Сто живота у једном

- Прославила свој 70 рођендан у „Жен шену“ обучена као Индијка - Ја сам уважена од мојих суграђана, иако сам Чачанка, једноставно сам постала Ужичанка - У Ужице је дошло пуно војних лица, који су са собом донели поштовања према нама младим девојкама, много тога се могло научити од тих људи -

DUŠANKA MIHAJLOVIĆ

СУГРАЂАНИ: ДУШАНКА МИХАИЛОВИЋ, МЕДИЦИНСКА СЕСТРА ЗУБНЕ У ПЕНЗИЈИ
Било ко од Ужичана, када је ишао код зубара у Дом здравља или од радника у „Првом партизану“, када је ишао у амбуланту, имао је прилику да упозна Душанку Михаиловић, односно Душку зубарку, како су је сви звали. Она је за овај број Ужичке недеље говорила о свом животу, о раду у зубним амбулантама, својим путовањима, учешћу у ријалитију.
Душка је недавно напунила 70 година и свој рођендан прославила на сасвим необичан начин. Славље је било у ресторану „Жен шен“, имала је око 65 званица, а она је, на опште изненађење, обукла индијски сари.
– Много сам пропутовала у животу и желим још да видим Јапан и Лондон, али то су веома скупе дестинације. Онда сам одлучила, пошто су године прошле, да славим мој 70. рођендан. Одлучила сам да будем обучена необично, као Индијка, из разлога што сам својевремено носила и шпањолске, и циганске и руске сукње. Индијска одећа има посебне природне лепе боје. Оне воле много да играју, а певају као славуји. И ја волим да играм и да певам. Песма ме је одржала. Пре него што сам ушла у ресторан, мој друг и ја смо прошли кроз град. Сви који су нас видели, мислили су да се снима филм. А онда је у ресторану било прелепо. Било нас је 65, а званице су биле најужи круг фамилије, пријатеља, колега, комшија и познаника. Када је изнета слављеничка торта, пуштена је индијска музика и баш је било импресивно. Ја сам задовољна – рекла је Душка.
Један сари, индијску одећу, купила је, како каже, у Норвешкој, у Ослу, али је овај који је носила на рођендану шила у Београду, као и блузицу и сукњу, коју је носила испод њега.
– Жена која је шила и припрему радила морала је да дође да ме обуче, јер треба све то спаковати и окачити, да се не би извукло. Само та свила сарија је дуга 7 метара и испод се носи сукња и блузица кратких рукава. Волим те њихове природне и атрактивне бје, црвена и зелена, а мој сари је био боје поморанџе – рекла је слављеница.
Добила је лепе и дивне поклоне, али не крије неке посебно драге.

Dusanka Mihailovic

– Добила сам једно прелепо и најлепше срце, од моје докторке Мире Доганџић. Срце је чинило 70 црвених ружа и једна бела, да не буде паран број. Када сам видела то срце, сузе су ми пошле од среће. Просто сам дирнута њеном пажњом, јер смо некада заједно радиле. Она није могла да дође, јер је била на Златибору и чекала неке колеге из Београда. Ја сам била главна сестра, а она начелница зубне у Дому здравља. Она је једна дивна дама. Једноставно, поклонила ми је велико срце, своје срце мени. То је доказ поштовања људи са којима сам радила. Било је цвећа и од удварача. Долазили су таксисти, доносили цвеће. На једном букету је била картица са потписом Драган, а неке букете сам добила, али не знам од кога – казала је Душка.
Душка се родила у Чачку, а у Ужице дошла у јулу 1964. године. Први пут Ужице је видела 1958. године, када је била на ескурзији.
– Те 1964. године радила сам на ужичкој старој пијаци, где је сада хотел Златибор. Продавала сам поврће мојим родитељима. Нисам ни размишљала да ћу остати у овом граду, нисам тражила посао, јер сам конкурисала за лепотицу Југославије. Избори су почели 1. августа 1964. године, али у међувремену, стицајем околности, ни сама не знам како, тог истог дана сам добила посао. Сутрадан сам почела да радим и на изборе за лепотицу нисам отишла. Почела сам да радим у зубној амбуланти на Росуљама, која је била ОУР Дома здравља у Ужицу. Била сам млада, атрактивна и одмах се видело да сам девојка са стране – сећа се Душка првих дана у Ужицу.
После извесног времена, како каже, срела је једног лепог, младог и згодног господина.
– За њега сам се удала и мислила сам да је решен проблем, да почиње срећа. Међутим, имала сам непријатних сусрета са његовим оцем, са којим сам имала вербалне окршаје, а једног тренутка је извадио пиштољ, али, срећом, није опалио. Наравно, заједнички живот више није био могућ. Касније, када је мој свекар био на операцији, после тог чина са пиштољем, донела сам му литар и по крви да преживи. Сретна сам што сам то урадила, јер то показује моју племенитост. Развела сам се и живот је наставио даље – рекла је наша саговорница.
Душка је после развода водила праву борбу за живот. Становала је приватно и био јој је неопходан стан. Требало је 20 година да прође да би добила стан.
– Стан сам добила захваљаујући помоћи многим добрим људима. У то време су многи доносили лажна уверења, да су им деца болесна и слично, али некада правда победи – казала је Душка.

