Србија би била боља да је на њеном челу жена

- У нашим условима, на жалост, није довољни одлично радити свој посао, морате имати и политички утицај да бисте неке ствари покренули са мртве тачке и побољшали стање у здравству и за пацијенте и за лекаре и за наше сестре и техничаре -

danica grujičić

ИНТЕРВЈУ: ПРОФ. ДР ДАНИЦА ГРУЈИЧИЋ, НЕУРОХИРУРГ
Професор др Даница Грујичић је носилац плакете Ужичке недеље за амбасадора Ужица. Она живи и ради у Београду, али није заборавила да увек, када за то постоји могућност, нагласи одакле потиче. Даница Грујичић је неурохирург, редовни професор на Медицинском факултету Универзитета у Београду, начелница Одељења за неуроонкологију Клинике за неурохирургију Клиничког центра Србије. Аутор је и коаутор преко 250 научних радова, поглавља у књигама и монографија. Члан је Удружења неурохиргa Србије, Српског лекарског друштва и Европске асоцијације неурохируршких друштава. Годишње обави преко 300 најкомплекснијих неурохируршких интервенција, али као свој највећи успех увек воли да истакне формирање и школовање тима младих неурохирурга, опспособљених за обављање најтежих оперативних захвата. Као председница Радне групе за Национални гама центар, једна је од најзаслужнијих што је гама нож, једна од највећих инвестиција у српском здравству, захваљујући којој пацијенти са метастазама на мозгу неће морати да иду на лечење у иностранство, прошле године стигао у Србију, односно на Балкан.

УН: Mожете ли нам рећи нешто о Вашем животу у Ужицу, пре одласка у Београд?
– За детињство у Ужицу ме везују најлепше успомене. Од најранијег узраста, колико се сећам, читаво време сам проводила на чувеном ужичком тргу, под будним оком моје прабаке, која ме је чувала, а потом и нане и деде, са којима сам живела годину дана у петом разреду основне школе, када су моји родитељи већ прешли у Београд. Породица моје мајке – Вукашиновићи, је доста велика и односи у фамилији су увек били изузетно добри, па се тако наставило и до данашњих дана – што би се рекло, пренето са генерације на генерацију. Најближа сам у тим годинама била са мојим братом од тетке Дарком Маринковићем, тако да се нисмо одвајали једно од другог и расли као близанци. Млађи брат од Тетке – Драган је рођен кад смо ми били већ “велики” и био нам је жива играчка. Другарице и другови који су ми правили друштво, не само у разреду наше учитељице Надежде Петронијевић, већ и на самом тргу су били, наравно, несташна, али безбрижна деца. Играње на тргу је омогућавало да будемо “слободни”, а ипак под будним оком наших родитеља. Детињсво безбрижно, Ужице је моје и дан данас и када долазим у крај где сам рођена, најрадије бих поново ту остала. Ко зна, можда тако и буде.

danica grujičić i slobodan vermezović

УН: Како сте се одлучили за неурохирургију? Негде сам прочитала да сте се волели да будете и авио конструктор.
– За неурохирургију сам се одлучила још у првом разреду гимназије. Жеља да будем авиоконструктор се појавила, наравно, током боравка у Москви 1975. године, када сам тамо завршавала средњу школу. Међутим, на чувени факултет у Москви тада нису могли бити уписивани странци, Медицински факултет су наши (а увек сам знала да ћу се вратити, тада у Југославију) комплетно признавали, тако да је најлогичније било да упишем медицину и да се без већих диференцијалних испита пребацим на факултет у Београду. Једино што ме је увек интересовало из медицине је била неурохирургија и просто увек жеља да “изнутра” видим то најсавршеније чудо природе. Да нисам успела да постанем неурохирург, заиста не знам којом би се граном медицине бавила. Чак и моје колеге у Москви су знале да ћу једног дана бити неурохирург.

УН: Ви сте сада начелница Одељења за неуроонкологију Клинике за неурохирургију Клиничког центра Србије? Да ли је било тешко једној Ужичанки да се избори за такво место у београдској клиници?
– Када сте жена у Србији и на Балкану у старту морате знати да ако “уђете” у неку “мушку” професију, као што је хирургија и посебно неурохирургија, да би уопште било ко од пацијената дошао да се лечи код вас, морате три пута више радити и бити квалитетни исто као и ваш најквалитетнији колега. То је захтевало вишедневни боравак на клиници, без паузе и одлазака кући, “трчање” за пацијентима, брига о њима без престанка и посебно лечење различитих компликација које могу да настану у сваком тренутку код пацијената. Поред тога, мало агресивности није на одмет. Лепо је бити дама, али у нашим условима, на жалост, још увек морате да будете спремни на сваки облик борбе за свој статус ако сте жена. Ја сам лично имала срећу да радим са дивним професорима и колегама, који ме никада нису ниподаштавали, тако да је велики рад и нешто мало талента било довољно да будем на овом месту данас. Ужички карактер и нарав су само били плус у свему томе, јер када кажете “Ужичанин или Ужичанка”, онда се одмах мисли да сте надпросечно бистри и паметни, па макар и не било тако.

