Српска антитеза или крај почетка

1.
У два дана септембра 1987. године, Слободан Милошевић је показао како се пучем унутар Централног Комитета Савеза Комуниста Србије мења све.
У временима једне партије, која је тврдила да то није, моји другови су се одлучивали за чланство и, у пола гласа (шта пола, без имало звука, немуштим језиком!) образлагали да је то борба за „нашу ствар“ унутар система, кроз институције.
Обично је то поверљиво правдање било уз ватру, која је обасјавала моћну стену наднету преко Пициног вира; обично су се на штаповима отетим из гујињака, испред поскоковог рошчића, тиштиле пуномасне зидарске кобасице, „пасја радост“; бар један је пребирао по гитари неку англосаксонску рокерску, а друштво униформисано у џинс, кариране кошуље и делове акцијашких униформи певало је показујући Малој светој реци како ко замишља тај енглески.
Нико од занетих песмом из које миришу љубав, мир и лековите супстанце тада на лошем гласу и није баш замишљао тадашњег председника Председништва СКС као „нашег“, који је стрпљиво истрпео све што се мора на дугом маршу кроз Партију; ипак, његове речи и учења многи су доживели као почетак борбе за ону „нашу ствар“.
Јер у те две речи, пријатељи моји, стрпали смо све што није њихова ствар, а то је мало много да бисмо у што мање колона ступали ка крају почетка.
2.
Шта то цврчи на Пицином виру?
Дал’ то пасја радост отопљеном машћу, ко зна од ког божјег створа исцеђеном, капље на жар ватре, која шиба варнице у звездано небо, као да смо малу мануфактуру небеских тела отворили овде у кањону?
Дал’ то цврчи вода у некој од грана од грана, која је Мала света река донела негде одозго, док је беснела и тутњала стешњена, па их просула по шљунку, да нам се у летњим ноћима нађу?
Дал’то цврчи љути камен, целог дана грејан, под првим капима летње кише, због које се измештамо ближе средњевековном Босанском путу и прибијамо под искусно довучене вијетнамке и танкер ветровке са синтетичким крзном, углавном измешани по роду и врсти?
Нити цврчи пасја радост драга, нити вода из планинских грана, нити љути камен ђетињски.

3.
Тих дана у септембру, руј у кањону још није био спреман да послужи као основ за прављење боје, све и да је неко хтео и знао да то ради. Телевизор и гласине бојили су 23. и 24. септембар 1987. године зебњом и надом, како се ко и у којој фракцији нашао.
У СФРЈ, митској држави Јужних Словена, Хипербореји практично, десетак процената становништва било је учлањено у најмасовнијем добу, оно кад је друг Тито у Марибору гледао идејне нацрте нове виле, између две посете блажем коматозном стању.
Од тог десетка, од тог данка у крви, промили су били на чувеној „кадровској листи“, списку и распореду заслужних другова на одговорна места. Ко се при њеном врху нашао, завршио је све послове у неколико следећих живота.
Ако не зглајза.
Па ако се тај потрес у СКС тицао само чланства и кадровика, што су сви бринули?
Зато, млађи пријатељи моји, што је код авангарде радничке класе била погача, и био нож.
Зато, исписници моји, што су њихови назеби и кијавице бацали целу СФРЈ у болесничку постељу.


