Пише: проф Биља Грујичић
Пада киша, септембар, а као да није. Ко год је мешао, погрешно му је доделио карте. Морам таксијем. Тамо где идем, покиснуће ми и осмех. Седам позади, спремна да се превезем и платим. Често мислим да је у животу само то двоје потребно. Волим чисте рачуне. Међутим…
• И шта кажете, професорка, верујете ли у љубав?-обраћа ми се таксиста. Схватам да моје „добар дан“ са почетка приче неће бити довољно, али се правим да нисам чула питање.
• Ви често пишете о томе!- наставља он. Чудим се сама себи, сетих се „Недељице“, мени није тако изгледало, али свак чита онако како уме и хоће. Напротив, мислим да је све паметно о љубави већ речено, а и о томе нема шта да се прича. Или је има, или не. Нема филозофирања. Међутим, нема ни места мом објашњењу.
• Знате ли да је клинка која има година као моја ћерка, ушла прексиноћ у такси и рекла да је возим, а нема паре да плати. Пита може ли она то да одради? Ничем то не води, драга моја професорка! Луде су ове данашње! Кажу сви имају резерву? Имате ли је и ви, професорка?
Ћутала сам све време, инстинктивно, повлачила сукњу преко колена и чекала семафор да изађем.
– Причљивији сте у новинама?- поново ми се обратио.
Чекала сам одредиште. Није био непријатан, чак ми се чинило да се трудио управо супротно.
– Сви се ми само правимо да је све у реду, драга моја, а није тако…, добацио ми је мој таксиста.
Изашла сам, помислила сам да ли је могуће да неко од оних које мени одговарају метафоре, Бранка Миљковића и остало, увече се преображава у некога ко би наплатио такси вожњу. Муљало ми се у стомаку.
Ја нисам хтела да пишем о томе, то ми се наметнуло као тема. Хтела сам 51. Битефу, о белгијској представи „Олимп“ која траје 24 сата, о томе да је читав Сава центар рентиран за потребе великог глумачког ансамбла, о сендвичима за 24-сатне гледаоце, о томе да је то, свакако померање граница и о томе да нам је то потребно као и добра деоница пута. Представу сте могли директно пратити на ртс-3, уз коментаре стручне јавности, што ми се изузетно допало. Нисам мислила да је голотиња на сцени провокативна. Па шта је то наспрам онога од малочас, па побогу ово је 2017. година?! Сви смо све већ видели. Једино је још интелигенција секси. Остало је багателисано.
Допада ми се и што је Рајлф Фајнс постао Србин, а видећемо хоће ли госпођа Меркел добити мандат по четврти пут. Ми смо добили новог Шешеља у Скупштини, први, други, млађи, какогод, кажу да Шешељ има четири сина и да сви завршавају права. Наставак следи. У Сомбору постоји „ несхватљива нетолерантност“ према избеглицама и мигрантима у школским клупама. И тако…
Толико од мене овога пута, кажу да постоји начин за бити срећан: „Имати савест, или је уопште немати!“ Воли вас ВАША БИЉАНА!
(Ужичка недеља 969)
