Тешко је направити срце

- У Ужицу је до 1975. године било око 75 воскарско-лицидерских радњи, којe су се већином, када је кренула индустријализација, определили да буду воскари, јер су почели да се продају кексови – Данас у Србији има само пет произвођача лицидерских срца и свилених бомбона -

ГАВРИЛО ЈАРАКОВИЋ – ПРОИЗВОДЊА ЛИЦИДЕРА „ТРАДИЦИЈА“
Ретко који град у Србији има производњу лицидерских срца и седефастих бомбона, а у Ужицу имају две такве радње. Једна од њих је и „Традиција“, које држе браћа Гаврило и Данило Јараковић. Гаврило каже да се овом прозводњом још претпрошлог века почео бавити његов прадеда Здравко Вукомановић, а да га је наследио деда Јован, па сада његов брат и он.
– Прадеда Здравко Вукомановић је правио лицидерска срца и класичне свилене бомбоне. Он је обилазио вашaре локалног типа. Имао је четири сина и једну ћерку. Један ос синова је постао свештеник, други је радио у савезном СУП-у, а два су остала да раде са њим. Један од тих који су остали је Јован Вукомановић, од кога смо наследили занат. То је мој деда и он је још жив, има 91 годину. Имали су радњу у Дубу, између Костојевића и Бајине Баште, и ту су живели. Мој брат и ја смо често проводили распуст код бабе и деде у селу. Као деца смо учили занат и ишли са њима по вашарима. Када смо завршили школе и факултете, опредељивали смо се шта ћемо да радимо. И тако, 1997. године решим да кренем са послом израде лицидерских срца и седефастих бомбона и лизалица. Превео сам посао на мене и ја и брат Данило отворили смо радњу у Ужицу, на Царини. Назвали смо је „Традиција“, што и стварно јесте – каже Гаврило.


У ствари, некадашња и садашња производња лицидерских срца донекле се променила, али састав је остао исти.
– Лицидери се не раде више као некада. Некада се мање украшавало и више су служили за јело. Правиле су се разне погачице, стављала се сличица и био је неки мањи текст. Сличица је углавном била мужа и жене у народној ношњи, а текстови су били различити, на пример: „мануће се кафане, када буре нестане“, јер је у то време било доста кафана и вашара. Тада су се лицидерска срца доста куповала и јела, али се и поклањала. Момци су просили девојке са тим лицидерским срцем. На срцу је било огледалце, које је имало своје значeње. Када момак поклони девојци лицидерско срце са огледалом и девојка се огледа у њему, а момак стане иза ње, у огледалу девојка види и његов одраз, па испадне да га девојка види у свом срцу. Тако је у неким крајевима тај поклон био као веренички прстен. И девојка обично то срце носи око врата, што је значило да је верена – објаснио је некадашње значење лицидерског срца Гаврило.

Он каже да се некада тесто за лицидерска срца мешали у казану, а затим то тесто се сипало у дрвене калупе, поравња површина и испече. Пекла су се у пећницама, које су биле од блата и цигле. Доле је било ложиште, а изнад отвор где су се убацивала та срца. На вашаре када су ишли није било штандова као данас.
– Вашари су углавном били на неким великим ливадама. На пример, код нас је био познат вашар на Јеловој гори, код Јованове воде. Дође се горе у ту дивљину, осеку се четири дрвета, укрсте се, прекрију се и то је био штанд. Роба се носила у дрвеним коферима – казао је Гаврило.

