Све више пчелара

- Мој савет је, ко почиње да се бави пчеларством, полако треба да прође све фазе, а којих има доста - Већина пчелара сматра да је за багрем задовољавајућа откупна цена од 3,5 евра – Једно пчелиње друштво са кошницом кошта од 120 до 140 евра -

petar lukić pčelar

ПЧЕЛАРСТВО: ПЕТАР ЛУКИЋ, ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА ПЧЕЛАРА У УЖИЦУ
Стигло пролеће, а самим тим активирале су се и пчеле. Ужички пчелари ослушкују своје пчелињаке и увелико припремају своја друштва на прву багремову пашу. У нашем крају је све више људи и породица које се баве пчеларством, а уједно од тога и живи. Какво је данас пчеларство код нас и шта све захтева позив пчелара разговарали смо са Петром Лукићем, председником овдашњег Удружења пчелара.

УН: Колико има пчелара у Ужицу и околини, колико кошница и које су то количне меда које се произведу у овом крају?
– У овој години за сада имамо 231 члана и то је неки број који се од 2008. године стално повећава. До тада смо имали 250 чланова, али су формирана друштва у Чајетини, Бајиној Башти, Косјерићу и после тога је број спао на 130, па се задњих осам година попео на 231. 99 посто је из Ужица. У току године ужички пчелари произведу, према неким нашим проценама, а на основу попуњавању анкетног листа при учлањење, између 200 и 300 тона у просечној години, а имамо негде око 12.000 кошница. Просечан број кошница по пчелару је око 80 кошница.

УН: Да ли је тешко пласирати мед као робу? Има ли откупљивача?
– Пчеларство у Ужицу и у целој Србији је процветало када је кренула потражња за нашим медом ван територије наше земље. То је кренуло пре седам година. Оно што је интересантно и свакако за понос, што пчелари Србије, а нарочито ужички пчелари, производе мед врхунског квалитета. Ипак, посебно се истичу Ужичани. Чланови нашег друштва, који су предавали мед на велико, пре самог откупа, вршили су анализе на доста параметара, на основу којих се мед откупљује. Наши ужички пчелари никада није имао ниједан узорак да је дискутабилан, а камоли за одбијање, док је у Србији, и тоу источној и јужној Србији, било таквих случајева. Разлог томе је, а што смо често говорили на нашем Дебатном клубу, техника пчеларства, јер техника ту не може много да напредује. Ми смо на тим састанцима често причали како треба радити са пчелама и довело је до тога да људи раде како треба и онда не могу да уђе у проблем са оним што производе. Оно што ми знамо, на основу информације наших извозника, мед се извози у Италију и Немачку. Од пре годину или две, једна фирма извози и у Норвешку.

УН: Који је мед тражен?
– Ужичани се код тих откупљивача веома добро котирају, јер када низ година немају проблема са узорцима, онда се не сумња у квалитет. Поред откупљивача постоји и продаја меда обичним купцима. То кажем, јер откупљивачи углавном траже багремов мед, док обични грађани доста воле и ливадски мес. А Ужице је веома специфично, јер је на крају Шумадије и на почетку планинских венаца. Цео овај регион је специфичан због тог ливадског меда, који је веома цењен и тражен код нас у Србији. Али, то није случај на европском тржишту. У Европи је посебно тражен багремов мед из разлога што тај мед има стандарде и норме које треба испунити. Код ливадских медова нема стандарда, јер једне године преовладава једна трава, друге године друга трава и нема ту стандарда. Зато су мање количине које се производе са ливада.

УН: Да ли сте задовољни откупном ценом?
– Не може се објективно одговорити на то питање и мислим да пчелари никада не могу бити задовољни. Свесни смо ми да цену регулише тржиште и временске прилике и да се на трговини увек више заради, него на производњи, али ми се томе прилагођавама. Ако баш инсистирате да кажем цену, са којом би већина произвођача била задовољна, могу рећи да свака цена багремовог меда која прелази 3,5 евра је задовољавајућа. Можда ће неко рећи да је мало, али то је можда последица онога што се дешавало претходних година. Када је кренуо откуп меда, цена је била 2,7 евра и већина пчелара је била на неки начин задовољна. Међутим, прошле године је изашла на 4,5 евра, па је код људи порастао апетит, али, у принципу, већина пчелара сматра да је за багрем задовољавајућа цена од 3,5 евра.

УН: Како сте ви почели да се бавите пчеларством?
– Пчеларством сам почео сам да се бавим 2004. године и то сасвим случајно. Тада нисам ни помишљао да имам кошница колико их имам данас и неких великих количина меда, а да не говорим опреми коју данас поседујем. Почео сам, као и сви други, са две до пет кошница. Тада није било интернета, као сада, а било је врло мало литературе, која се свела на пар књига на нашем језику, али на том Дебатном клубу разговарало се о пчелама и људи су, има их и данас, несебично давали савете. Све је више почело да ме занима пчеларство, тако да данас имам 92 кошнице. Имам и контејнер и камион којим превозим кошнице, а од прошле године и уређену просторију по свим стандардима за цеђење меда и радионицу за израду кошница. Тако сам ушао у круг пчелара који имају мало више од просека. Пчеларством су углавном почели да се баве људи који нису имали други посао или су остали без посла, а у то време је кренуо и откуп, тако да је пчеларство код нас буквално одједном процветало.

