Стари, старији, најстарији… Стари град

- У мају је држава штампала и продала хартија од вредности за нових 195 милиона евра и 40 милијарди динара, што је близу пола милијарде евра?! -

СРБИЈА, БРАЛЕ!
Од јонизујућих зрачења убудуће нас штити Маја Гојковић… Због ње ћемо се осећати и нуклеарно сигурни. Што би рекла песма стара, ‘еј животе, луталице…. Ко је могао мислити да ћемо овако ниско пасти… Да се особе као она о било чему питају….
А када се такви питају, не треба да нас чуди што од почетка ове године пада производња у Србији, а о томе нити ко има да пише, нити ко да чита, нити кога занима. За нацију је много важније са ким се посвађала Карлеуша, а то што је производња отишла у три лепе, кога брига…. За већи део тог пада заслужна је мизерна производња електричне енергије протеклих месеци, дакле, државна је фирма у питању, али, почеле су да кашљуцају и друге гране, као прерађивачка, што и јесте права индустрија, по којој се види озбиљност неке државе. Поразна је чињеница да се у Србији мало тога производи, па је струја практично главни индустријски производ. И ту није крај лошим вестима, како би се данас рекло у мејнстрим медијима. Не пада само производња – драстично су се смањиле и девизне резерве – нето девизне резверве су спале на 7,7 милијарди евра. Само у априлу су смањене за 300 милиона евра. Наравно, умели смо ми и ниже да паднемо, али је очигледно да су трендови прилично суморни. Kолико смо ми апсурдна држава, упркос свему томе, курс динара је чак и незнатно поскочио, а неки владини економисти тврде, упркос огромном паду производње, да је порастао(?!) бруто друштвени производ, што јасно говори да се код нас у БДП трпа све и свашта и да је тај параметар практично аналитички неупотребљив, осим за пропагандистичке сврхе. Зато и кажу владини економисти да је проценат задужености смањен за неколико процената, па на крају априла износи 67,7 посто БДП. Наравно, власт фиктивно увећа БДП, додавањем баба и жаба, и ето смањења задужења. А дуг државе се, хвала на питању, и даље одлично осећа – у априлу је износио огромних 26,6 милијарди долара. У мају је држава штампала и продала хартија од вредности за нових 195 милиона евра и 40 милијарди динара, што је близу пола милијарде евра?! Просто запањујуће, а томе нико ни речи у јавности. И када сам овај застрашујући податак рекао ближој околини, у жељи да са неким поделим моју запрепашћеност, моје мудрице и паметњаковићи ми рекоше како би ми било паметније да гледам своја посла… И ми тако годинама, све гледајући своја посла, сви заједно пропадосмо. Наравно, не рачунајући криминалце и политичаре. Нажалост, последњих година у Србији, земљи афричког стандарда, постало је друштвено прихватљиво бити криминалац и политичар, важно је имати новац, а морал, образ, поштење и слични реликти прошлости, то више није роба на цени.
Са друге стране, читам практично невероватну вест, да је паушалцима повећан порез – уназад. Кажу, некима чак и дупло. Од када је света и века, не могу закони и одлуке власти важити ретроактивно, али ето, у Напредној Србији и то може. И због тога се нико не секира. Додуше, с обзиром да су, барем колико је мени познато, ситни приватници листом гласали за Вучића, сад је ред да то и плате. Свака љубав има цену, а политичка поготову.
