића Шекија. Шекија се многи од раније сећају као кошаркаша и фудбалера, али и као одличног гитаристе.
– Док сам ишао у Гимназију била је популарна група „Кило и по“. И онда сам желео да научим да свирам гитару. Покојни Спаса, мој велики пријатељ, научио ме је да свирам гитару. Пре тога добро сам познавао музику, доста сам је слушао и волео сам гитару. За недељу дана научиo сам основно, али опет се вратим фудбалу. Прешао сам у први тим „Слободе“, али сам имао пех да тада сломим ногу у зглобу. Паузирао сам годину дана. И тада сам од бендова, који су били „ин“ код нас, почео да скидам песме – сећа се Симић.
Његов већи први наступ је био у старој Соколани, са групом „Страх“.
– То је било када је био концерт „Бијелог дугмета“, који је одржан због групе „Кило и по“. У то време се појавила и „Рибља чорба“, па сам са својим бендом „Страх“ свирао „ Остани ђубре до краја“ и једну моју песму. Након тога опет сам се вратио фудбалу – каже Шеки и додао је да је играчку каријеру великог фудбала завршио са 27 година. После тога комбиновао је мали фудбал и свирање.
У 1986. години, наставио је наш саговорник, имао је рок бенд у коме су били Мишко Милосављевић, Горан Шмакић Шмака – глумац, Селак који сада у Симфонијском оркестру свира бубњеве, Милић, Бoшко Ристановић.
– Снимали смо пет песама код Миша у студију. Нисмо имали име бенда, нити смо имали неки наступ. Имали смо тај неки материјал и онда смо код Љубе Нинковића на „501“ три месеца са једном песмом били први на демо топ листи. Тада су се појавила и „Деца лоших музичара“. Сада, поново нешто радимо око те песме. Нерадо се сећам тог периода. У то време био је неки вакум у рок музици, па сам имао неку понуду од Петра Поповића, главног и одговoрног уредника ПГП РТС-а. Требало је да будем шест месеци са неким бендом из Београда. Али имао сам породицу, приватно становао, па сам одустао. То су неке прилике које се појаве једном у животу и човек их пропусти. Поповић је рекао да су песме одличне, хтео је да се направи бенд из Београда и да будем у Београду због појављивања, али то нисам могао да прихватим – нерадо о томе прича Шеки.
После тога је мало радио, а онда га је његов пријатељ Раба хармоникаш позвао да свира са њим тезге и како каже „буквално увукао у кафану“.
– То је било 1989. године и од тада сам на тезги. Волим овај посао који радим. У принципу сам рокер, али немам ништа против и лепих народних песама. Од ових новијих пробере се што ваља, па и њих свирам. Људи ме препознају по ономе што радим. Још увек радим у Кватру углавном петком и суботом, са Миланом Јевтом петком и суботом, а радио сам са Нешом Миливојевићем и Мишком Милосављевићем, који је сјајни гитариста, басиста, а који свира и многе друге инструменте и свирао је „Тином“ и радио са „Кило и по“. Повремено свирам по другим кафићима и клубовима. Нерадо прихватам те велике тезге, али ипак одем са тих неколико клавијатуриста, али то је ретко. Више је клупска свирка и рођендани. Доста сам ишао у Босну, Црну Гору, а у Прагу сам био две године, код једног нашег суграђанина, који је отишао пре седам година. У Праг сам од 2014. до 2016. године ишао по месец и по дана. Сећам се те прве године када су за Српску нову годину били и Срби, Хрвати и Македонци заједно, и никоме ништа није сметало. Сада свирам и у Вагону у обичне дане и сваког четвртка у ГКЦ – каже Шеки и додао да је одустао од свирки на мору.