4.
Словенска антитеза има питање, понуђене одговоре, нетачне одговоре и једини тачан одговор.
И српска га има, али побркан с футуром, метафизиком, сећањем на Малу свету реку и све песме издерњане директно у пећину над виром, по којој је добио једно од имена, поскоку у рог и брк, и у небо, које се смеје, јер је видело довољно младости и ватри за Кумових слама:
… Већ то цврчи сиротиња раја.
А још не зна да је сиротиња, да је раја…
Још не зна да ће им енергија, младост и силина бити самлевени кад се кош, у ком смо били ушушкани и веровали да само боље може бити и нама и свету, отвори и проспе нас на воденични камен рата, санкција и бескрајне транзиције.
Још не зна, јер се то цврчање не чује, сем ако неко, изузев оних симпатичних животињица с рошчићем на носу, не разуме тај немушти језик.
Ми певамо, ми волимо, ми планирамо будућност; откуд онда тај неми крик што се од камена одбија и ломи кроз кањон? Како је у тим старим, добрим временима, нека туга умела да нам се у утроби савије. Како је то, у Епохи радости и лудила, смртност наших другова од опијата, несрећа и „смрта“ била срцу неприхватљива?
Одговор је, пријатељи моји, стигао кад се немушти крик одбио од Златибора, Шаргана и Таре и сјурио се низ реку, да нас нађе и појасни.
Али, ми већ нисмо били ту…
5.
У тој нашој митској држави, за коју и нема баш доказа да је постојала, ако изузмемо врло непоуздане и све малобројније сведоке, до кадровске листе долазило се стрпљивим напредовањем од разредне заједнице, активизма разних врста, свечаног пријема у СКЈ; ипак Омладинске радне акције биле су важна ставка, због тог радничког шарма и надградње тешким радом.
На поратним акцијама наши очеви су градили пруге, рецимо Шамац – Сарајево, пруга је градила њих. А они после нас, па ви видите.
Ударнички су крампали, док дланови не попуцају; онда логорска ватра, културни тренутак и политичко уздизање.
Европа је долазила на ОРА, целе бригаде.
Најмање десет мојих пријатеља/ца се збрачило на акцијама; добар део бракова, мешовитих, није потрајао дуже од СФРЈ. Развод је имао боље сведоке и кумове.
Та логорска ватра бивала је све сличнија оној на Рајским, и песме, и уздизање; ипак, ко је себе видео у авангарди радничке класе, на рајском списку, без Ударничке значке није могло.
Сем, разуме се, ако ниси из породице која је већ прележала те дечје болести устоличења у Новом времену Булдожера.
6.
Око оне Осме, кад се то издиференцирало, већ је мирисало вишестраначје; они с парним бројевима чланских карти отишли су у СПС, они с непарним у опозицију.
Они што их нису раздвајали, као браћу роћену, отишли су на маргину, у резервни састав ЈНА по позиву за вежбу преживљавања у питомини Вуковара или Игмана, у емиграцију.
Тако смо, пријатељи моји, досегли још једну мудрост, коју су наши дедови знали, а ми смо заборавили: увек исти су у праву и увек исти доносе дрва, баш кад овај плес другарице бирају.
7.
Овде, стилска фигури непозната као Српска антитеза, недоследно се примењује.
Нема разрешнице, нема тачног одговора; то је та недоследност, то је брзање и исхитрено хватање за понуђене одговоре и њихове негације.
Овде се, пријатељи моји, од Другог светског рата исте битке бију; можда и неке још старије. Овде се од Осме седнице и увођења вишестраначја, избори никад не завршавају.
Она наша ствар некад је њихова, па се против ње бунимо; некад ти је непрепознатљива, јер од оне ватре кањонске свако је њен комадић понео у ове бурне дане некретања и прогласио га једином истином.
8.
Шта то може Србију покренути?
Је л’ то она победничка страна из онијех дана, што зна да пронађе нацију и државу у Кардељевим и Брозовим спевовима?
Је л’ то она поражена, истинска Интернационала, због које је пјевала Габи?
Или је то емиграција, унутрашња и спољна, из других држава и свемира, која ће се чути кад се врате Немци, све са СС Отом Скорзенијем са Светим Гралом под мишком?
Нити је то победничка…
Ни Интернационала…
Ни…
Волео бих, пријатељи моји, да ова стилска фигура добије онај једини тачан одговор и да то буде тачка на три деценије бирања између оних што су увек у праву, у свим системима, учењима и економијама.
Не знам хоће ли учесници ових травањских гибања успети макар да их дефинишу и кажу нам да су она три нетачна одговора добили кеца, заведеног за крај.
Родитељи пругу, пруга родитеље, они нас, ми ове…
Топлота оне ватре слабачка је нада да нисмо све упропастили.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 957.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.