Мене лично највише је изненадила вест да смо напокон достигли ниво производње из године која је претходила свим нашим срањима – 1989. Близу 30 година слушам да производња још није достигла на тај ниво, а, сећам се, и тада смо били јад и беда, и ето, прочитах, ако је веровати извору (професор Љубомир Маџар), да смо после 28 година напокон кренули у деведесете. Занимљиво, уз ту вест ишла је и констатација да је Србија изашла из рецесије…. Не знам шта бих рекао, или сам ја потпуно неспособан, као и многе моје колеге приватници, јер се сви слажу да је последњих месеци наступила права економска катастрофа. Наравно, тога нема на Пинку и осталим ружичастим телевизијама, а све су данас такве, нити у Вучићевим говорима, али ни опозиционим, то су приче које преносимо ми ситни приватници, као у стара добра времена, од увета до увета. Само нам још гусле фале…
Мени се чини, можда се варам, јер се подаци крију, да је Вучићева концепција смањења плата и пензија, уз изостанак било каквих реформи, сада почела да испољава своју негативну страну, на шта су и упозоравали сви озбиљни економисти. Ако је веровати властима, дефицит се смањио, али линеарним смањењем расходне стране, а рак рана ове државе – јавни сектор и даље је заштићенији од белих медведа, и то мора, пре или касније, довести до поновног колапса. Зато Вучић на време утече у заветрину председничке функције, па остаје да видимо на кога ће свалити терет своје погубне економске политике, иако ће, без сумње, он водити и наредну владу.
Нажалост, српску јавност економија не занима, јер јавно мњење скоро стопроцентно чине државни службеници, па се углавном по медијима и интернету распреда да ли живимо у диктатури или не. Наравно, Вучић и његова екипа и не скривају да желе апсолутистичку власт и не зазиру од најпримитивнијих метода, међутим, нека су напредњаци и најгори на свету, ипак је за танго потребно двоје – шта је са српском опозицијом? Ево, погледајмо овде у локалу, где су ДС, ЛДП, ДСС и остала братија? Имају ли људи у тим партијама мишљење о било чему? Ако имају мишљење, да ли се оно, барем мало, разликује од напредњачког? Ако се разликује, зашто ми, гласачи, не знамо ништа о томе? Сада је јасно као дан да људи који нису економски независни, не могу бити ни политички слободни, сви ти вајни истакнути опозиционари су државни службеници или њихови сарадници, па би им критиковање режима могло довести егзистенцију у питање, а свима њима сопствена гузица је на првом месту. Зато овде и неће бити промена док се у политику не укључе они који паре за живот зарађују на слободном тржишту. Нажалост, како рекох на почетку текста, већина тих ситних приватника не стоји најбоље са општим образовањем, па су због сопствене глупости и неинформисаности поверовали да је Вучић прави избор за њих. Дакле, што рекоше у „Професионалцу“, није Вучић проблем, него је проблем што смо ми говна…
Не, не причам ово напамет, наиме, пре неки дан неколико људи ме је прилично оштро напало зашто јавно не коментаришем скандалозну намеру локалне власти да Стари град учине још старијим, ако треба, и најстаријим старим градом на свету. Такорећи, Венеција, па, одмах потом, ужички Стари град. Да се разумемо, најблаже речено, нисам љубитељ лика и дела режисера и бизнисмена подно Шаргана, наравно да је љути кич и шунд све што тај лажни борац против кича ради последњих година и, наравно, да Стари град треба довести у пристојно стање и оставити га на миру, али, аман, зашто на све што не ваља треба ми новинари да указујемо? Чему служе политичке партије? Где је ужичка опозиција? Имају ли они мишљење о овом или било ком другом питању? Зашто се увек очекује да ја, уредник малих, бедних, локалних новина морам непрестано покретати важне друштвене теме, поред толиких опозиционих ведета?


Зове ме пре неки дан узнемирени грађанин, коме на десет-петнаест метара од прозора урлају сваког викенда, што пијани, што напушени, гости неколико полулегалних кафана, каже, само ви тај проблем можете решити? Па шта смо то ми? Комунална полиција? Опозиција? Грађевинска инспекција? Туристичка инспекција? Инспекција рада? Саобраћајци? Полицајци? Интервентна бригада? Плаћени чланови већа? Градоначелник и заменици? Просто је невероватно да народ од буљука добро плаћених државних службеника ништа не захтева, али очекује некакву акцију од нас шачице новинара, за које никада у животу није одвојио ни жуте банке? Има ли ту било какве логике? Од нас, који једва преживљавамо од данас до сутра, очекује се, чак и љутито захтева, да се потпуно бесплатно боримо за јавни интерес, а исти ти грађани мањи су од маковог зрна пред задриглим дебело плаћеним државним службеницима, којима плаћају и стан и храну, и униформу, и годишњи одмор, и доручак и ужину, и не питају их ама ништа, да се не би увредили. Зашто, драги другови, не позовете, примера ради, Јова доктора Марковића или неког другог локалног страначког лидера, па од њих не тражите да вам реше проблем?