 

У току разговора, присетила се живота у некадашњем Ужицу.
– Памтим Ужице далеко чистије него сада. Тада су се улице прале ноћу. Становала сам у Крчагову, а радила сам од 6 и улице су већ биле суве када пођем на посао. Тих седамдесетих година излазило се на трг, у „Палас“, „Градску кафану“, у тадашњи Дом армије. У Дом армије се није могло ући, ако за вас није гарантовао неки официр, неко војно лице. Из тог времена сам сећам чика Лаза Шнајдера, који је био прави господин и боем и ми смо сви имали поштовања према њему. Градска кафана је била посебно место за фине људе, који нису правили екцесе, а није било и неких екцеса, јер су скоро сви били лепо васпитани. Тада је у Ужице дошло пуно војних лица, који су са собом донели поштовање према нама младим девојкама, много тога се могло научити од тих људи. Посебно желим да истакнем да сам стицајем околности упознала једног дивног човека, који ми је био и отац и мајка, и брат, и његову дивну породицу. То је Панто Зубац и његова породица. Ти су људи мени пуно помогли у неким тешким тренуцима. Он и његова госпођа су били најлепши пар у Ужицу, а кад уђу у Дома армије, плесали су од врата до свог стола. Била су то лепа врмена. Није се имало много, али смо све делили, волели и поштовали и радовали се једни другима. Вероватно смо тако били изграђени од своје породице, јер су родитељи у нас усадили велику љубав. Ја сам срећна, јер волим људе, волим цвеће, животиње, све то је лепо – рекла је Душанка.

Dusanka Mihailovic 1

Радо се сећа времена, док је, како каже, служила војску.
– Било је ту занимљивих тренутака. Било је нас 11 жена и 100 мушкарца. И ту сам морала да правим занимљиве догађаје, да нам не би било досадно. Био је мај месец, када смо дошли у Акмачиће. У Новој Вароши, у новом хотелу, свирао је Мухарем Сербезовски и када смо ушли, гледају жене и просто не могу да верују да су жене у сиво-маслинастој униформи. И ту сам играла и сви су гледали у мене. У Акмачићима смо логоровали седам дана. По доласку, па наредног дана, отишли смо у фирму „Златар“, по доручак, ручак и вечеру. Када смо ушли, неки Зоран из Ариља и ја, пошто видимо мешовито становништво, хтела сам мало да забавим овај народ. Пришла сам Зорану и почела сам да га штипкам. У том тренутку, видите како људи одлажу виљушке, кашике и гледају и таман су заустили да кажу да су у војсци педери, ја сам скинула „титовку“ и када су видели да сам жена, настао је аплауз. Било је занимљиво и задње вече у Акмачићима. У логору је била игранка и ја сам видела једну девојку, не знам зашто ми се допала, и кажем овим мојима хајде да се забавимо. И почнем као да јој се удварам, играмо и кажем јој да изађемо из сале, не размишљајући да су ту са стране стајале мајке, баке. Она се пожалила мајци како ју је напао војник. Онда су све те жене скочиле да ме бију, а ови моји другари војници довикују да сам безобразан, да ме треба ћебовати. Ја вичем, ама људи и жене, ја сам жена, а они кажу, ма каква жена, жене никада нису служиле војску, па сам скинула „титовку“, скинула ременике и раскопчала опасач, да виде да имам груди – са осмехом се сећа Душка.
У току свог животног радног века променила је многе амбуланте. Према њеним речима, у то време ишло се у сеоске амбуланте (лекар, сестра и возач), а поподне се радило нормално. За преподневни посао нису ништа добијали, једино возача и аутомобил за превоз. Касније је почела да ради у новом Дому здравља на Слануши, а радила је по школама, у Севојну и на свим радним местима која постоје у стоматолошкој служби.
– Најлепши део мог радног века, где сам провела десет година, од 1979. године до 1990. године, је здравствена станица у „Првом партизану“. Ту сам први пут схватила шта је фабрика, колико је тешко тим људима који раде у фабрици, а то не можемо схватити, док не радимо са њима. Ту бих се вратила и сада да радим. Много се радило, али се лепо живело и дружило. Ти су људи вредновали нас, а ми смо то узвраћали адекватно. Онда сам се вратила у Дом здравља, са 35 година радног стажа. У међувремену сам изабрана за председника синдиката Дома здравља и срећна сам што сам то била у време када је било најтеже, када је била инфлација и тај проклети рат, који је донео несрећу свима. Трудила сам се и остала сам упамћена као добар председник, као добар човек. Снабдевала сам људе намирницама и свим другим што им је било потребно, јер се заиста тешко живело – додала је наша саговрница.