УН: Где држите те кошнице и да ли их често селите?
– Мој зимовник, односно пола пчелињака тренутно се налази у Стапарима, а друга половина у Вишесави код Бајине Баште. Прво сељење је када цвета први багрем, а то је у Шумадији, а ја лично идем у околину Доње Раче. Други багрем обично стиже око Пожеге, Ариље или Кадињача, па и у Лужничкој долини. После тог другог багрема трудим се да их довезем у стационар, где их припремам за наредну сунцокретову пашу. То захтева санирање кошница, као и разројавање друштва, ако је потребно. У то време овде су ливадске паше. Неки пчелари иду на липу на Фрушку гору. Ја то нисам радио из више разлога, прво, јер немам много времена, а други разлог је пренасељеност Фрушке горе кошницама, јер се у то време окупи половина пчелара Србије.

УН: Како иде то сељење, да ли већ имате одређену локацију где ћете ићи?
– Свако од нас преко својих родбинских и пријатељских веза нађе негде место. Тамо где се селе кошнице врло је важно да се испоштују нека основна пчеларска начела. Не треба селити кошнице на места ако на том простору постоји пчелињак на неких 500 метара близине, затим треба поставити кошнице најмање 50 метара од било ког пута, да никоме не сметају. Суштина је да ту када дођемо са пчелама не угрожавамо никога, као што не желимо да и нас неко узгрози. Не сећам се да је у последњих десет година неко од Ужичана имао проблеме на терену. Тим домаћинама се углавном реванширамо медом и стекну се пријатељства. Има и оних, који су на пример у околини Лапова купили парцеле због багрема и то је сада у њиховом власништву и ту селе кошнице. Таква је ситуација када се ради о багрему, док је о сунцокрету мало другачије, јер се сунцокрет не сеје сваке године на истим површинама, па се у складу са тим и мењају места сељења. Зато се унапред траже људи код којих ћемо одселити и поставити кошнице.

УН: Рекла бих да је то обострана корист када је у питању сунцокрет, нарочито због опрашивања?
– Ти пољопривредници су стекли доста знања и често нам кажу да имају више користи од нас, него ми од њих. Ми Ужичани увек им понесемо наше производе – балон ракије, пршуте и меда, и њима је то чудно. Они су такође свесни, а често се може наћи у брошурама податак, да квалитет плода пада и за 50 посто, ако није претходно опрашен. Нарочито то важи код јагодичастог воћа, и исто је код малине.

УН: Да ли је сада често тровање пчела због прскања воћа?
– Има спорадичних случајева тровања пчела, а то настаје приликом прскања воћа у цвету, што је закон изричито забранио, а и све фирме које продају те препарате наводе да је забрањено прскање воћа у цвету. Раније је тога било много више, али у последње време, ваљда и због предавања и разних едукација, свело се само на спорадичне случајеве. Једно је јасно, а то је да се било које воће не сме прскати у цвету.

УН:: С обзиром да често селите кошнице, колико пута годишње цедите мед? Колико кошница може један човек да опслужује и ко Вама помаже?
– Онај ко стационарно пчелари углавном једном годишење цеди мед, а ми који селимо пчелињаке, цедимо мед после сваке паше. Сваки пчелињак, преко 30 кошница, захтева помоћ породице или неког другог. Мени помаже отац, жена и не морам никога да платим, а има оних који плаћају радну снагу када се цеди мед или прегледају друштва. Понекад ми помажу и деца, а у помоћ зовнем сестру и зета, свастику. То тада делује буквално као нека породична манифактура. Помоћ је највише потребна када се цеди мед.

pčelar

УН: Колико је времена потребно да се проведе у пчелињацима?
– Моје присуство у пчелињаку није потребно сваки дан. Народ види пчеларство та два до три месеца колико траје паша, али тада пчелари најмање физички раде. Али, када крене зазимљавање друштва, а то је крај јула и почетак августа, прво прегледате сва та друштва, одредите восак који ћете топити, поправите кошнице, третирате друштва против болести, неким заједницима надомештате храну, припремите све за зиму, и све то прођете по неколико пута. Онда долази лошије време и тада топите восак, изливате га на сатне основе, после седам до осам година морају да се поправљају кошнице, мењају се рамови, фарбају се кошнице и припремају се нове кошнице. То је све вазано за другу половину јануара, а онда ослушкујете шта се дешава у кошницима. Већ у фебруару интервенишете са храном ако је потребно, гледате да ли се десио безматак и правите план за наредну годину. Тако да смо уплосени током целе године.