Зато ми кукњава о цензури медија постаје све дегутантнија. Наравно, медије на државном нивоу већ деценијама свака власт контролише, што милом, што силом, али, ево, Ужичка недеља је од свог оснивања, па до данас, увек била отворена за дијалог и јавно изношење ставова, па зато са сигурношћу могу тврдити да апсолутно никада није била оволика незаинтересованост грађана за јавне теме. Тачније, ако и има заинтересованих, нико није спреман да јавно говори о томе. Завладала је политика тоталног незамерања, а од комунистичких времена остала је навика и очекивање да нам увек неко други решава проблеме. Зато ниједан проблем и није решен, а неће ни бити, док такви ставови преовлађују. И после нам Вучић крив. Он се само протеже колико му други дозволе и не може бити одговоран што су сви, чувајући сопствене ситне интересе, потпуно заћутали.
Иста је ствар и овде у локалу. Већ месецима слушам од стотине људи, увек полугласом, да Тихомир лети са места градоначелника. И увек ме питају шта мислим о томе. Шта имам да мислим? Целокупна та екипа није моја политичка опција, али, када год их критикујем, радим то јавно и аргументовано, и сасвим сигурно се нећу, као други, бавити њиховом кадровском политиком у кафани, уз пиво, полугласом. Нисам их ја ни поставио, па их нећу ни смењивати, зато ме цео тај спектакл врло мало занима. Више бих волео да се суграђани интересују како послују локална јавна предузећа, колико нас коштају, него што се, тобож, секирају, да ли ће Тихи остати без државне плате или не.
Дакле, другови и господо драга, пробудите се. Тражите од оних које плаћате да вам полажу рачуне, тражите на наредним изборима програм, а после избора контролишите да ли је он спроведен. За ове моје 54 године никада никога нисам чуо да се распитује за програм неке партије, људи се обично опредељују према површном утиску или према ономе где себе пројектују. А кад имамо такве гласаче, онда је потпуно логично што нам је и власт оваква, баш као и лажна опозиција. Управо смо имали изборе на којима партије нису ни покушале да представе програм који би гласовима ваљало подржати, када су видели са каквим стадом располажу, политичари су чак престали да се труде да имају паметне и духовите слогане. Имали смо на једној страни програм – држава или дружина, а на другој такође концизно бесмислен програм – брже, јаче, боље. Па ти сад народе, стоко, веруј им на реч, и гласај.
Зато Вучић са овом назови опозицијом лако и излази на крај. Он је, по потреби, од проевропејских партија већи европејац, левљи је од сваког опозиционог левичара, а, кад затреба, нема тог десничара који може са толико жара тако десно као он. Како је то могуће? Па, могуће је, политичари у Србији могу да трућају до миле воље, нико нема одговорност за изречено, а наш народ, те трице и кучине, као што су демократија, права и слободе и не занимају, једино за шта просечан српски поданик показује интерес је запослење, свеједно да ли је Наменска, градска управа, ЕПС или нешто треће, само да је државна плата, да се може раније изаћи са посла, како би се поподне одморни посветили њиви у завичају…
А кад смо код завичаја… Ево, искористих овај број Ужичке недеље да напишем текст, док још има заинтересованих да га прочитају, за две недеље креће сезона малина, па ће Ужице и околину, наредних месец и кусур дана, једино занимати откупна цена и временска прогноза…
А Вучићево крунисање нисам гледао, па отуд о томе ни слова. И не заслужује….
Што рече Никола Пашић својевремено – какви смо ми Енглези, такав је и Вучић Гледстон…

Тони Станковић (Ужичка недеља 961)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.