Са 37 година радног стажа отишла је у пензију, а и то је прославила свечано у некадашњем „Багрему“.
– Било нас је 70, јер нисам могла да позовем све. Да бих удовољила свим молегама, славље сам наставила у понедељак у Дому здравља. Срећна сам што сам радила у тој кући. Велики број пацијената, када ме данас виде поздраве ме, и ја њих, и то је највеће богатство. Уважена сам од мојих суграђана, иако сам Чачанка, једноставно сам постала Ужичанка. Волим ово моје Ужице, јер су ми све које познајем драги. Људи су дивни и просто сам се стопила са Ужичанима – каже наша саговорница.
Иако је у пензији, Душка није мировала. Наставила је да ради у својој бранши, али воли да ради и сваки посао који поштен. Прави резанца, а ако је неко зовне, како каже, да пегла или чисти прозоре, она ће и то прихватити, али само да јој плате. А све би радила због путовања, јер много воли да путује.
– Волим доста да путујем и за велика путовања потребне су велике паре. Некако сам имала срећу да почнем да радим код доктора Жућа. Код њега сам радила две године и зарадила сам солидну суму новца. Сарађивала сам и са једном породицом из Краљева и ту сам зарадила солидну суму новца и наставила да путујем. Од тог новца сам видела Емирате, Дубаи, Абу даби, путовала сам по свим земљама Европе. Једино нисам била у Данској, Албанији и Енглеској. Данску желим да видим, а Албанију не. Пропутовала сам баш пуно. Била сам и у Америци, у Њујорку, прелепом граду, у Вашингтону, који је политички град, али је леп. Холандија и Белгија су прелепе. У Шпанији сам била неколико пута. Улазила сам два пута у коцкарницу Монте Карло. Нисам се коцкала, зато што су за то потребне велике паре, али сам желела да видим како то изгледа, а прва коцкарница у којој сам била је Бадем Бадем у Немачкој 1982. године. Тамо сам брала јагоде и зарадила 1.100 немачких марака и купила сам два телевизора.
– За мене је било импресивно путовање у Шпанији 1986. године. Била сам у Барселони, на кориди. Не могу вам описати тај доживљај. То је била опроштајна корида, тог дана је тереадор завршавао своју каријеру у борби. Било је јако узбудљиво, зато што гледате да стоји човек испред бика и гледате ко ће кога да убије, да ли животиња човека или човек њу. Они имају прописе које морају да се испоштују. Тореадор стоји на прстима. Памтим тај уздисај 20.000 људи у једном тренутку, када је тореадор погодио бика и бик се заљуљао и пао. Тај доживљај желела сам да поновим и 2013. године сам оново била у Шпанији, али сам закаснила на кориду. У Барселони сам обишла ту њихову магичну фонтану у различитим бојама. Прелепо је увече видети ту фонтану и сав тај свет на прелепом простору пуном цвећа. У Барселони је такође импресиван аква парк. Када је бела ајкула једног тренутка почела да плива ка нама, на тренутак сам осетила страх. Била сам на стадиону Барселоне и у њиховом музеју.
– У Дубаију, када смо слетели видела сам један огроман аеродром. Ту сви путници раде очну контролу, а то се још ради и у Пекингу, због уношења дроге. Иначе, врло су љубазни. Они имају своје шеријатске законе и не можете ићи непрописно обучени, као на пример у шортсу, голих леђа и слично. Морате поштовати правила те земље, а веома су предусетљиви и веома су тачни. Можете сести у такси, иако не знате језик, одвешће вас на одредиште где сте кренули. Они не смеју да погреше ни за шта, јер одлази рука или глава. Када сам отишла у Абу Даби, у Велику џамију, сви смо морали да обучемо њихове одоре. Та џамија је саграђена од драгог камена и у њој има пуно столица. У тој џамији је урађен највећи тепих на свету, дугачак је преко 70 метара, а широк преко 50 метара. Јако ми је чудно да су тај тепих радила деца од 6 до 11 година. Иначе, деца код њих праве тепихе. Просто невероватно, да тако мало дете ради. Питала сам зашто тако мало дете ради те тепихе, а они су објаснили да дете има танке прстиће и лакше веже чвор и добро памти шему. У души ми је било жао те деце, јер раде десет сати у некој тепихари што ми је несхватљиво. Али, тако је то код њих. Такође, веома је импресивно купање у Персијском заливу, јако је топла вода и до 35 степени у новембру. Када сам отишла у пустињу, узјахала сам камилу и деловало ми је као да сам на првом спрату. Хтела сам да скочим, али ми нису дали, док не легне камила. Имам доста тих лепих тренутака – испричала је Душка само део утисака са својих путовања и додала да углавном путује преко Контикија и Путника, и да је тако упознала доста драгих, дивних и добрих људи.
