Србија у новембру

“Одакле долазиш” – питала ме нељубазна службеница царине на београдском аеродрому, обраћајући ми се грубо са ти, што ме увек посебно избацивало из такта. “Из Чикага” – кажем, знајући да ће ми кофере провлачити кроз скенер, јер је убеђена да имам нешто од техничке робе. “Дођи вамо, виче она и дозива колегиницу – “Оћеш да видиш ову из Чикага. Тако ми увек, скоро по правилу, неугодно започне одмор у родном крају. Због важних породичних разлога већ неколико година у Србију долазим у новембру, месецу који ни по каквим статистикама није најсуморнији, али јесте сив, мрачан, хладан, некако згрчен у мојој Србији. У загушљивом нам Ужицу посебно.
Обрадовала ме завршена деоница аутопута, која путовање чини удобнијим и значајно краћим, онда и кружни ток на уласку у град, а како да не приметим и плато скарадног имена испред општинске нам зграде? Надала сам се наивно да ће и лица људи бити срећнија, мирнија, опуштенија, али на жалост она то ни на површини нису, јер је горчина живота вишедеценијска, а тегоба скоро неизлечива. Мој град.
Кад год дођем у Ужице, обилазим гробља, пијац, плажу, попијем кафу у неком од нових локала, окупим пријатеље, и трудим се да највише времена проведем са мајком, којој никако не успевам да објасним зашто не могу да добијем годишњи одмор дужи од једне радне недеље. Зато је она већ првог дана мог доласка тужна што ћу тако брзо поново назад, у Чикаго.
Као и обично, и ове године сам срела своје драге колеге новинаре, са којима сам у прошлом животу правила добар радио и веровала да новинарство јесте племенити занат. Овога пута придружила нам се и Снежа Петровић из Штутгарта, са којом се нисам видела више од 30 година, али суза није било, осим радосница. И сећали смо се, препричавали, романтичарски убеђени да је било боље, квалитетније, иако ја мислим баш онако као што каже Капор – никада нам боље није било! Увек смо се борили са неком муком и губили битке од лошијих. Деведесетих смо имали наду, али нас је и она напуштала, нарочито онда када смо напуштале земљу. Ипак, анегдоте, магија радија и његова тајанственост, и даље су у нашим успоменама и ноздрвама, па је сећање на тај прошли живот, на то ко је од кога и шта научио, ко је коме био учитељ, а ко коме ђак, и данас драгоцено. После много година кафу пијем и са уредником Ужичке недеље, уз успомене на 11:59, наше школовање, политичке и новинарске ставове и различитости. Увек је добро међу пријатељима.
Посебно су ми важне шетње ужичким гробљима, за оно ново примећујем да ће ускоро, Боже сачувај, бити и веће и уређеније од самог града. Неколико драгих људи преселило се у вечност и за време ове кратке посете граду, опет као потврда да смрт није крај, него део живота.
За мене је увек прави живот у Ужицу био на пијаци, међу тезгама, у очима продаваца и новчаницима оних који пазарују. У кецељама жена које пажљиво сакупљају кајмак, у огрубелим шакама сељака који танко нарезују пршуту, или нуде келерабу, броколи, бундевару. Моја мајка скоро свакога зна по имену, обожава да се ценка и са њима размени по неку опаску о времену, скупоћи, родној или сушној години. А ја, већ двадесет година преко океана носим два кила кајмака, који онда као лек делим својим пријатељима, јер је најбољи, ужички.
Била сам ове године и у Гружи, у Крагујевцу, провела дан и по у Београду, али тај утисак сивила и некакве константне тегобе (осим нешто мање загађености ваздуха) није ме напуштао ни изван Ужица. Као да су се све боје из живота преселиле на хвалоспевне ТВ екране, а исцуреле из лица градова и људи. Најаве ванредних избора су такође уобичајена појава, скоро да се и не сећам када их није било.
Враћам се у Чикаго после 7 дана, не питају ме на царини да ли носим кајмак, слатко од шљива и дуња, домаћи мед… Службеник ми љубазно каже “Welcome Home”, а ја, ја не знам да ли сам добродошла својој кући, која је сада овде.
Догодине ћу свакако у Србију на лето. Биће лепше, цак и ако буде горе.

Ф.М. (Ужичка недеља 973)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.