То је тако било шездесетих година, а после је кренула индустријализација.
– Тада је и стала продаја лицидерских срца, јер су се почели производити кексoви и други кондиторски производи. До 1975. године лицидери су били и воскари. Тако су држали радње. Онда је донет закон да може бити или лицидер или воскар. У Ужицу је у то време било око 75 воскарско-лицидерских радњи, који су се већином, када је кренула индустријализација, определили да буду воскари, јер су почели да се продају кексеви. Лицидесрких срца је било све мање и угашено је доста радњи. Осамдесетих и деведесетих година прошлог века сви ти који су производили срца били су у годинама и није било ко да их наследи, јер су њихова деца отишла на факултете. Њихова деца су тежила да заврше школе, да имају посао и стан, а од лицидерске радње нису имали ништа, сем пуно рада. И тада се већ стало са производњом. Моји су се определили за лицидерска срца и бавили су се пољопривредом. Некако се животарила. И ми смо, мој брат и ја 1997. године направили тај неки нови имиџ лицидера. Поред разних кексoва, више нису била актуелна да се једу, па смо ишли на то да буду поклони. Дрвене калупе смо заменили модлама којима се исече тесто, а пећи заменили модернијим. Почели смо и другачије украшавање, паковање, вакумирање. Некада су се срца замотавала у хартију, а ми их данас пакујемо у целофан. Мало смо модернизовали начин израде, али се и даље ради ручно. То када кажем модерније то значи модернији столови, разни облици, просторије за сушење, али је производња иста – казао је Гаврило.


Гаврило каже да у лицидерском срцу нема ништа кварљиво.
– У њему су брашно, шећер и мед. Зато не могу да се покваре и могу годинама да трају, као некада они двопеци у војсци, који су могли да се користе и по 30 година. Лицидерска срца се прво природно суше, а потом се пеку. У таквом процесу сва влага изађе из њих и не могу да се покваре. Некада се нису сушила, испеку су данас и сутра иду на продају. И та некада и ова данас су цела јестива, сем огледалца или сличица. Мада је данас многима жао да их поједу, па их више чувају као украс и успомену – каже власник „Традиције“ и додао да данас мало ко зна значење лицидерског срца, да га купује том намером, већ више се купују ради поклона, украса, па чак и у маркетиншке сврхе.
– Радио сам једну већу количину за фирму која је славила годишњицу и делила срца као поклон. Неке фирме наручују у сврху маркетинга. Интересантно је да су последњих година веома актуелна на свадбама као поклон гостима од младе и младожење.


Главни мајстори у производњи су Гаврило и Данило, али када крену вашари и сабори, када имају веће количине да праве, помажу им њихове жене и деца.
– Цео посао изнесемо нас двојица. Понекад данима не видимо дневну светлост, уђемо ујутру и до касно доба ноћи радимо, јер то је процес који не може да се прeкине. Ово је специфичан посао и скоро нико неће да га ради, да учи. Ми смо покушавали да научимо некога, јер смо у једном периоду баш имали доста посла. Тражили смо ко ће да научи, да нам помогне у радњи, али сви дођу и одмах оду када виде како се ради. Сви би хтели да седе за рачунаром, да дају команде преко дугмића или да раде на паковању. Нико није хтео да ради производњу, јер се скоро све ради ручно. Ту мора рука да ради цео дан. Исто је и када се раде бомбоне и лизалице. Скува се смеса у казану, некада бакреном, сада прохромском. Обично се ради од 5 до 30 килограма, и то је нека количина коју можемо нас двојица да урадимо. Онда се излије на мермерне плоче и ту се мало хладе, јер се кувају на температури између 140 до 160 степени. Када почиње са обрадом тада смеса има температуру од 120 до 130 степени, јер морамо да је обрађујемо док је врућа. Јесте да користимо рукавице док је обрађујемо, али пробије та топлота. Обрађује се тако врућа, јер ако се охлади, она се стврдне. И када се мало охлади, стављамо је на куку и извлачимо ту смесу на влакна да постану бела. То је тај шећер који се избели. Од тог извлачење добијају се та влакна која се виде на бомбони. Таква смеса се ставља на сто, узима се по парче и сече модлама. Обично су то срца, али све више су популарније папучице, кућице, јелке и цветићи. Онда креће шарање од споља ка унутра. Свака се шара ради посебно. Ручно се пишу и текстови. А текстови су различити, шта ко пожели, то му се и напише. Када радимо за свадбе, пошаљу неки текст који нађу из неких песама, цитате, све зависи од величине срца. Иначе, све се ради серијски. Онда се носе у посебну просторију где се суше, па тек се срца пеку. Бомбоне се не пеку – објаснио је наш саговорник и додао да како време пролази и долази све се слабије продају, а цене се нису мењале у последњих 12 година.