Где год да пође, Душка са собом носи своје даире. Оне су нераздвојне од ње.
– Даире су мој верни сапутник. Оне знају мој живот и могле би да испричају све о мени и у другом светлу. Када ми је било јако тешко, ја само узмем њих, набацим осмех на лице и кренем даље. Некада је било доста прослава, разних догађаја у граду, војска је славила своје дане, било је занатских забава, шоферских, рибарских, угоститељских, просветни радници су имали своје забаве, као и Дом здравља. И као што рекох, када ми је тешко, узмем даире у руке и набацим осмех и правац на неку забаву. Људи мисле да је мени лепо, да живим без проблема, а мени је да се срушим од проблема. А ту су даире, које ми не дају да паднем, ја играм са њима и тако подигнем ниво забаве. На тим неким забавама бирана сам за најлепшу, за најелегантнију, за најшармантнију жену. Једном ми је Ера Ојданић певао „Ој, Милице, чобанице“ и од њега сам добила флашу вискија – рекла је Душка.
Немирног духа, како у младости, тако и у старости, особа која воли нове изазове и нова искуства, Душка је 2006. године учествовала у емисији „Сродне душе“, а затим и у емисији „Све за љубав“
– У емисију Сродне душе, 2006. године, пријавила су ме деца из моје зграде. И ја сам се за њихову љубав пријавила. И тако 14. фебруара, на Дан заљубљених, било је та емисија и било је нас три даме. Тог јутра сам устала у 4 ујутру, нашминкала се и обукла комплет од сирове свиле. Изгледала сам као принцеза. У Београду, на Железничкој станици, сачекала ме је екипа Пинка са два режисера и доста камермана. Одвели су ме на Пинк, причали смо и искрено да вам кажем, оне новинарке су навијале за мене. Ја сам пропутовала свет, а ове две друге две жене су биле просте, свашта су лупале. Једна је рекла да ће да води човека, ако њу изабере, у свињац. Ја јој кажем, ако нема где друго да га води, нека га води у кафану, а не у свињац. У ствари, она је хтела да покаже како је вредна. Док смо то снимали, добиле смо да попунимо упитник са доста питања и то што духовотије. Између осталог, било је питање да ли бисте нешто хируршки на себи мењали. Ја сам написала не, и написала сам да сам лепа као Елизабета Тејлор из млађих дана. Било је питање, која нам се медијска личност највише свиђа, а ја сам написала да је то господин Вања Булић, који је шармантан, речит, наочит, а на питање какве људе волите, одговорила сам одговорне, да више волим војна лица, јер су изграђени у свим сферама, јер су педантни и одговорни, стабилни и лепи. Након тога су нас позвали у емисију „Све за љубав“. Ту је био господин Миле Тасић, радио је у ПИК у Беграду, и одабрао је мене, од нас три. Питали су га зашто мене, а он је рекао зато што сам из његовог краја, он је из Вишеграда, и да сам најлепше одговарала од свих. И стварно, када је човек видео нас три, а морам да кажем,а једна жена је била висока ко жирафа, а ова што је хтела да га води у свињац није одговарала. Снимање је било у фризерском салону, па у парку, снимала су ме четири камермана и ја сам са њима причала. Питали су ме како се не плашим камере, а ја им кажем да се не плашим људи. Питали су ме да ли сам снимала неки филм, пошто не трепћем много, а ја сам се насмејала и рекла да сам одговорна и да сам доста радила са људима. Прошетали смо кроз Београд и најсмешније је било на бувљој пијаци на Новом Београду, јер су људи гледали и слушали шта се то прича. Када смо дошли на Железничку станицу, ја сам се смејала, од смеха нисам могла да изговорим своје име и презиме. Водили су ме и у теретану. Нисам ни размишљала да је то