Србин на Хавајима

- Срба на Хавајима нема много, у то време можда 30-40. Сви се знају и сви су били спремни да помогну. Са пар пријатеља, једним Србином и једним Македонцом, сам стартовао моју прву фирму -

marko-mijuskovic

МАРКО МИЈУШКОВИЋ
Наш некадашњи суграђанин Марко, из познате ужичке породице Мијушковић, већ годинама живи на Хавајима, али скоро сваке године, упркос огромној раздаљини, воли да са породицом дође у свој родни град. Марко је 76. рођен у Ужицу, отац му је Милан Мијушковић, а мајка Славица Крсмановић.
Одрастао је између Међаја и Каменог корита, и тадашње улице Душана Вишића, садашња Видовданска. Радо се сећа свог детињства:
„Као клинац, сам прошао кроз све фазе: вртић, фудбал на улици, док су пролазили аутомобили, карате, седење на тргу и излазак до 10 увече, шетња главном улицом, купање на плажи, турнири у фудбалу у Великим парку, музичка школа, из које сам редовно бежао, часови енглеског, које у то време нисам ценио, прва љубав, први пољубац, па све тако редом…“
„Све те успомене ме и даље вежу за мој родни град, без обзира колико давно и колико далеко сада живим. Носталгија ће увек постојати. Основну школу сам завршио у Нади Матић, као врло добар ђак. Средњу школу сам уписао у ужичкој гимназији, међутим, због великог броја пријављених, наравно, већина са бољим просеком него ја, гимназију сам крену у Пожеги. Тих месец дана, пре пребацивања у Ужице, били су једно од бољих искустава. Момци и девојке које сам упознао у школи, били су вредни поштовања и пример искрености. И дан – данас их се сећам. После трансферовања у ужичку гимназију, школа је постала напорна и тешка. Ризиковао сам да будем избачен, као пример лошег ђака. Наравно, то се није десило, јер сам загрејао столицу и успео да се повратим. Ужичка гимназија имала је велики утицај на мој будући живот. Ту сам стекао пријатеље за цео живот, имао успоне и падове, прву праву љубав итд. По завршетку гимназије и подршку оца Милана, уписао сам се на факултет, са идејом да задњу годину факултета завршим у Паризу. Факултет је био фокусиран на менаџмент и маркетинг. Пошто је факултет био у Београду, напустио сам Ужице 1995. 1997. се селим у Париз. Долазак у Париз био је огроман шок. Нисам знао језик, све је било скупо и далеко. У наредних 12 месеци упознао сам све најбоље и све најгоре у граду светлости. Стекао сам нове пријатеље из Јапана, Бразила, Колумбије. Велику помоћ сам имао од Ужичана који су живели и радили у Паризу. Ти људи су имали толико доброте, да сам им заувек захвалан. И тада је дошао фебруар 1998. и велики сајам школа из целог света. Посета сајму је била без икаквих идеја о одласку у Америку. Међутим, идеја се родила, када сам стајао испред изложбеног простора Hawaii Pacific University и њиховог МБА програма. Цена је била велика, али изазов још већи. Позвао сам Милана и питао за позајмицу, која би ми омогућила да имам довољно за прву годину школе. И то је било то. Мислим да Милану још увек дугујем тај новац? Једну ствар сам себи обећао у то време, успећу, без обзира шта то буде захтевало од мене. Hawaii Pacific University ми је доделио малу стипендију, која ми је у то време много значила. Последње лет пред одлазак у Париз, провео сам у Ужицу, са пријатељима и породицом. Када сам био питан где идем у Америку, нико ми није веровао када сам им рекао – Хаваји. После сам и престао да причам о томе.

marko-mijuskovic-4

Допутовао сам у Хонолулу 3. септембра 1998. Када су ме питали на аеродрому где да ме возе, нисам имао појма. Једино што сам знао, да је време било предивно и да је мирис ваздуха био посебно примамљив. Хаваји су посебни, не много велики, сви сваког знају, као и у Ужицу, и све може, ако питаш. 2002. сам завршио МБА и додао још једну магистратуру у области информационих система, МСИС. Пошто је новац увек био потребан за опстанак на Хавајима, прве године радио сам све и свашта, у главном за кеш „испод стола“, од најгорих чишћења до зидарских и грађевинских послова. Понеки пут су смене трајале по пар дана, без одмора. Није ми било тешко, посто сам знао да је то само привремено, док се боље прилике не укажу. Срба на Хавајима нема много, у то време можда 30-40. Сви се знају и сви су били спремни да помогну. Са пар пријатеља, једним Србином и једним Македонцом, сам стартовао моју прву фирму. Фокус је био на компјутерима и системима. Није било лоше, плаћало је моје животне потребе, стан и храну. По завршетку школе, држао сам фирму отворену још пар година, док нисам се пребацио у финансије. Наравно, опет са пријатељима Србима. Од 2004. и даље радим са инвестицијама и осигурањима. Мој специјализација је припремање компанија за продају и трансфер. Веома битан моменат у животу сваког бизнисмена, поготову ако се приближавају пензији.

marko-mijuskovic-2

После 1999, први пут сам посетио Ужице 2005, па 2011, 2015, 2016. Не толико посета укупно. У прошлости није било довољно новца, да се плати прилично скуп пут са Хаваја до Ужица. Сваки пут када кренем, треба ми 48 сати да стигнем Ужице, па онда назад. Што се тиче бизниса, наравно, увек се нешто кува. Да ли је тешко пословати са Србијом, наравно. То је опште познато. Будући планови су на релацији Хаваји и једном годишње Ужице. Можда када будем има 50-60 да се нешто промени. За сада, живот на Хавајима је и даље ок. Млади људи не треба да се плаше нових изазова, тешког рада. Све је могуће у данашњем свету, само треба да питаш. Прави велике планове, али се фокусирај на мале голове. Сваки дан уради нешто ново, нешто што ће те приближити твом животном циљу. И, наравно, не заборави на своју породицу и увек буди спреман да помогнеш.“

Д.Ђ.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.