УН: Колико је потребно пара за једну кошницу и шта је Ваша препорука онима који почињу да се баве пчеларством?
– Мој савет је да, ко почиње да се бави пчеларством, полако треба да прође све фазе, а којих има доста. Прво би требало да купу кошницу, а онда следи ковања рамова, фарбање кошнице и ужичавања рамова и на крају треба восак који ће улити у те жице. И тако имате празну опремљену кошницу и то кошта од 80 до 90 евра. На то треба додати, на пример, рој са пет рамова запоседнутих матицом кошта од 40 до 50 евра. Тако цена једног пчелињег друштва са кошницом кошта од 120 до 140 евра. Е, сада треба размислити да ли ће да купи пчелиње друштво или рој. Ако купи рој, онда га мора неговати да би следеће године донело неке резултате. Што га пре купи и што га боље припреми за зимовање, резултати су већи. Велика је разлика да ли је рој купљен 1. јуна или 10. јуна, То у пчелињем свету представља велики период, јер пчела излази 21 дан од полагања јаја, она после проводи још неких 15 дана, што зависи од саме структуре у кошници. Дакле 35 до 40 дана потребно је да прође од јајета, да пчела излети у природу и доноси понеки нектар у кошницу. Зато је то време јако битно. Почетник може да купи и пчелињу заједницу, али мислим да је битно да купи и рој, како би прошао и ту фазу, чисто да би пропратио шта се дешава у пчелињој заједници. Такође бих саветовао да се одједном не почиње са великим бројем кошница, јер за сваки посао треба кондиција и искуство. Почетник сигурно не може да у одређено време прегледа на пример 50 кошница одједном, а успут то мора да се ради пажљиво. Рекох колико кошта једно пчелиње друштво са кошницом и то није мала цена да би неко експериментисао. Али основни предуслов за бављење пчелама је да се прво провери да је алергичан на убод пчеле. Требало би бар неко време да проведе са неким пчеларом око кошнице. Има људи који различито регују, а има оних који нису били алергични, па су постали. Зато, када је у питању пчеларство, потребно је да се иде степеник по степеник.

УН: У које боје треба фарбати кошнице и да ли то има везе са пчеларством?
– Има наравно. Пчела препознаје плаву, жуту и белу боју, Из мог искуства, а и других пчелара, бела је најнезахвалнија у току зимовања, зато што је хладна боја, а у току зиме најбитније је да привлачи сунце. Неки фарбају кошнице у црвено, али постоји нека студија да су пчеле из таквих кошница агресивније.

УН: Колико су стршљени опасност за пчеле и да ли постоји неки начинн борбе против њих, а да се не убију?
– Стршљен је заштићен и не сме се убијати. Ми имамо проблема са њим, јер се он храни пчелама и намерно се гнезди у близини пчелињака. Они буквално знају да буду досада на пчелињаку. Не може он да уништи пчелиње друштво, али проблем је у томе што узнемиравају пчелињу заједницу и када прилазим њима оне су јако узнемирене. Има неких начина да се одбраните од стршљена и код куће. Пластичну флашу исечете и онај врх окренете и ставите га у други део флаше, у који сте претходно сипали на пример пиво, јер је то киселина, а киселина привлачи стршљенове, а не пчеле.

УН: Реците нам нешто и о историји Удружења пчелара Ужица?
– Идуће године прославићемо 90 година постојања и у то име спремамо монографију. То нам ради Секула Новаковић и у монографији ће бити историја пчеларства у ужичком крају, као и пчелари који се данас баве пчеларством. Дакле, од 1937. године постоје писани докази да је било удруживања пчелара, мада се помиње да је код нас и раније било развијено пчеларство.

УН: Често се помињали Дебатни клуб. Реците нам нешто више о његовом раду.
– Оно што наше удружење у некој новијој историји сврстава у ред значајних друштава у Србији је то што од 1981. године постоји такозвани Дебатни клуб пчелара, које у ствари представља као неку школу пчеларства. У почетку је то било замишљено да се пчелари друже одређеним данима у седмици зими, када немају много посла у пчелињаку и да причају о различитим проблемима и темама везаним за пчеларство. Његов оснивач је Андрија Жиловић и он је осмислио, организовао и покренуо све то. После њега је настављен рад и како се пчеларство развијало, развијао се и Дебатни клуб. Сада када је технологија развијенија и наш Дебатни клуб од пре десетак година користи видео пројекторе и пчелари прате слике и графиконе уз текст. У последњих двадесетак година одржава се десет пута годишње, од половине октобра до половине марта. Иако је, као што рекох, технологија напредовала, имамо све више младих који посећују наш клуб, а у просеку дође 80 пчелара. То се свакако прочуло, па наши пчелари држе Дебатни клуб и у другим удружењима по Србији, па и суседним државама. То је нешто што је понос нашег удружења.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.