припремљен аранжман за мене и када сам се пресвукла, редитељ ме пита, кад пре. Ја му кажем да сам жена која је служила војску. Ту сам возила бицикл. А тамо се једна госпођа истеже, вероватно јој се допао тај млади господин, који са њом вежба, па сам морала и то да прокоментаришем. Рекла сам јој да мрдне нечим, па макар руком. А када сам подигла 50 кг у теговима, сви су били изненађени. Тако сам победила. Од агенције Сабра добила сам 8 дана у Грчкој, али Миле Тасић није могао да иде, јер на два дана пред полазак њему је поплављена кућа. Занимљиво је што су ме у Грчкој људи препознавали и говорили „Све за љубав“. Био је то леп догађај. Ту сам упознала веома драгу пријатељицу – испричала је Душка и ту анегдоту из њеног живота.
Наша саговорница је више пута поменула да воли људе, а како каже многима и помаже.
– Мој живот је био некако мукотрпан и срећна сам што сам због свега тога остала нормална, весела и здрава. Волим људе, помажем људима колико могу. Кажу људи док помажете, док дајете, биће то узвраћено. У свакој земљи где сам путовала, када сам срела просјака, увек сам му дала пара. Питају ме зашто дајем, а ја им кажем да презентујем своју земљу и увек причам да смо ми Срби добри људи. Када могу да дам за кафану, могу да дам и некоме коме је потребно за храну. Мене не занима зашто он проси, јер ћу новац дати од срца, нећу жалити. Једном сам на нашој пијаци видела деду да седи у кафани. Платила сам му кафу и кад сам пошла, проради ми кликер да је тај деда можда гладан, јер стар и мршав. Питам га да ли је доручковао, а он каже да није. Отишла сам у пекару и купила му доручак. Верујте ми, Бог увек узврати некако, треба бити племенит. Ја сам то научила од оца, који је био роб, заробљени војник – рекла је Душка.
Иако гази осму деценију живота, Душка је остала лепа, здрава жена са пуно елана. На питање како, она каже:
– Жена, да би остала лепа изнутра, мора да воли себе и људе око себе, да воли природу и животиње. Људи који воле, увек су вољени. Треба да се одагнају ружне мисли, да будете предусретљиви и насмејани. Волим да одем у кафану, да попијем кафу, а иначе не пијем алкохол, јер не бих могла да владам собом. Треба поштовати људе, да био поштован. Треба људима помоћи онолико колико можете, како би то мој отац рекао, до црте. Немојте људе оставити на цедилу, ако не можете да им помогнете, онда им кажите, ја то не могу, нека види ко то може. Та позитива човеку помаже да лепо изгледа, да се добро осећа. Имам жељу да живим до 101 године, три месеца и још неки дан.
– Повремено одлазим у теретану. И сви се тамо чуде, када кажем колико имам година. Она деца претерују и понекад ми их буде жао. Они толико на тој траци проведу времена, да би скинули килажу. Кажем им да се тако не скида килажа, већ се води рачуна шта се једе. Ја волим да једем, могу да поједем пола кила печења и салату, што неки мушкарац то не би могао, али зато после морам да водим рачуна када једем. Мора да се води рачуна о свему. Али, деца не воде рачуна о свом животу. Мора на време да се једе, да се на време легне. Такође је битно да се уноси што више течности, два до два и по литра воде дневно. Многи људи и не пију воду и зато имају здравствене проблеме, попут камена у жучу, бубрегу, док ја пијем доста течности, али не слатке.
Иначе, Душкин стан је пун сувенира и то је чини сретном.
– Мој стан је мали и има 36 квадрата, али је то један топао и пријатан кутак. На зиду имам 250 пари минђуша, у витринама разне ситне предмете донете из земаља где сам путовала. Имам сав возни парк, камиле, слонове, слончиће и то све са љубави гледам. Иза прага имам кошуту и два мала ланета, држала сам их све време пута у крилу, да се не поломе. Из Венеције сам донела патку и три мала пачета од стакла. Имам јагуара из Барселоне … – ређала је Душка своје сувенире.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

One Response to "Сто живота у једном"

  1. miloš   2. септембра 2016. at 01:14

    koja lujka

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.