– Може да се живи неки нормалан живот. Већ 20 година радимо тај посао и не трчимо за неким новцем. Задовољни смо колико буде, јер такво је време дошло.
У производњи свилених бомбoна и лизалица технологија израде морала је да се промени.
– Некада су се радила само у белој нијанси и у једној ароми. Данас млађи захтевају да буду укуса ваниле, чоколаде, лешника и слично, па због тога морамо да додајемо ароме и мало променимо технологију израде.
Данас се производња лицидерских срца не води као стари занати, иако Јараковићи имају и сертификат „стари занати“.
Произвођачи лицидерских срца у државном шифрарнику, у АПР-у, не постоје као стари занати. Када су нам скоро мењали шифре ставили су нас у производњу двопека и слично. Код нас немамо неку подршку у тим старим занатима, као у Европи. Ја бих волео да уђемо у Европску унију, јер би ми сигурно били третирани као стари занати. Ми већ имамо сертификате старог заната, које смо добили када их је издавала Влада Србије 2010. године. Комисија је долазила код нас, јер постоји процедура како се добија тај сертификат. Мора да се цела производња, од почетка до краја, ради ручно. Са тим сертификатима могли бисмо да аплицирамо за нека средства, али сада израда лицидерских срца, па и сарача, нема под шифрама. Када смо пријавили производњу свилених бомбона, ставили су нас под производњу кондиторских производа и чоколада, иако је потпуно другачији начин производње.
– Били смо доста на тим сајмовима на Западу и имамо доста контаката. Лицидерско срце је увршћено и УНСЕКО-ву листу нематеријалних добара. Иначе, лицидерско срце је западни производ, мада су прва срца потичу из Русије, а потом се производња пребацивала и долазила до католичких манастира, где су монаси од њихових производа који су сами производили, а то су пшеница и мед, поред свећа правили колаче за Божић и Ускрс. То се народу свидело и кренула је масовнија производња. Свилене бомбоне долазе од Турака. Производња лицидерских срца и седефастих бомбона су се среле код нас, у Мађарској и Румунији. Производе се данас у неким европским земљама, али се воде као стари занати. Када сам био на сајму у Немачкој, схватио сам колико они полажу у те старе занате. Они имају једном месечно дан када се затвори улица за продају производа насталих од старих заната. На улици имају све припремљено. У асфалту је урађена сва инфраструктура, утичнице, канализација и вода. Када дођу произвођачи са њиховим кућицама, паркирају поред тих прикључака, притисну дугме и отворим се то у асфалту и прикључе се. Раде шест сати, после све склоне и врате у пређашње стање. И закупи нису скупи. Рекли су ми да плаћају од 5 до 10 евра на годишњем нивоу, а овде само за једно место за један дан дајемо по 10.000 динара. Тотално се на други начин односе према старим занатлијама. Исто тако, причао сам са једним нашим корпаром, који је преко Привредне коморе ишао у Аустрију. Њега, грнчара и сарача, као људе које се баве старим занатом, држали су као мало воде на длану. Били су смештени у хотелу са пет звездица, а када су на улици приказивали своје умеће, пролазници су стајали и гледали како они раде, хтели и сами да се прикључе. Кажу да је било фантастично. У многим европским земљама око Божића сви тргови имају места где се продају лицидерска срца и бомбоне, који увијају у разне папире. Код њих је обавезна таква куповина, јер са њима пуне чарапе, а јелку ките тим бомбонама. Био сам у многим местима од Аустрије до Мађарске и баш посматрао, код њих је сваки трг сређен, а обавезно имају место за производе које ја производим, а уз то се служи и кувано вино, негде кобасица и слично, зависи од места. Сада је то сређивање тргова мало кренуло и код нас, али није ни прићи томе као на Западу.