– На мору сам свирао по 4 месеца и то је дуг период. Ишао сам самостално и радио сам по два сата од 21 до 23 часа, а после мене су настављали клавијатуриста и певач. Долазио је ту и старији свет и деца, па сам тако прилагодио мало пријатнији репертоар са гитаром. Долазило је и по 200 до 300 људи.
На питање да упореди тај периода некада и сада, Шеки каже:
– Сада је живот бржи, компликованији и сиромашнији. Некада је то било искрено дружење, искрене туче, искрена љубав. Све је било на месту. Сада се све извештачило и не може да се пореди са тим некадашњим временом. Волео бих да сада деца имају део тог времена. Тачно се знало ко је долазио у Градску кафану, ко је ишао у диско, ко у Гимназију, ко је на Плажи, на Туристу. На тргу се знало где је ко стајао, а био је и корзо главном улицом, прво до музеја, а после се скратио до општине. Девојке су шетале, а момци су стајали, и после два до три круга, покаже се ко се коме допада. Обавезно је било бирање за плес на игранци. Касније су се отварали и први кафићи. Доца је отворио први кафић, Симе други, затим се отворио „М“. Радиле су многе фирме и било је много више пара. Ја сам радио у „Фасау“ и сећам се када сваког месеца у фирму дођу четири банкара, а ми радници донесемо књижице и добијемо плату, кеш. Одмах се после плате и посла скупи друштво, од 10 до 15 нас, и дође до ситне свађе ко ће да плати пиће. Било је доста тог ерског хумора. У томе су предњачили Калај, Леви Штрингла, Леви машиновођа, који почињу приче о неким дешавањима, а онда је окрену на шалу. Сада не могу да чујем неки добар фазон, а пре седнемо и кренемо са фазонима и причамо их сатима – сећа се Шеки.
Драган је два пута био на фестивалу староградске песме у Нишу, када су свирали тамбураши. Сећа се да су ту учествовали и познати музичари, попут Васила Хаџиманова, а да је он са својом групом био једини из Ужица. У групи је певао Марко Јанковић.
– Сада Ђоку из некадашњег „Кило и по“ спремам пет нових песама. Ја сам радио музику и текст, а имају људи који ће радити аранжмане. Две до три песме су комерцијални правац, а две су озбиљније. Ђорђе је то заслужио, он је легенда. Још увек долази на моје свирке, отпева две до три песме. Он се уопште не мења – казао је Илић.
Шеки се на крају осврнуо и на ужички спорт. Играо је мали фудбал дуго година и каже да се и у том спорту створила велика разлика некада и сада.
– На првом турниру у Ужицу, који је организовао лист „Вечерње новости“, било је 280 екипа из целе Србије. Играло се у Соколани, парку, плажи, па чак и на Пори. Сви ти терени били су препуни. Скоро негде разочарао сам се много на МОСИ играма у Пљевљима, где већ пет година имам свирку. Када сам чуо да су ту моји Ужичани, онако изненађен, јер нисам знао да МОСИ игре још трају, одем да видим. Кад тамо, наше Ужичане представљају атлетичари и стрелци, а Чајетина је имала кошаркаше и многе друге спортисте. И онда се запитам где је ужички спорт. Немогуће да нисмо могли да направимо екипе за све спортове и то ми је деловало мало поражавајуће, жалосно – каже Илић.

Звездана Глигоријевић

4 Responses to "Спрема нове песме"

  1. prle   8. септембра 2017. at 16:06

    Ovo nije Šeki, on je mlad i lep. Ovo je neki čiča koji se oblači kao tinejdžer.

    Одговори
  2. krsta   8. септембра 2017. at 16:56

    Bravo Brat!

    Одговори
  3. Iva   10. септембра 2017. at 00:11

    Legendo!!!

    Одговори
  4. Irenapejic   26. септембра 2017. at 15:36

    Legnda ovog grada velicina od coveka takav se nigde nije rodiio covek se postaje kad se rodi seki covek velikog srca plemenite tople duse castan posten iskren i neiskvaren ni proslo vreme ni ovo danasnje nikad ga nece promeniti on je i bice ime ovog grada ponos njegovog uzica

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.