Ткање је моја љубав

- Изненађена сам што старије жене не знају да ли је ово ткање или штрикање, нарочито у овом крају. Чак ми не верују да је ово рађено на разбоју, него ми кажу да сам радила на некој машини -

ТКАЧКА РАДИОНИЦА „ВРЕДНЕ РУКЕ“ – ВЕСЕЛИНКА ЧОРБИЋ
Ко посећује сајмове у Ужицу, сигурно је до сада приметио штанд ткачке радионице „Вредне руке“. Са више десетина различитих боја пончоа, шалова, торби, јастучница, мора да привуче пажњу, јер такве ствари се не виђају свакодневно у нашим радњама и бутицима. Творац ових дивних одевних предмета је Веселинка Чорбић, која живи у Ужицу већ 19 година.
Пореклом из Војводине, агроном по струци, односно дипломирани инжињер за заштиту биља, није ни претпоставила да ће се бавити ткањем. Удала се у Ужице и основала породицу. Радила је једно време у једном приватном предузећу у Севојну и остала без посла, а затим мењала радницу у Пољопривредној служби. Све је то било неког кратког даха за ову вредну жену. Навикла на рад, како каже, нашла се у проблему.


– Почела сам да играм игрице на компјутеру, али сам схватила да је то губљење времена. Имала сам другарицу која се бавила ткањем и која ме је убеђивала да почнем то да учим. Пошто нисам знала ни да увучем конац у иглу, стално сам одбијала. Питала ме је да ли је моја баба ткала. Наравно да јесте, а када је чула одговор питала ме да ли мислим да је бака била паметнија од мене. Кажем да не, а она мени каже да седнем и почнем да ткам. Ишла сам седам дана на неку основну обуку – сећа се Веселинка како се пре осам година одлучила да почне да ткe.


Прошла је ту обуку, али није имала на чему да ради. Игром случаја, каже наша саговорница, разбој, који је иначе јако скуп, добила је од једне баке Ужичанке, другарица њене мајке.
– То је онај старински дрвени метарски разбој. Радио га је један мајстор из некадашње „Цвете Дабић“ и та бака ми га је поклонила. Ставила сам га у дневни боравак. Почела сам полако да примењујем то стечено знање. Али, тешко је ишло. Када се нађем сама са тим разбојем, знам основе, почињала је борба, али уз то и нервирање. Међутим, после неког времена постала сам овисник од њега. У ствари рад на њему ме је смиривао. Почела је да излази та креативност из мене и стално би да правим нешто ново и ново. Прво сам радила шалове, који су најједноставнији. Почела сам да тражим нове материјале, што је било мало проблематично. Али, имам ту другарицу која је некако имала све информације о материјалима, па ми је стално помагала. И те прве године радила сам шалове, али углавном са грешком. Доста сам их поклонила. Јесу они били лепи, али су ипак имали грешку – каже Веселинка.
Што је више радила, више се гомилало робе, али је добро „пекла“ занат. Тај вишак робе је морала негде да прода. Зато је почела да се интересује за сајмове по граду.


– Продаја робе је за креативце најгори део посла. Сви који се баве сличним пословима код куће би радили, али само када би могао неко други да продаје. Наравно, да то не може. Зато сам морала сама да се организујем. Ужице је мало другачија средина, није као место где долазе многи туристи који воле овакве ствари, јер је ово ипак мало специфична роба. Поред тога, и сами знате каква је куповна моћ грађана, а ова роба је ипак луксуз. Зато сам после шалова почела да радим озбиљније ствари. Имам сестру која дивно шије, па онда оно што урадим, пошаљем јој пакетом, а она заврши шивењем и врати ми назад. Тако функционишемо већ осам година – каже ова вредна жена.


Ткање је тешко кројити. Постоји систем кројења, али је то, према Веселинкиним речима, јако тешко и скупо.
– На пример, када се прави сако. Када радите на разбоју не можете као на штрикању да сужавате, него само можете да радите четвртке. Од тих четвртки треба смислити нешто лепо, што ће привући пажњу и бити од користи. Тако може да се изради пончо, шал, неке јакнице без рукава, јер не може да се усецају рукави. Сада правим јастучнице и за лето већи избор торби. Трудим се да буду носивије и модерније, јер оно што се ради етно је дивно, квалитетно, али то данашње генерацијe неће да носе – објаснила је Веселинка.
У производњи „Вредних руку“ не постоји машина, све се ради на дрвеном разбоју, Веселинка је скоро заменила стари разбој са новим, који је добила од једног удружења. Они то нису користили, па су јој га поклонили. Дирнута тим догађајем, расплакала се.


– Ја сам себе на овај начин излечила. Сећам се да су некада жене стално хеклале, иако им није требало. Тек сам касније схватила због чега. Да нисам ово почела да радим мислим да би завршила у лудници. Једноставно сам таква, не знам да шетам, да скитам, већ само да радим нешто, нешто да створим и да видим то што сам створила – додала је Веселинка.
Пошто сама ради, то изискује пуно времена.
– Излажем углавном у Ужицу када има неки сајам, а имам и Фејсбук страницу. Ти моји производи тешко да се виде преко слика, како они уопште у стварности изгледа. То су све уникати, немају два иста пoнчa. Није као у фабрици да се штанцују на линији и на крају стави серијски број. Зато ми треба времена и немам времена да идем по сајмовима и негде боравим по пет дана. Познајем доста њих који тако раде, али они имају ко да им у породици иде на пут или остаје кући да раде. У сваком случају, то je мучан посао. Али, на сву срећу још нисам приморана на то, али да морам, свакако бих ишла – каже Веселинка.


Наша саговорница је јако изненађена реакцијом наших суграђанки, нарочито оних старијих.
– Наше Ужичанке су јако заинтересоване за овакве ствари, али нема се много пара. Разумем да морају да се купе јакне, да не би било хладно. Мора да постоји одређена група жена која то воли да носи да би издвојила одређену суму. Изненађена сам што старије жене не знају да ли је ово ткање или штрикање, нарочито у овом крају. Чак ми не верују да је ово рађено на разбоју, него ми кажу да сам радила на некој машини – каже Веселинка и објаснила да пончо може да се носи преко јакне.


Материјали који се користе у изради производа „Вредних руку“ су природни, једино је основа од синтетике.
– То је потпуно природан производ, сем основе која мора да буде од синтетике. Оваква једна ствар, попут пончоа, може да траје годинама и није само за једну сезону. И стварно ово радим с љубављу. Имам разумевања од породице. Син ме подржава, ћерка је мање-више заинтересована, а мужу је пак жао што толико радим. Ипак ми помажу – додала је Веселинка.
Торбе коштају 2.000 динара, пончо 4.800 динара, шалови 2.000 динара, јастучнице 500 динара. Овакви производи се на Златибору продају по знатно вишим ценама.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.