– И Турци доста раде бомбоне. Брат и ја смо хтели од њих да „препишемо“ један посао, али нисмо наишли на разумевање. Хтели смо да направимо као један киоск са стаклом, где пролазник види како се прави бомбона и да је ту одмах купи. Тако би одмах добили свежу бомбону. Ми бисмо на лицу места правили мање количине и продавали. Међутим, то није бизнис да се зарађују милиони, већ само атракција да се привуку људи и туристи. Само смо на Калемегдану 2003. и 2004. године, док је још био неки Савезни центар за туризам, заједно са осталим старим занатлијама долазили и на лицу места свако правио своје производе, а и давали пролазницима да испробају како се то ради. Ми смо им давали да шарају по срцима. Било је занимљиво и њима и нама. После је то прекинуто. Код нас се не цени тај ручни рад, на цени је само ако може нешто на брзину да се одради – каже Гаврило.
Иначе, „Традиција“ је од самог почетка уз манифестацију „Лицидерско срце“. Раде срца са знаком манифестације, нека већа, нека мања, и сваке године једно срце раде за председника државе, када представници манифестације оду код њега, да му однесу. И сваке године то срце је различито.
Највеће срце које су направили рађено је 2007. године и имало је пречник метар и 20 цм. То су радили као рекламно срце за неку манифестацију. Иначе, као сувенири њихови производи и по метар пречника стижу и до Америке и Аустралије.


– Величина нам није спорна, али боје нам представљају проблем, јер понекад траже неку боју која не постоји, поготову за свадбе. Млада пожели да буду све у некој нијанси са осталим детаљима. И ми сада треба да погодимо ту нијансу. Зато урадимо неколико пробних узорака, па када младенци дају одобрење, кренемо у производњу. Постоје разни захтеви и за облике. Некада се у Коштунићима сваке године организовали манифестација у коју је долазило око 4.000 до 5.000 гостију из Грчке, јер су Кошутнићи братски пријатељи са нека четири града из Грчке. И на тој манифестацији је њихов знак била шљива, али шупља. То нам је био велики проблем направити, али смо је ипак одрадили. Иначе, за сваку посебну наруџбу ми морамо да направимо нови модлу. На вашарима углавном иде класика – срце, потковица, папучица, кућица, а некада су се доста продавали пиштољчићи и коњићи. Једном је неко тражио облик мобилног телeфона, али покушавамо да баш тако нешто ново не радимо, мада сваке године избацимо неки нови облик. Код лизалица смо задржaли стари облик, али стављамо неку нову апликацију из цртаћа, а обавезно морамо сваке године да направимо и неки нови укус – каже Гаврило и додао је да сада раде новoгодишњи и божићни програм.


Гаврило каже да у Србији званично произвођача лицидера има пет и све их је набројао на прсте.
– Имају Јањовићи у Сомбору и то је једна стара породица, где су млађи отишли у друге послове; има у Лозници један чикица Драгишa; у Јагодини има један произвођач и два у Ужицу. Једни смо ми, мој брат и ја, а други је мој рођак на Теразијама, који су наследили посао од Јовановог брата Драгана. Они су касније почели, мислим да је то било 2007. године, када су остали без посла у државним фирмама. Ово што видите на вашарима су све прекупци, који узимају робу у од нас и продају. Ми немамо времена да идемо на вашаре. Углавном изађемо на ове наше локалне. И народ слабо купује на вашарима. Ако је неко некад куповао пет лизалица, данас ће купити једну, јер се нема пара – рекао је Гаврило.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.