danica grujičić 2

УН: За Вас, колика је тајна мозак?
– Вечита тајна и вероватно ће тако и остати. Без обзира што верујем само доказаној науци, постоји нешто што не можемо објаснити, а то је савршенство мозга и његових функција. Како је мозак настао, шта је утицало на његов развој, зашто се толико разликујемо…

УН: Професор сте на факултету. Шта за Вас значи рад са студентима?
– Као што тврдим да су лекари елита овог друштва (без обзира на све приче које можете прочитати, што у новинама, што на интернету), тако сам срећна што имам контакт са младим људима. Студенти су право благо, млади људи, својом енергијом враћају увек веру да може бити боље и да се може боље и живети и радити. Колико им пружате на предавањима и вежбама, толико вам они враћају. Оно што мислим да је и за њих неопходно то да схвате, ако желе сутра да добро живе у овој земљи, једноставно морају и политички да се више ангажују. Морају да уче да поштују струку, али и да се изборе сутра за свој статус, јер ми старији то очито нисмо успели да урадимо. У нашим условима, на жалост, није довољни одлично радити свој посао, морате имати и политички утицај да бисте неке ствари покренули са мртве тачке и побољшали стање у здравству и за пацијенте и за лекаре и за наше сестре и техничаре.

danica grujičić 4

УН: Можете ли да нам кажете нешто о Вашем политичком ангажману 2011. и 2012. године, као представник Социјалдемократског савеза, на председничким изборима? Шта Вас је иницирало да се политички ангажујете?
– Мислим да сам вам на овом питање одговорила. Искрено сам убеђена да у Србији не може бити боље док се стручни људи не укључе активно у политику, јер су то људи који имају идеје, желе добро овој земљи и њеним грађанима и није им њихов џеп најважнија ствар у животу. Имају став, мишљење, убеђење и не можете их “купити” за један управни одбор, неки послић и слично. Ситуација у земљи је тешка, много незапослених, много незадовољних, тешко се живи и није ни замерити младим људима што ступају у странке, како би нашли посао, ако већ немају други избор.

УН: Били сте једна од две жене за кандидата за председника Србије. Да ли би Србији било боље да је води жена?
– У то сам убеђена. Више пута сам до сада рекла, да је жена водила Србију, водила би је као своју кућу и чувала. Жене су по природи брижљивије, а практична интелигенција им је апсолутно јача него мушкарцима (њима дајем предност у апстрактној интелигенцији).

УН: С обзиром да сте се залагали за већа права жена у Србији, на шта се конкретно мислили и да ли се данас ситуација у Србији, у том погледу, променила?
– Када се говори о већим правима, сматрам да пре свега морају у државним предузећима више бити заступљене у руководећим телима. Са друге стране, чињеница је да у Стручном савету директора Клиничког центра Србије нема ни једне жене, а већина запослених јесу жене, говори о томе какав став према нама имају чак и колеге које нас без сумње поштују. Поред тога, самохране мајке морају имати више права, превентивна здравствена заштита им мора бити далеко доступнија него сада, а о правима разведених жена и да не говорим. Сигурне куће јесу одличан помак ка заштити малтретираних жена, али шта даље…

danica grujičić 3

УН: У Србији је све више оних којих се залажу да се канабис уведе као лек за лечење карцинома? Какав је Ваш став о томе? Да ли сте изричито против тога или можда подржавате?
– Не постоји ни један доказ да је канабис лек. Он може смањити тренутне симптоме болести типа мучнине, болова, нелагодности и слично, али не постоји ни један научни доказ да је то лек. Постоје експерименти на лабораторијским животињама и културама ћелија, које показују да одређени састојци канабиса имају ефекат на смањење умножавања малигних ћелија. Од ове фазе испитивања, до правог лека, је јако далек пут и потребни су сигурни докази шта је и какав лек. Легализација канабиса онако како су појединци (и вероватно њихови ментори из нарко лобија) замислили, је криминал и то нико нормалан не може да подржи (тобоже брига за пацијента, а у ствари досадашњи криминалци желе да постану велики произвођачи). Сасвим је други проблем када је у питању индустријска конопља, где је неопходно наћи начин да се произвођачима индутријске конопље, који хоће да поштују закон, помогне да могу да наставе и да се даље баве гајењем ове биљка.

užičanin godine

УН: Шта за Вас значи плакета Ужичке недеље за амбасадора Ужица, која се додељује Ужичанима који раде и стварају ван Ужица, али не заборављају и увек наглашавају да су из Ужица?
– Пре свега велику част и обавезу да свој родни град представљам у најбољем светлу. Да моје Ужичане представим као паметне, способне, правдољубиве и надасве независне људе, који мисле својом главом. Да свима покажем да је Ужички крај један од најлепших у свету и да своје слободно време треба да проведу код нас, а не на неким непознатим и страним дестинацијама.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.